Дебела Берта

Из Википедије, слободне енциклопедије
Dicke Bertha.Big Bertha.jpg
Држава Царска Немачка
Дебела Берта Flag of German Empire (jack 1903).svg
Главне карактеристике
Калибар 420 mm
Дужина цијеви у калибрима 12
Почетна брзина пројектила 400 m/s
Тежина пројектила 820 kg
Највећи домет  m
Тежина 43.000 kg
Дужина 5.88 m
Ширина  m
Висина  m
Елевација +40, +75 степени
Хоризонтално поље дејства 4 степени
Вуча

Дебела Берта (нем. Dicke Bertha) је назив за супертешку хаубицу, коју је непосредно пред почетак Првог светског рата развио познати немачки произвођач оружја Концерн Круп. Њена званична ознака била је L/12 (цев је била 12 калибара дугачка), 42 cm, тип M-Gerät 14 (М-опрема 14), Kurze Marine-Kanone („кратки морнарички топ“, назив који је требало да сакрије праву намену овог оруђа).[1][2]

Име[уреди]

Главну улогу у пројектовању хаубице одиграо је шеф Круповог пројектантског бироа, проф. Фриц Раусенбергер (Fritz Rausenberger), као и његов претходних директор Дрегер (Dräger). Многи извори наводе да је име „Берта“ хаубица добила по Берти Круп (Bertha Krupp), наследници и власници Крупове индустријске империје.[1]Ипак, не прихватају сви ово објашњење.[3] Током рата, Немци су јој наденули и многе друге надимке.[3] („Dicke“, што на немачком значи дебела или велика, наводно није имало никакве везе са физичким изгледом Г-ђе Круп.[4]) Име „Дебела Берта“ Савезници су касније користили за све велике немачке топове, као што је железнички топ „Дуги Макс“ (Langer Max) и топ великог домета познатији као „Париски топ“. Међутим, надимак „Дебела Берта“ односио се искључиво на хаубицу са ознаком 42-cm M-Gerät.[3][5]

Развој[уреди]

Идеја за развој овакве хаубице произишла је из искустава које су Немци (и Аустријанци) извукли из Руско-јапанског рата 1904—1905. Током рата, Јапанци су демонтирали са фиксних постоља неколико својих хаубица калибра 28 cm, које су биле намењене за обалску одбрану и употребили их приликом опсаде Порт Артура. Оваква примена тешких топова изненадила је тадашњу стручну војну јавност јер се до тада сматрало да најтежи опсадни топови који се могу транспортовати вучом, због велике тежине не могу прелазити калибар од 20 cm. Ипак, већина европских земаља није научила јапанску лекцију  — осим већ поменуте Немачке и Аустрије (Аустрија је развила читаву серију покретних тешких топова као што су 30.5 cm „Витка Ема“ - Schlanke Emma хаубица, 38 cm „Барбара“ Barbara и „Гудрун“ Gudrun хаубице и сопствену хаубицу калибра 42 cm.[6]

Током раних 1900-тих, Круп је започео развој читаве серије покретних тешких минобацача и хаубица, чији калибар се кретао од 28 cm до 30.5 cm. Као основа за развој послужило је искуство које је Круп стекао приликом израде тешких минобацача за обалску одбрану (Küstenmörser), као што је Beta-Gerät калибра 30.5 cm, који је први пут уведен у наоружање 1897. године (друге нације, укључујући Велику Британију и САД су такође развиле слична оруђа)[5]

Нова верзија хаубице Beta-Gerät калибра 39.5 cm, која је била знатно супериорнија у односу на модел 1897 је развијена 1908. године, али је АПК (Artillerieprüfungskommission - артиљеријски комитет за тестирање) закључио да је њена ватрена моћ недовољна због чега је затражио од Крупа да развије већи топ са ватреном моћи довољном да успешно уништи савремене фортификацијске објекте. Круп је прво разматрао могућност да ново оруђе буде калибра 35 cm, али се убрзо одлучио за већи калибар од 42 cm, зато што је најмања граната која је испуњавала захтеве АПК била тог калибра. Прво оруђе калибра 42 cm је била тешка хаубица L/16 Gamma-Gerät, која је заправо представљала повећану верзију хаубице Beta-Gerät.[5] Неуобичајено за Круп, код оба оруђа и Бете и Гаме одустало се од до тада коришћеног клизног затварача цеви, а у корист затварача са испрекиданим навојем какав се већ користио у Британији и Француској.

Немачка тешка хаубица L/16 Gamma-Gerät, претходник Дебеле Берте.

Гама је испаљивала гранату тешку 1.160 kg. Била је тешка 150 тона и заправо је била оно што су Немци називали Bettungsgeschütz, тј. топ који је имао фиксно постоље које се постављало на бетонску основу, за шта је било потребно неколико дана. Транспорт се вршио железницом и то у деловима који су били распоређени на 10 железничких вагона - шест за само оруђе и четири вагона за материјал неопходан за постоље.

