Дошљаци
| Дошљаци | |
|---|---|
 | |
| Настанак | |
| Аутор | Милутин Ускоковић |
| Земља | Краљевина Србија |
| Језик | српски |
| Садржај | |
| Тема | љубав |
| Издавање | |
| Издавач | Српска књижевна задруга, Београд |
| Број страница | 288 |
| Тип медија | роман |
| Превод | |
| Датум издавања | 1910. година |
Дошљаци први је роман српског писца реализма Милутина Ускоковића објављен 1910. године. Овај роман је поздрављен као догађај у српској књижевности јер у себи носи доживљај света и живота.[1] У њему је писац врло реалистично приказао животе и судбине младих људи који су дошли у велики град како би пронашли своје место. У средишту романа је љубавна прича протагониста Милоша и Зорке.
Заплет[уреди | уреди извор]
Дошљаци су роман о етици пораза и откривању и сазнавању самог себе, то је роман о сагледавању свог стварног идентитета, и његове зависности од народне и општељудске егзистенције. Главно лице романа није Милош Кремић, као дошљак, нити непознати дошљаци обухваћени насловом, него вечити ток животних неизвесности и страха, моћи и немоћи. Главно лице романа јесте сурова борба за опстанак, људска свест и њено трагично развијање.[2] Главни јунак Дошљака, Милош Кремић, има многе Ускоковићеве црте. И Кремић и Ускоковић су у Београду “дошљаци” и родом из једне пропале ужичке трговачке куће. Обојица су из Ужица у Београд дошли пешице. Обојица су правници. Кремић је, као и Ускоковић, стекао лепо име у “нашој књижевности”. Обојица су новинари. И један и други осећају силну жудњу да се отисну у неки други, културнији свет. Обојица, и Кремић и Ускоковић, имају претежно морални а не идејни приступ средини у којој живе, с којом се не слажу и којој не могу да се прилагоде. Своје незадовољство Ускоковић је пренео на Кремића. Кремићево незадовољство извире из његове урођене или стечене, свеједно, преосетљивости, из његове меке неотпорне природе. Кремић је у Београд дошао из паланке и сиротиње и стално сања о приликама и односима који не представљају нормалу у Београду. Он нема снаге да живот прими онакав какав је и да се у таквом животу бори. Њему стално изгледа да други пролазе боље од њега и он пати због неправде која му се чини, осећајући је скоро као некакво судбинско проклетство од кога не може да побегне и које се свом тежином сручило управо на њега. Кремића власник Препорода изузетно цени, али му не допушта да не слуша његове савете. И теза “дошљака” је плод претеране осетљивости. Несналажење “дошљака” није, социолошки говорећи, појава Ускоковићевог времена. Београд је, и онда и раније, био препун успелих дошљака. Дошљаци су, чак, врло брзо хватали корак са Београђанима по рођењу и старини и град се стално мењао. Кремић доживљава животни бродолом из разлога који су првенствено психолошки, зато што је неприлагодљив у једном друштву, зато што је неодлучан, а после и зато што стално осећа кривицу за Зоркину трагичну судбину јер је, као и у свему, био колебљив.[3]
| „ | Ја сам дошљак. Остало је као и пре неколико година, кад сам дошао у београдску гимназију и кас су нас из унутрашњости одвојили у засебне клупе: ви, дошљаци, да видимо шта ви знате![4] | ” |
Књижевни детаљи[уреди | уреди извор]
Веза са Тургењевим[уреди | уреди извор]
Слабошћу воље и одсуством упорности не само у личном него и у друштвеном контексту својих расположења и схватања Кремић, макар и издалека, подсећа на јунаке Тургењева, на Руђина чије име носи роман и на Лаврецког из Племићког гнезда, на једну варијанту Сувишних људи, којима је обиловала руска књижевност деветнаестог века. Разликује их, само, друштвено порекло; Тургењеви безвољници су дошли из племићких кућа, Ускоковићев Кремић је из пострадале трговачке породице, као и његов аутор.[5]
Чедомир Илић и Милош Кремић[уреди | уреди извор]
