Ужице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ужице

Uzice pan.jpg
Панорама Ужица

грб Ужица
Опширније
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Централна Србија
Округ Златиборски округ
Стара имена Capedunum (римски)
Становништво
Становништво 52646
Агломерација 78040
Густина становништва 125 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 43°51′21″N 19°50′28″E / 43.8558, 19.8411
Временска зона UTC+1, лети UTC+2
Површина 667 км²
Ужице на мапи Србије
{{{alt}}}
Ужице
Ужице на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник Саша Милошевић (СНС)
Поштански код 31000, 31102,31103,31104,31105,
31106,31107,31108,31109
Позивни број 031
Регистарска ознака UE
Веб-страна www.graduzice.org


Координате: 43° 51′ 21" СГШ, 19° 50′ 28" ИГД

Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја
За тврђаву у Ужицу, погледајте чланак Ужички Град.

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 52.646 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било сједиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промијењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године. Ужице је центар металне и индустрије машина и гајења воћа.

Географске одлике[уреди]

Ужице се налази на надморској висини од 415 m, која варира и прелази 600 метара. Кроз град протиче река Ђетиња , и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.

Са свих страна Ужице је окружено планинама, и налази се у регији унутрашњих Динарида. Ужице је најближи већи град и повезано место путевима државног реда који воде до граничних прелаза Котроман према БиХ и Гостун према Црној Гори. Ужице је окружено са северозапада и североистока планинама Повлен и Маљен, на западу је Тара и Звијезда док је на југу висораван и планина Златибор.

Влада умерено-континентална клима , а преко зиме у граду температура спада високо испод 0, просек. -10 степени.

Историја[уреди]

Стари и средњи век[уреди]

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић. Удруженим снагама, кнез Лазар и Твртко I победили су Николу Алтомановића, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Први писани документ у коме се помиње Ужице под тим називом потиче из 1329. године. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју[1]. Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Од тада је било у оквиру Београдског Пашалука, све до 1807. године, када су га током Првог српског устанка ослободили српски устаници.

19. век[уреди]

У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занталија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Ужичка Република[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ужичка република
Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

Модерна историја[уреди]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6-ог маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеородром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди]

У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 10151 [2]
1953. 13255
1961. 20060
1971. 34555
1981. 46733
1991. 53607 53310
2002. 55487 54717
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
53.333 97,47%
Црногорци
  
233 0,42%
Југословени
  
136 0,24%
Хрвати
  
79 0,14%
Македонци
  
41 0,07%
Роми
  
40 0,07%
Муслимани
  
39 0,07%
Мађари
  
22 0,04%
Словенци
  
18 0,03%
Руси
  
16 0,02%
Словаци
  
5 0,00%
Бошњаци
  
4 0,00%
Буњевци
  
3 0,00%
Чеси
  
1 0,00%
Украјинци
  
1 0,00%
Русини
  
1 0,00%
Румуни
  
1 0,00%
Немци
  
1 0,00%
Албанци
  
1 0,00%
непознато
  
257 0,46%


Спорт[уреди]

Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца, док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Градови побратими[уреди]

Познати Ужичани[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Референце[уреди]

  1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  5. ^ а б в г Град Ужице: Братски градови, Приступљено 3. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :