Карма

Из Википедије, слободне енциклопедије

Карма (санскрит: कर्म Karma.ogg kárma , kárman; пали: kamma - дело) је појам индијске филозофије који означава свако делање које покреће круг узрока и последица. Карма увлачи човека у вечни ток збивања (самсара), који се сматра извором патње и из којег се тражи ослобођење (мокша).[1]

Закон карме[уреди]

Илустрација закона карме

Закон карме се не намеће споља, он је положен у самој нашој природи. Суштина закона карме је да свако биће сноси последице сопствених дела. Тако је делање истовремено испољавање воље и узрок условљености субјекта. Дело (санскр: карма) тако постаје „закон чијем се дејству не може избећи"[2]. Свако биће тако наслеђује сопствена дела, настављајући и са чињењем нових дела, чије ће последице осетити касније. Збир човекових дела одређује његов садашњи и будући живот, а садашњи живот и карактер одређени су делима извршеним у пређашњем животу. Закон „дозревање плодова“ се не ограничава на један живот, него је основ вере у континуитет душе или сопства (атман) кроз низ живота или препорађања.

Тако је карма покретна снага моралног детерминизма у индивидуалном животу, а такође и општег узрочног збивања у свемиру. Закон карме је општи закон који се примењује и на људе и на богове, биљке и животиње.[3]

Карма у хиндуизму[уреди]

Према хиндуистичком учењу, свако рођено биће је вечно постојећа душа, ђива, који након смрти реинкарнацијом прелази у друго тело, у складу са законом карме.[4] Карма је узрочни закон космичког збивања, јер су не само појединци него и светови, укључујући и божанства, подређени вечном закону бескрајног настајања и пропадања. Снага дела је изнад моћи богова. Ово се уверење развило из увида у космичку законитост (рита) у раним ведским химнама. Брамански свештеници прогласили су затим везаност богова да се покоре ритуалним делима које прописно изврше жртвени свештеници.[1]

Карма у ђаинизму[уреди]

Доктрина карме је један од основних принципи ђаинистичке философије. Ђаини верују да душе постоје од памтивека. У овом свету, душа је везана огромном количином суптилне материје зване карма. Када душа дела, оближњи делићи материје приањају уз њу као што се зрнца прашине лепе на масну кожу. Ови делићи материје бивају комплетно асимиловани од душе и остају у том стању читав живот а такође се и преносе из живота у живот. То се кружно одвија током циклуса рађања било као божанство, човек, становник пакла или подљудско биће, све док се не обустави стварање нових веза.[5]

Ђаини сматрају да веза душа и твари јесте стварна, иначе би душа, најлакша од свих супстанци, одлетела до највише тачке универзума. Тако је за ђаине карма нешто материјално.[5] Пошто је присуство кармичке материје у души узрок рађања и умирања, душа се мора ослободити карме. Уплив кармичке материје зауставља се развојем чистих мисли и дела, а количина већ постојеће карме се троши практиковањем подвижништва. Када се карма потпуно уништи душа бива слободна. У ђаинизму је циљ сваког појединца да постигне ово савршено и природно стање душе сопственим напором. Ђаинска философија одлучно тврди да је досезање слободе душе од кармичке везаности потпуно зависи од сопствених дела а не од утицаја неког божанског бића.[5]

Карма у будизму[уреди]

Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Карма или кама (пали: kamma) је један од најважнијих будистичких појмова. Будистичко учење о карми нарочито истиче вољни моменат. Штавише, у стварању карме намера има већи значај од самог делања.[6] Готама Буда је говорио:

Cquote2.png
О монаси, воља јесте та коју називам делом. Пожелевши нешто, човек делује путем тела, говора или ума. Постоје дела које дозревају у току живота, које дозревају у животињском свету, свету људи и у небеском свету. Плодови су троструки: они који дозревају у току живота, они који дозревају у будућим, новим рођењима и они који дозревају у току непрекидних рођења.
Cquote2.png
 
