Гулаг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа гулага који су постојали од 1923. до 1961, на основу података Друштва за људска права „Меморијал

Гулаг (рус. ГУЛаг) је била владина агенција која је управљала главним[1] совјетским системом логора за принудни рад. У овим логорима су се налазили осуђеници разноликог типа, од ситних криминалаца, до политичких затвореника, али велики број њих је осуђен по поједностављеним процедурама, попут НКВД тројки и других инструмената вансудског кажњавања, и гулази су признати као главни инструмент политичке репресије у Совјетском Савезу.

ГУЛаг је скраћеница од Главна управа за логоре и колоније поправног рада (рус. Гла́вное управле́ние исправи́тельно-трудовы́х лагере́й и коло́ний) НКВД-а. Ова управа је званично основана 25. априла 1930. а укинута 13. јануара 1960.[2] Временом је, по метонимији, израз „гулаг“ почео да се користи за целокупан систем казненог рада у СССР.

Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. је овај израз учинио познатим у западном свету објављивањем своје књиге Архипелаг гулаг 1973. године. Књига је правила везу између ових разбацаних логора и „ланца острва“ и описивала гулаге као систем где су људи приморавани да раде до смрти.[3] Неки научници се слажу са овим становиштем,[4][5] док други сматрају да гулази нису били ни велики, нити смртоносни као што се често приказује,[6] и да нису у себи имали логоре смрти,[7] иако је током неких периода њихове историје, у овим радним логорима смртност била висока.[8]

У марту 1940, је постојало 53 засебна логора и 423 радне колоније у СССР.[6] Многи од главних индустријских градова у руском арктику, као што су Нориљск, Воркута, и Магадан, су некада били логори које су изградили затвореници а којима су управљали бивши затвореници.[9]

Кратка историја[уреди]

14 милиона људи је прошло кроз гулаг „радне логоре“ од 1929. до 1953, додатних 6 до 7 милиона је депортовано и послато у егзил у удаљене крајеве СССР, а још 4-5 милиона је прошло кроз „радне колоније“, што је значило служење краћих (мање од 3 године) временских казни.[10] Укупно становништво у логорима је варирало од 510.307 (1934) до 1.727.970 (1953).[6] Према студији совјетске архивске грађе из 1993, укупно 1.053.829 људи је умрло у гулазима од 1934. до 1953.[6] Ове процене искључују оне који су умрли убрзо након пуштања, а чије смрти су биле последица суровог третмана у логорима;[11] такви случајеви су били чести.[12] Студије које узимају у обзир и ове случајеве за исти временски период наводе број од 1.258.537, уз процењених 1,6 милиона од 1929. до 1953.[13]

Већина затвореника у гулазима нису били политички затвореници, мада је њихов удео биоз начајан.[14] Људи су могли да заврше у гулагу због дела као што су ситна крађа или причање вицева о владиним званичницима.[15][16] Око половине политичких затвореника су послати у Гулаг логоре без суђења; званични подаци наводе више од 2,6 милиона затворских казни у случајевима које је истраживала тајна полиција у периоду од 1921. до 1953.[17] Гулаг логори су драстично смањени након Стаљинове смрти 1953. године. Међутим, политички затвореници су остали присутни у Совјетским затворима и у доба Горбачова.[18]

Познати затвореници у гулазима[уреди]

Види још[уреди]

Логори за принудни рад ван СССР

Референце[уреди]

  1. ^ Други совјетски системи казненог рада који нису били укључени у систем ГУЛаг су били: (а) логори за ратне заробљенике заробљене од стране Совјетског Савеза, под управом ГУПВИ (б) вилтрациони логори настали током Другог светског рата за привремено затварање совјетских остарбајтера и ратних заробљеника док су били под проверама безбедносних органа како би се „исфилтрирале“ црне овце, (в) „специјалне насеобине“ за интерни егзил које су укључивале „кулаке“, депортоване етничке мањине, попут Немаца са Волге, Пољака, Балтичких народа, Кримских Татара, и других. Током одређених периода совјетске историје, свака од њих је у себи имала милионе људи. Бројне стотине хиљада су такође осуђене на принудни рад без утамничења на својим уобичајеним радним местима (Applebaum, стр. 579-580)
  2. ^ Меморијалhttp://www.memo.ru/history/NKVD/GULAG/r1/r1-4.htm
  3. ^ Applebaum, Anne (2003) Gulag: A History. Doubleday. ISBN 0767900561
  4. ^ Yakovlev 2002, стране 15
  5. ^ Steven Rosefielde. Red Holocaust. Routledge, 2009. ISBN 0415777577 pg. 247: „Служили су као поља за убијање током већег дела Стаљиновог периода, и као огроман извор јефтине радне снаге за државне пројекте.“
  6. ^ а б в г Getty, Rittersporn, Zemskov. Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence. The American Historical Review, Vol. 98, No. 4 (Oct., 1993), pp. 1017-1049
  7. ^ Stephen Wheatcroft. "The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930-45", Europe-Asia Studies, Vol. 48, No. 8 (Dec., 1996), pp. 1319-1353
  8. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Knopf Doubleday Publishing Group. стр. xxxix. ISBN 978-0-7679-0056-0. 
  9. ^ „Gulag: a History of the Soviet Camps“. Arlindo-correia.com Приступљено 6. 1. 2009.. 
  10. ^ Роберт Конквест у "Victims of Stalinism: A Comment." Europe-Asia Studies, Vol. 49, No. 7 (Nov., 1997), pp. 1317-1319 каже: „Сви нагињемо ка томе да прихватимо Земсковљеве бројке (мада можда не као потпуне) које говоре о 14 милиона људи само унутар Гулаг 'логора', чему мора бити додато 4-5 милиона који су послати у Гулаг 'колоније', а да не причамо о 3,5 милиона који су већ били, или су послати у, 'радне насеобине'. Како год узете, ово су сигурно 'високе' бројке.“
  11. ^ Ellman, Michael. Soviet Repression Statistics: Some Comments Europe-Asia Studies. Vol 54, No. 7, 2002, 1151-1172
  12. ^ Еплбаум, Ана (2003) Gulag: A History. Doubleday. ISBN 0767900561 pg 583: „и архиве и мемоари наводе да је била уобичајена пракса у многим логорима да се пуштају заробљеници који су били на ивици смрти, како би се умањиле статистике смртности логора.“
  13. ^ Steven Rosefielde. Red Holocaust. Routledge, 2009. ISBN 0415777577 стр. 67 „...комплетнији архивски подаци повећавају број страдалих у логорима за 19,4 процента на 1.258.537“; стр. 77: „Тренутно најбоља процена броја страдалих у гулазима, заснована на архивским подацима, је 1,6 милиона од 1929. до 1953.“
  14. ^ „Repressions“. Publicist.n1.by Приступљено 6. 1. 2009.. 
  15. ^ „What Were Their Crimes?“. Gulaghistory.org Приступљено 6. 1. 2009.. 
  16. ^ Uschan, M. Political Leaders. Lucent Books. 2002.
  17. ^ „Repressions“. Publicist.n1.by Приступљено 6. 1. 2009.. 
  18. ^ News Release: Forced labor camp artifacts from Soviet era on display at NWTC[мртва веза од January 2009]

