Елена Стасова

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЕЛЕНА СТАСОВА
Stasova2.jpg
Елена Стасова
Датум рођења 3. октобар 1873.
Место рођења Санкт Петербург,
Flag of Russia Руско царство
Датум смрти 31. децембар 1966. (93 год.)
Место смрти Москва, Flag of the Russian SFSR Руска СФСР,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Совјетски Савез

Чланица КПСС од 1898.

Херој соц. рада од 7. марта 1960.
Одликовања
Херој социјалситичког рада
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина

Елена Дмитриевна Стасова (рус. Еле́на Дми́триевна Ста́сова; 18731966), руска и совјетска револуционарка, једна од вођа међународног комунистичког и женског покрета. Херој социјалистичког рада.

Биографија[уреди]

Рођена је 3. октобра/15. октобра 1873. године у Санкт Петербургу. Њен отац Дмитриј Стасов је био познати адвокат и учествовао је у великим судским процесима свога времена. Заједно са својим братом Владимиром био је један од организатора и први директор руског музичког друштва. Њихов отац, а Еленин деда био је познати руско архитекта Василије Стасов.

До своје тринесте године школовала се код куће са приватним наставником, а онда се уписала у пети разред класичне гимназије. Школу је завршила 1890. године, са одличним успехом. Убрзо потом, 1893. године се упознала са Надеждом Крупскајом, касније познатом руском револуционарком и супругом Владимира Лењина. Преко ње се упознала са идејама социјализма и револуционарним редничким покретом. Године 1898. се прикључила и постала активан члан „Савеза радничке класе за борбу за ослобођење“ из које је исте године наслата Руска социјал-демократска радничка партија (РСДПР). Политички је деловала у Санкт Петербургу, Орелу, Москви, Минску и др, а била је и секретар партијског комитета у Ст. Петербургу и члан Северног бироа ЦК РСДПР.

Када је 1903. године у РСДПР избио сукоб између „бољшевика“ и „мењшевика“, Елена је стала на старну бољшевика, које је предводио Лењин. Тада је постала професионална револуционарка и једна од Лењинових сарадница. Године 1905. је емигрирала у Швајцарску, где се налазила и у време Руске револуције из 1905. године. У Русију се вратила почетком 1906. године и отишла у Тбилиси, где је радила на организовању и омасовљивању бољшевичке партије. Јануара 1912. године је била изабрана за алтернативног члана Централног комитета РСДРП (бољшевика). Године 1913. је била ухапшена и прогнана у Сибир, где је остала све до 1916. године.

Након Фебруарске револуције 1917. године, именована је за секретар Централног комитета РСДРП(б) и на овој функцији се налазила све до марта 1920. године. На Шестом конгресу РСДРП(б), 1917. године је изабрана за пуноправног члана Централног комитета. За члана ЦК била је бирана и на Седмом, 1918. и Осмом конгресу, 1919. године. На Деветом конгресу, 1920. године, није поново изабрана у чланство Централног комитета и повукла се из партијског руководства.

Од 1920. године је најпре радила у партијском комитету у Петерсбургу, а 1921. је била упућена на партијски рад у Немачку, где једала у Комунистичкој партији Немачке и као представник Коминтерне. Такође, током боравка у Немачкој, активно је радила на организовању немачког огранка хуманитарне организације Међународне организације помоћи револцуинарима (МОПР). Почетком 1926. се вратила у Совјетски Савез и 1927. је била именована за заменика председика Централног комитета Међународне организације помоћи револцуинарима (познате и под називом Црвена помоћ) и за председника Централног комитета МОПР Совјетског Савеза. На овим функцијама задржала се до 1937. године, а 1933. је била оснивач Интернационалног дечијег дома у Иванову.

Члан Централне контролне комисије СКП(б) била је од 1930. до 1934. године. На Седмом конгресу Коминтерне, 1935. године била је изабрана у чланство Међународне комисије за контролу. На овој позицији остала је до распуштања Коминтерне 1943. године.

За разлику од многих других „старих бољшевика“, који су нестали у стаљиновим чисткама, у периоду од 1936. до 1939. године, она није била хапшена, али је 1938. године била премешетена на нови положај у редакцији часописа „Међународна књижевност“. На овој позицији је остала до 1946. године, када је отишла у пензију.

До свеоје смрти 31. децембра 1966. године живела је у Москви. Као заслужна совјетска и међународна револуционарка, њена урна је сакарањена у Кремаљској некрополи.

За свој револуционарни и државно-партијски рад била је одликована са четири Ордена Лењина - марта 1933, октобра 1953, марта 1960. (трећи орден је добила аутоматски са добијањем звања хероја социјалистичког рада) и октобра 1963. године. Указом Президијума Врховног совјета Совјетског Савеза 7. марта 1960. године додељен јој је почасни назив хероја социјалистичког рада.