Транспортовање Гаме и њена припрема за дејство захтевали су доста времена и људских ресурса. Због тога је АПК затражила од Крупа да развије покретну верзију и наручила је један примерак хаубице 15. јула 1912. године.[5] Пре него што је први примерак испоручен у децембру 1913, АПК је у фебруару 1913.наручила још један примерак. Прва хаубица је у марту 1914. године представљена Кајзеру Вилхелму II који је био веома импресиониран новим оруђем. Други примерак испоручен је у јуну 1914.[5]

Нова хаубица је била покретно оруђе монтирано на масивни конвенционални лафет са два точка. Ново оруђе се значајно разликовало од Gamma-Gerät. Цев је била за 4 калибра краћа него код Гаме, а Круп се определио за стари тип клизећег затварача цеви. Због тањих зидова, цев је била знатно лакша од Гамине и испаљивала је лакше гранате тежине око 830 kg. Укупна тежина износила је 43 тоне, знатно мање него Гама и није захтевала бетонско постоље. Развијени су посебни челични подметачи са лучно издигнутим крајевима, који су постављани под точкове да би ограничили трзај приликом опаљења. Подметачи су такође били фиксирани за подлугу дугим клиновима који су помагали да се оруђе задржи на месту. Да би се спречило да се оруђе заглиби на блатњавим путевима, точкови су били опремљени специјалним додацима Radgürteln који су изгледали као стопе а чија намена је била да се равномерно распореди притисак на подлогу. Круп и Дајмлер су такође развили и посебан артиљеријски трактор за Берту, али су за вучу коришћени и трактори Podeus који су транспортовали хаубицу у пет одвојених делова.[5]

Борбена употреба[уреди]

Неексплодирана немачка граната калибра 42 cm која је пала на Београдску тврђаву током артиљеријског бомбардовања Београда, у октобру 1915. Поставка Војног музеја у Београду, Србија.

На почетку Првог светског рата Немачка је имала само две оперативне хаубице M-Geräte, мада су до тада наводно произведене и две додатне цеви са носачима. [7] Две оперативне хаубице M-Geräte су чиниле Батерију бр. 3 краткоцевних морнаричких топова калибра 42 cm (Kurze Marine Kanone Batterie (KMK) No. 3) - контингент се сатојао од четири Gamma Geräte распоређених у две батерије, док је још једна Гама постала оперативна две недеље након почетка рата и чинила је „половину батерије“.[3] Коришћене су за уништење белгијских тврђава у Лијежу, Намиру и Антверпену и француске тврђаве Мобеж (Maubeuge) као и других тврђава у северној Француској. Берта се показала веома ефикасном против старијих фортификацијских објеката као што су белгијске тврђаве које је 1880-их пројектовао Бриалмон (Brialmont), уништивши неколико за само пар дана.[5] Прва граната из M-Gerät испаљена је 12. августа на белгијску тврђаву Понтиз (Pontisse), у предграђу Лијежа.[7] Највећи успех показала је приликом дејства против оближње тврђаве Лонсин (Loncin) која је експлодирала након директног поготка у складиште муниције. Овакас успех M-Geräte може се приписати не само изузетној разорној моћи овог оруђа већ и чињеници да је бетон коришћен за израду белгијских утврђења био лошег квалитета и без челичне арматуре.[5]

Захваљујући својим почетним успесима у освајању тврђаве Лијеж, Дебела Берта је стекла озбиљну репутацију на обе стране фронта. Немачка штампа је писала о њој са нескривеним ентузијазмом и прогласила ју је „чудесним оружјем“ (Wunderwaffe).

[5] Међутим, када је коришћена током немачког напада на тврђаву Верден, у фебруару 1916, показала се мање ефикасном, зато што је у изради француских фортификацијских објеката употребљен армирани бетон, који је био знатно отпорнији на Бертине гранате. Само је утврђење Во (Vaux) озбиљно оштећено, а његова посада се предала након што је један од погодака уништио комплетне залихе воде.

Укупно је произведено 12 хаубица M-Gerät; поред две које су биле у оперативној употреби на почетку Првог светског рата, током рата је произведено још 10 примерака.[7][8] Ова бројка не обухвата две цеви које су биле произведене пре почетка рата,[7] док је укупно произведено 20 цеви, иако неки извори тврде да је произведено 18.[2] Током рата неколико Берти је уништено када су њихове цеви експлодирале због лоше муниције. У каснијој фази Првог светског рата произведена је дужа цев мањег калибра за ознаком L/30 30.5 cm која је требало да обезбеди већи домет и лакши транспорт и којом су замењене цеви калибра 42 cm. Ова оруђа названа су Schwere Kartaune или Beta-M-Gerät.[5][9]

Сачувани примерци и реплике[уреди]

Две Дебеле Берте су заробљене на крају рата.[2] Једна је транспортована у САД и тестирана је у Абердинском опитном центру (Aberdeen Proving Ground). Хаубица је касније изложена у Музеју артиљерије САД (United States Army Ordnance Museum)[10] само да би 1950. године била продата у старо гвожђе. Судбина друге заробљене хаубице није позната.

Тврдња да је још једна Берта сачувана у Круповом опитном полигону у Мепену (Meppen) Немачка и да је коришћена током Другог светског рата, приликом опсаде Севастопоља је резултат заблуде. Истина је да је једна хаубица Gamma-Gerät склопљена у Мепену након Првог светског рата, од делова које је сакупио Круп[2] и да је коришћена током Другог светског рада заједно са модерним топовима великог калибра као што су Мерзер „Карл“ (Mörser Karl) и тешки Густав (Schwerer Gustav).

Дрвену макету Дебеле Берте у пуној размери направио је Емил Черубин 1932. године. Излагана је на различитим местима у Нацистичкој Немачкој све до 1939. Појавила се и на немачким разгледницама.[11] Черубин је током Првог светског рата био део посаде која је опслуживала Дебелу Берту. Касније је свој таленат усмерио ка изради дрвених модела за музеје, позоришта и у друге сврхе. Такође је израдио дрвене моделе Дебеле Берте и Париског топа у размери 1/4.

Референце[уреди]

  1. ^ а б G.V. Bull and C.H. Murphy: Paris Kanonen - the Paris Guns (Wilhelmgeschütze) and Project HARP, Verlag E.S. Mittler & Sohn Gmbh, ISBN 3-8132-0304-2
  2. ^ а б в г Rudolf Lusar: Riesengeschütze und schwere Brummer einst und jetzt, J.F. Lehmanns Verlag München, ISBN 3-469-00363-7
  3. ^ а б в г Willy Ley, "German Siege Guns of the Two World Wars", Journal of Coastal Artillery, Feb, 1943, pp. 13-20
  4. ^ Terry Crowdy (2007). Military Misdemeanors: Corruption, Incompetence, Lust and Downright Stupidity. Osprey Publishing. стр. 137. ISBN 978-1-84603-148-9. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Herbert Jäger: German Artillery of World War One", The Crowood Press, ISBN 1-86126-403-8
  6. ^ Prasil, Michal (January 1997). Skoda Heavy Guns: 24cm Cannon, 38cm Howitzer, 42cm Howitzer and Others. Schiffer Publishing, Limited. ISBN 978-0-7643-0288-6. 
  7. ^ а б в г Gerhard Taube (1981). Die schwersten Steilfeuer-Geschütze, 1914-1945: Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl". Motorbuch Verlag. стр. 21. ISBN 978-3-87943-811-2. 
  8. ^ Eric Dorn Brose (2004). The Kaiser's Army: The Politics of Military Technology in Germany During the Machine Age, 1870-1918. Oxford University Press. стр. 228 and 172. ISBN 978-0-19-517945-3. 
  9. ^ Axel Turra: Dicke Bertha – Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende, Podzun-Pallas Verlag, ISBN 3-7909-0753-7
  10. ^ Konrad F. Schreier, Jr.: The World War I "Brummer" in 'Museum Ordnance: The Magazine for the U.S. Army Ordnance Museum', November 1992
  11. ^ Raimund Lorenz: Die "Dicke Berta" aus Vluynbusch, Museumverein Neukirchen-Vluyn

Литература[уреди]

  • Gerhard Taube: Die schwersten Steilfeuer-Geschütze 1914–1945. Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl"', Motorbuch-Verlag, ISBN 3-87943-811-0
  • Axel Turra: Dicke Berta — Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende, Podzun-Pallas Verlag, ISBN 3-7909-0753-7
  • Rudolf Lusar: Riesengeschütze und schwere Brummer einst und jetzt, J. F. Lehmanns Verlag München, ISBN 3-469-00363-7
  • Konrad F. Schreier, Jr.: The World War I "Brummer" in 'Museum Ordnance: The Magazine for the U.S. Army Ordnance Museum', November 1992
  • G.V. Bull and C.H. Murphy: Paris Kanonen — the Paris Guns (Wilhelmgeschütze) and Project HARP, Verlag E.S. Mittler & Sohn Gmbh, ISBN 3-8132-0304-2
  • Herbert Jäger: German Artillery of World War One, The Crowood Press, ISBN 1-86126-403-8
  • Michal Prasil: Skoda Heavy Guns, Schiffer Military History, ISBN 0-7643-0288-4
  • Raimund Lorenz: Die "Dicke Berta" aus Vluynbusch, Museumverein Neukirchen-Vluyn
  • The 42-cm. Mortar: Fact and Fancy by Captain Becker, German Army. Reprint from Artilleristische Monatshefte, JULY-AUGUST, 1921.
  • Terry Crowdy (2007). Military Misdemeanors: Corruption, Incompetence, Lust and Downright Stupidity. Osprey Publishing. стр. 137. ISBN 978-1-84603-148-9. 
  • Gerhard Taube (1981). Die schwersten Steilfeuer-Geschütze, 1914-1945: Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl". Motorbuch Verlag. стр. 21. ISBN 978-3-87943-811-2. 
  • Eric Dorn Brose (2004). The Kaiser's Army: The Politics of Military Technology in Germany During the Machine Age, 1870-1918. Oxford University Press. стр. 228 and 172. ISBN 978-0-19-517945-3. 

Спољашње везе[уреди]