Чедомир Илић јунак је другог Ускоковићевог романа са истим називом. И он пати од сличног осећања сувишности. Однос Илићев и Кремићев према општим збивањима је врло сличан. Обојица виде зло. Интровертни, неборбени, и један и други осећају друштвену неправду као судбину од које се не може побећи. Кремић после бродолома бежи из туђе велике средине у “своју” малу средину. Илић се убија зато што је и сопственом трагичном кривицом замрсио путеве свог интимног живота. Нестабилност Кремићева и Илићева огледа се и у љубави. Ниједан ни други жене, с којима су се упустили у љубавну игру, као да не воле истинском љубављу. Чедомир Илић је и основном идејом и општом атмосфером у којој се збива на неки начин двојник Дошљацима. Ипак, женски ликови нису слични. Вишња је студенткиња и врло млада, насупрот Зорки која није ни једно ни друго.[3][6] Кремић није смео да учини оно што не одговара обичајима средине, Илић трпи зато што је учинио оно што управо одговара обичајима средине. Кремић је хтео да побегне од Зорке и тиме је изазвао њену смрт, тако је и Илић хтео да побегне од Беле и да се врати Вишњи, а кад га она није прихватила, одлучио се на самоубиство.[3]
Однос Милош Кремић и Зорка[уреди | уреди извор]
Однос Зорка - Милош је обрађен и као психолошки и као морални проблем. Разлика у годинама као сметња љубави се провлачи кроз цео роман. Пред крај романа она више подсећа на Кремићеву мајку која га теши и не допушта му да клоне него на љубавницу која брани своја права. У целом роману нема ниједне сцене која би показала пламен љубави. Али је зато пуно сцена у којима љубљвници утиру сузе једно другом. Зорка и Милош живе заједно у њеном стану насупрот моралу своје околине. Обоје осећају да не могу једно без другог и остају заједно, свако са својим страхом од раскида. Ту психологију љубави млади Ускоковић је развијао модерније него његови претходници у литератури и онје, са својих двадесет пет година, отварао путеве једног књижевног рода.[3]
Београдски роман[уреди | уреди извор]
.jpg)
Појавом Дошљака српска књижевност, сматрало се, добила је роман градске средине, београдски роман. Београд је, тада, био једино урбанизовано место у Србији. Сви други њени градови су имали сеоска и паланачка обележја. И изглед, и људи у Београду, и његова привреда, и интелектуални живот, нарочито, приближавали су Београд оном појму који се називао Европом. Из такве атмосфере родили су се покушаји београдског романа. Међу њима је романсијерско дело Милутина Ускоковића било најдаровитије и давало наде да ће српска књижевност, у којој је лирика достигла висок ступањ, добити роман сложенијих људских односа у друштвеном оквиру.[3]
Друштвене промене у Србији[уреди | уреди извор]
Силаском династије Обреновића са историјске позорнице читав друштвени систем у Србији добио је нови полет. Учвршћавала се грађанска демократија са уставношћу и парламентаризмом, развила се трговина, увишестручавала се индустрија. Али су, истовремено, нарасле и друштвене противречности и борба за слободу мисли је добила видове који су, до тада, били непознати у јавном животу Србије. Почетак 20. века био је обележен јавним манифестацијама преласка у модерније друштво које су надахњивале романсијера Милутина Ускоковића.[3]
Ликови[уреди | уреди извор]
- Милош Кремић, главни јунак, новинар, писац и песник
- Зорка, велика љубав Милошева
- Госпа Селена, Зоркина мајка
- Богдан Васић, новинар Препорода, Милошев пријатељ
- Драгутин Ранковић, студент француског језика и литературе, Милошев пријатељ
- Љубица Захарић, Зоркина пријатељица
- Господин Стајић, уредник Препорода
Романи Дошљаци и Чедомир Илић[уреди | уреди извор]
Иако љубавни романи, ова два дела су и друштвени романи. Они сликају друштво једног времена и личност која би хтела да му се супротстави, али је немођна и без ослонца. Ускоковићеви јунаци су студентска сиротиња и они нас воде на периферију с њеним дугачким авлијама и скромним собичцима. Од њих не можемо ни очекивати да нам отворе врата оног грамзивог Београда који је, бездушно стичући и сводећи живот на борбу за богатство и власт, изазивао зловољу, потиштеност и песимизам у младим Кремићима и Илићима.[3]
Скерлићево тумачење Дошљака[уреди | уреди извор]
| „ | Оно што се десило дошљаку Милошу Кремићу у Београду, могло се десити и ма ком Београђанину, штавише, и сваком човеку свију времена, свију народа и сталежа, на свим тачкама наше планете.[7] | ” |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Дошљаци : роман / Милутин Ускоковић ; [предговор, избор и редакција Милан Ђоковић]. - Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1970 (Нови Сад : Будућност). - 332 стр. : ауторова слика ; 21 cm. - (Библиотека Српска књижевност у сто књига ; књ. 49). - Роман преосетљивог и неприлагођеног човека: Стр: 7-26. - Биографски подаци: Стр: 331. - Библиографија: Стр: 332-[333].
- ^ Осећање трагичне кривице у стваралаштву Милутина Ускоковића / Миленко Мисаиловић. Стр:85. - У: Књижевно дело Милутина Ускоковића : зборник радова са Научног скупа, одржаног 19. новембра 1984. године у Титовом Ужицу / [уредник Слободан Радовић]. - Титово Ужице : Народна библиотека "Едвард Кардељ", 1985 (Титово Ужице : "Димитрије Туцовић"). - 199 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Посебна издања часописа "Међај"). - У Титовом Ужицу, поводом 100-годишњице рођења књижевника Милутина Ускоковића, одржан је 19. новембра 1984. године научни скуп посвећен стваралаштву овог писца. - Стр: 155-197: Библиографија Милутина М. Ускоковића / Радисав М. Цајић
- ^ а б в г д ђ е Дошљаци : роман / Милутин Ускоковић ; [предговор, избор и редакција Милан Ђоковић]. - Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1970 (Нови Сад : Будућност). - (Библиотека Српска књижевност у сто књига ; књ. 49). - Роман преосетљивог и неприлагођеног човека: Стр:7-26
- ^ Дошљаци : роман / Милутин Ускоковић ; [предговор, избор и редакција Милан Ђоковић]. - Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1970 (Нови Сад : Будућност). - (Библиотека Српска књижевност у сто књига ; књ. 49). - Стр:266
- ^ Дошљаци : роман / Милутин Ускоковић. - Београд : Рад, 1956 (Београд : Београдски графички завод). - Стр: V-[XVI]: Милутин Ускоковић / Д. Вученов
- ^ Чедомир Илић / Милутин Ускоковић. - Београд : Политика : Народна књига, 2004 (Београд : Народна књига). - Стр:195-196
- ^ Писци и књиге. Књ. 5 / Јован Скерлић ; [приредио Мидхат Бегић]. - Изд. о педесетогодишњици смрти Јована Скерлића 1914-1964. - Београд : Просвета, 1964 (Београд : Београдски графички завод). - Стр:220. - (Сабрана дела Јована Скерлића ; књ. 5)
Литература[уреди | уреди извор]
- Дошљаци / Јован Скерлић. - Надређени ств. насл.: Милутин Ускоковић. - У: Критике / Јован Скерлић. - Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1971. - (Библиотека Српска књижевност у сто књига ; књ. 68). - Стр: 314-324.
- Дошљаци : мистерија порекла човека / Миодраг М. Павловић. - Нови Сад : М. Павловић, 2011 (Нови Сад : Студио Ранковић). - 399 стр.
- Огледи / Радомир Ивановић. - Крушевац : Багдала, 1969 (Крушевац : Багдала). - 170 стр. ; 18 cm. - (Мала библиотека. Савремени есеј)
- Милутин Ускоковић / Радомир В. Ивановић. - Београд : Нолит, 1968 (Београд : Просвета). - 245 стр., [1] лист са сликом М. Ускоковића ; 19 cm. - (Библиотека Портети ; 39)
- Поетика трајања / Вук Филиповић. - Приштина : Јединство, 1973 (Косовска Митровица : Прогрес). - 390 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Јединство ; 42)
- Епоха реализма / приредио Миодраг Протић. - Београд : Нолит, 1966 (Београд : Београдски графички завод). - 452 стр. ; 21 cm. - (Српска књижевност у књижевној критици ; 5)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Представа Дошљаци у Народном позоришту Ужице Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2016) Преузето 08.03.2016.
- Снимак представе Дошљаци из Народног позоришта у Ужицу Преузето 08.03.2016.
- Педесето извођење Дошљака Преузето 08.03.2016.