Литература[уреди]

  • Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Knopf Doubleday Publishing Group. стр. xxxix. ISBN 978-0-7679-0056-0. 
  • Yakovlev, Alexander N. (2002). A Century of Violence in Soviet Russia. Yale University Press. стр. 15-. ISBN 978-0-300-10322-9. 
  • Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-7679-0056-0. 
  • Walter Ciszek, With God in Russia, Ignatius Press, 1997, . pp. 433., ISBN 0-8987-0574-6.
  • Simon Ertz, Zwangsarbeit im stalinistischen Lagersystem: Eine Untersuchung der Methoden, Strategien und Ziele ihrer Ausnutzung am Beispiel Norilsk, 1935-1953, Duncker & Humblot, 2006, . pp. 273., ISBN 9783428118632.
  • Orlando Figes, The Whisperers: Private Life in Stalin's Russia, Allen Lane, 2007, hardcover, . pp. 740., ISBN 0141013516.
  • J. Arch Getty, Oleg V. Naumov, The Road to Terror: Stalin and the Self-Destruction of the Bolsheviks, 1932-1939, Yale University Press, 1999, . pp. 635., ISBN 0-300-07772-6.
  • Jehanne M. Gheith and Katherine R. Jolluck. Gulag Voices: Oral Histories of Soviet Detention and Exile (Palgrave Studies in Oral History). Palgrave Macmillan, 2010. ISBN 0230610633
  • Slawomir Rawicz. "The Long Walk". 1995. ISBN 1558216847
  • Paul R. Gregory, Valery Lazarev, eds, The Economics of Forced Labor: The Soviet Gulag, Stanford: Hoover Institution Press, 2003, ISBN 0-8179-3942-3, пун текст доступан онлајн на "Hoover Books Online"
  • Jan T. Gross (intro) and Nicolas Werth, Cannibal Island: Death in a Siberian Gulag (Human Rights and Crimes against Humanity). Princeton University Press, 2007. . pp. 248., ISBN 0691130833.
  • Gustaw Herling-Grudzinski, A World Apart: Imprisonment in a Soviet Labor Camp During World War II, Penguin, 1996, . pp. 284., ISBN 0-14-025184-7.
  • Adam Hochschild, The Unquiet Ghost: Russians Remember Stalin (Boston: Houghton Mifflin, 2003), . pp. 304., paperback: ISBN 0-618-25747-0.
  • Oleg V. Khlevniuk, The History of the Gulag: From Collectivization to the Great Terror, Yale University Press, 2004, hardcover, . pp. 464., ISBN 0-300-09284-9.
  • Tomasz Kizny, Gulag: Life and Death Inside the Soviet Concentration Camps 1917-1990, Firefly Books Ltd., 2004, . pp. 496., ISBN 1-55297-964-4.
  • Istorija stalinskogo Gulaga: konec 1920-kh - pervaia polovina 1950-kh godov; sobranie dokumentov v 7 tomach, ed. by V. P. Kozlov et al., Moskva: ROSSPEN 2004-5, 7 vols. ISBN 5-8243-0604-4
  • Jacques Rossi, The Gulag Handbook: An Encyclopedia Dictionary of Soviet Penitentiary Institutions and Terms Related to the Forced Labor Camps, 1989, ISBN 1-55778-024-2.
  • Aleksandr Solzhenitsyn
  • Karl Tobien. Dancing Under the Red Star: The Extraordinary Story of Margaret Werner, the Only American Woman to Survive Stalin's Gulag. WaterBrook Press, 2006. ISBN 1400070783
  • Nicolas Werth, "A State Against Its People: Violence, Repression, and Terror in the Soviet Union, in Stephane Courtois et al., eds., The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression, Harvard University Press, 1999, ISBN 0-674-07608-7, pp. 33-260.
  • "The Literature of Stalin's Repressions" in Azerbaijan International, Vol 14:1 (Spring 2006)

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Гулаг