— (А. VI 63)

Свака радња, добра или рђава, извире из ума (из добре или лоше воље) и оставља утисак у уму. Воља коју карактеришу жудња (lobha), мржња (dosa) и заблуда (moha), узрокује лошу карму, док она коју карактерише несебичност (alopha), благонаклоност (adosa) и незаблуделост (amoha), ствара добру карму.[6] На пример, ако неко ненамерно згази мрава, а да то није приметио, то се не одражава на ум. Али ако га неко намерно згази, то оставља траг у уму. Негативни садржаји ума неизбежно воде патњи, за коју се сматра да истиче из стања ума.[7] Карма даље утиче на наше склоности (навике) и наш доживљај стварности. На пример, ратоборна особа ће се у многим случајевима осећати увређена и бесна, док ће смирена особа избећи такве емоције. На тај начин карма одређује наше искуство, а нашим мислима, речима и делима сејемо семе будућих искустава.[8]

Cquote2.png
Тако, пут кратког живота чини људе кратковечним, пут дугог живота чини људе дуговечним; пут болести чини људе болесним, пут здравља чини људе здравима; пут ружноће чини људе ружнима, пут лепоте чини људе лепима; пут безначајности чини људе безначајнима, пут угледа чини људе угледнима; пут сиромаштва чини људе сиромашнима, пут богатства чини људе богатима; пут ниског порекла доноси људима ниско порекло, пут племенитог порекла доноси људима племенито порекло; пут глупости чини људе глупима, пут мудрости чини људе мудрима ... Бића су власници своје карме, наследници карме, карма им је наслеђе, карма им је својство, карма им је дом. Карма је та која бића дели на подређена и надређена.
Cquote2.png
 

Међутим, карма не значи предодређеност, пошто је појединац слободан да дела у оквиру саме ситуације настале услед његове карме; његова карма не одређује његову реакцију на ситуацију.[6] Кармичке последице, и добре и лоше, производе ланац узрочности (патића-самупада), који људе задржава у току самсаре.[10] Последице карме се могу искусити током живота делатног субјекта, или у неком од наредних живота. Међутим, према будистичком учењу о анатману, не постоји трајно сопство или душа која наставља да живи. Након смрти продужује да постоји само карактер, па једино заиста бесмртно у човеку јесу његова дела.[3] Постоје се само феномени који непрекидно функционишу, будући да су повезани ланцем узрока и последица.[10] Човек се из овог тока може избавити путем спознаје, након чега тежи исцрпљиваљу карме, што води ослобођењу.

Cquote2.png
Постоји тамна карма са тамним последицама, постоји сјајна карма са сјајним последицама, постоји тамна-и-сјајна карма са тамним-и-сјајним последицама и постоји карма која није ни тамна ни сјајна са ни-тамним-ни-сјајним последицама, која води до исцрпљивања карме.
Cquote2.png
 

Извори[уреди]

  1. ^ а б Karma, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ Пали-енглески речник, ПТС
  3. ^ а б Артемије Радосављевић, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Daglas Gruthuis, Reinkarnacija, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ а б в Život i zaveštanje Mahavire, Doktrina Karme, Приступљено 8. 4. 2013.
  6. ^ а б в Karma, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  7. ^ Šta je karma? (yu-budizam.com)
  8. ^ Karma (budizam.net)
  9. ^ Cula kammavibhanga sutta, Приступљено 8. 4. 2013.
  10. ^ а б Карма, Њанатилока, Будистички речник, Пешић и синови, Београд, 1996.
  11. ^ Kukkura vatika sutta, Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Чедомил Вељачић, Kamma and its Fruit, Buddhist Publication Society, Kandy, Sri Lanka, 1975.
  • Њанатилока, Будистички речник, Пешић и синови, Београд, 1996.

Спољашње везе[уреди]

Викицитат
Викицитат има збирку цитата сродних са: