Савез Совјетских Социјалистичких Република

Из Википедије, слободне енциклопедије
Савез Совјетских Социјалистичких Република
Союз Советских Социалистических Республик
Совјетски Савез
Советский Союз
Застава Совјетског Савеза Грб Совјетског Савеза
Застава Грб
Совјетски Савез
Совјетски Савез
Географија
Континент Европа, Азија
Химна Интернационала Интернационала на руском , Хор и оркестар Совјетског радија
(1922—1944)
Химна Совјетског Савеза
(1944—1991)
Главни град Москва
Површина 22.402.200 km²
Становништво 293.047.571 (процена 1991.)
Друштво
Званични језици Руски језик (de facto), још 14 званичних језика
Религија Нема (државни атеизам)
Валута Рубља
Законодавна власт Врховни совјет Совјетског Савеза
Владавина
Облик владавине Социјалистичка република
Титула владара Председник
Владар Михаил Горбачов
Историјско доба Савремено доба
Оснивање 1922.
Престанак 1991.
Статус Бивша држава
Догађаји
Оснивање Совјетског Савеза 30. децембар 1922.
Распад Совјетског Савеза 26. децембар 1991.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Russian SFSR (1918-1937).svg Руска СФСР Русија Flag of Russia (1991-1993).svg

Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) (рус. Сою́з Сове́тских Социалисти́ческих Респу́блик); такође познат под именом Совјетски Савез (рус. Сове́тский Сою́з), је био држава на великом делу севера региона Евроазије која је постојала од 1922, до распада, 1991. Формирање Совјетског Савеза је била кулминација Октобарске револуције. То је била прва социјалистичка држава на свету, са политичком организацијом коју је дефинисала Комунистичка партија Совјетског Савеза. Територија Совјетског Савеза је варирала, а у најскоријим временима је приближно одговарала територији позне Руске Империје, уз значајне изузетке Пољске и Финске.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја Совјетског Савеза, Руска Империја и Руска револуција 1905.

Совјетски Савез је дошао на место Руске Империје, чији је задњи монарх, император Николај II владао до 1917.

Модерне револуционарне активности у Русији су започеле устанком декабриста 1825. године, и мада је кметство укинуто 1861, то је учињено под условима који су били неповољни за сељаке, што је охрабрило револуционаре. Након револуције 1905. године основан је парламент, државна дума (1906), али је цар наставио да се одупире преласку са апсолутистичке на уставну монархију. Политички и социјални немири су настављени, а током Првог светског рата су погоршани, услед војних пораза и несташице хране.

Револуције и грађански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Фебруарска револуција, Октобарска револуција и Руски грађански рат
Лењин се обраћа скупу 1920. године

Спонтани народни устанак у Петрограду, као одговор на ратно распадање руског благостања и морала, је кулминирао обарањем царске владе у марту 1917 (види Фебруарска револуција). Аутократија је замењена привременом владом, чије вође су намеравале да успоставе демократију у Русији и да наставе да учествују у савезничким ратним напорима. У исто време су се у земљи раширили раднички савети (совјети), како би осигурали права радничке партије. Радикални Бољшевици, под вођством Владимира Лењина, су се залагали за социјалистичку револуцију у совјетима и на улицама. Они су преузели власт у привременој влади новембра 1917. (види Октобарска револуција). Тек после дугог и крвавог Руског грађанског рата (19181921), који се састојао и у борби владиних снага и страних трупа у разним деловима Русије, је осигуран нови комунистички режим.

Пољско-совјетски рат[уреди]

Границе мира у Риги 1921.
Vista-xmag.png За више информација видети Пољско-совјетски рат и Ришки мировни споразум

Миром у Риги, почетком 1921, је подељена спорна територија у Белорусији и Украјини између Пољске и Совјетске Русије.

Савез Совјетских Социјалистичких Република[уреди]

Совјетски Савез је основан у децембру 1922. као унија руске, украјинске, белоруске и закавкаске совјетске републике, на чијем челу су биле бољшевичке партије.

Од својих првих година, влада Совјетског Савеза је била базирана на једнопартијској власти комуниста, како су Бољшевици себе називали од марта 1928. После необичне економске политике ратног комунизма за време грађанског рата, када је совјетска влада дозволила да одређена приватна економска активност коегзистира са национализованом индустријом током 1920-их и потпуно одузимање хране на селу је замењено порезом у храни. Дебата о будућности привреде је пружила подлогу совјетским лидерима за борбу око власти након Лењинове смрти 1924. Постепеним консолидовањем свог утицаја и изоловањем ривала унутар партије, посебно лењиновог очигледнијег наследника Лава Троцког, Јосиф Стаљин је постао самостални вођа Совјетског Савеза крајем 1920-их.

Стаљин је 1928. представио први петогодишњи план за изградњу социјалистичке привреде. У индустрији је држава преузела контролу над свим постојећим предузећима, и започела интензиван програм индустријализације; у пољопривреди је држава присвојила имовину сељака да би успоставила колективне фарме (види Колективизација у Совјетском Савезу). Совјетски Савез је постао велика индустријска сила; али је имплементација плана раширила беду у неким сегментима становништва. Колективизација се суочила са отпором кулака, што је резултовало огорченом борбом многих сељака против власти, глађу и можда и милионима жртава (највише процене 14,5 милиона), посебно у Украјини. Социјални преврати су настављени и средином 1930-их, кад је стаљин започео чистку у партији (види Велике чистке); из овог процеса је израсла кампања терора која је довела до егзекуције (највише процене 1 милион), затварања и протеривања (највише процене 9,5 милиона) људи (види Гулаг). Ипак, упркос овим немирима, Совјетски Савез се развио у моћну индустријску привреду у годинама пре Другог светског рата.

Други светски рат[уреди]

Споразум Рибентроп-Молотов[уреди]
Молотов потписује споразум, иза њега је Рибентроп
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Споразум Рибентроп-Молотов

Мада је Стаљин покушао се удружи са Немачком закључујући Споразум Рибентроп-Молотов, 1939, - 1941. Немачка је извршила инвазију на Совјетски Савез.

Велики отаџбински рат[уреди]
Совјетски војници на улицама Берлина.
Vista-xmag.png За више информација видети Велики отаџбински рат, Источни фронт у Другом светском рату и Дан победе

Црвена армија је зауставила нацистичку офанзиву у Стаљинградској бици, 1943, и кренула у контраофанзиву кроз источну Европу до Берлина, натеравши Немачку да се преда 1945. (види Источни фронт (Други светски рат)). Иако је опустошен у рату, Совјетски Савез је из рата изашао као призната велика сила.

Дан победе над фашизмом је дан када је Нацистичка Немачка потписала капитулацију у Другом светском рату.

Наиме 9. маја 1945. године совјетски маршал Жуков ратификовао је испред Савезника споразум о немачкој капитулацији, који је дан раније у име Трећег рајха потписао немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел.

Слави се 9. маја, иако је Други светски рат коначно завршен тек 2. септембра неколико месеци касније безусловном капитулацијом царског Јапана после трагичне употребе атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију, и Совјетске операције Августовска олуја, у кампањи против Јапана пред крај Другог светског рата.

Англо-совјетска инвазија на Иран[уреди]
Vista-xmag.png За више информација видети Англо-совјетска инвазија на Иран и Иранска криза 1946.

Иранска криза 1946. је настала услед одбијања Совјета да предају иранске територије које је током Другог светског рата окупирала Црвена армија. Савезници су сумњали да би шах Ирана, Реза Шах Пахлави, могао да се сврста на страну сила Осовине, па су након нацистичке инвазије на СССР 1941, Уједињено Краљевство и Совјетски Савез окупирали Иран како би спречили да се ово евентуално догоди. Шах је збачен са власти и послат у егзил на Маурицијус, а његов син, Мухамед Реза Пахлави је постао нови краљ. Током остатка рата, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе су користиле територију Ирана као важну линију преко које су дотурали помоћу Совјетском Савезу за борбу против Нацистичке Немачке.

Иранска криза представља једну од првих епизода Хладног рата.

Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Овај чланак је део серије о
историји Русије

Средњи вијек
Модерно доба
Категорија: Историја Русије

Хладни рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Хладни рат и Хронологија Хладног рата
Подела Европе током Хладног рата. Чланице НАТО пакта су приказане плавом, а Варшавског пакта црвеном бојом.

У кратком послератном периоду, Совјетски Савез је прво обновио, а онда проширио своју привреду, контролисану искључиво из Москве. Совјетски Савез је консолидовао свој утицај у источној Европи, пружао помоћ комунистима у Кини, и тежио да прошири свој утицај свуда у свету. Овако активна спољна политика је била један од разлога што су ратни савезници Совјетског Савеза (САД и Уједињено Краљевство) постали његови непријатељи (види Хладни рат). Совјетски Савез 29. августа 1949. тестира своју прву атомску бомбу, тест успева и СССР постаје друга светска нуклеарна сила.

У недостатку прихватљивог наследника, стаљинови најближи сарадници су изгласали да ће владати Совјетским Савезом заједно, мада се борба за власт одржавала иза фасаде колективног вођства. Никита Хрушчов, који је победио у борби за власт до средине 1950-их је одбацио Стаљинове мере терора и донекле олабавио репресивну контролу над партијом и народом (види Дестаљинизација). Такође је дошло до промене курса у спољној политици, уз отопљавање односа са СФРЈ, и западом. Ипак, хрушчовљеве реформе у пољопривреди и администрацији су уопште узев биле непродуктивне.

Октобра 1962. амерички шпијунски авион открио је један балистички пројектил на лансирном месту на Куби. Џон Кенеди је одмах захтевао да се ракете уклоне и наредио поморску блокаду Кубе. У време Кубанске ракетне кризе америчка предност у стратешком оружју била је 17:1 и војске СССР и САД биле су у стању приправности, па је тако свет током два дана 1962. године живео на ивици нуклеарног рата. Потом је Хрушчов повукао пројектиле са Кубе, а заузврат добио обећање од САД да ће повући своје пројектиле из Турске и да никада неће напасти Кубу.

Колеге у руководству Совјетског Савеза су смениле Хрушчова 1964. Након смене Хрушчова је уследио још један период колективног руковођења, који је трајао док се Леонид Брежњев није устоличио као доминантна фигура у Совјетском Савезу у раним 1970-им. Брежњев је председавао у периоду „примирја“ у Хладном рату са западом, док је у исто време градио совјетску војну силу; ово наоружавање је допринело прекиду „примирја“ у касним 1970-им. Још један фактор је била Совјетска инвазија Авганистана у децембру 1979.

Совјетско-авганистански рат[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Совјетско-авганистански рат
Совјетске снаге се повлаче из Авганистана (1988)

Совјетски рат у Авганистану (27. децембар 197915. фебруар 1989.) је деветогодишњи рат СССР против антисовјетских трупа које су се бориле против марксистичке владе у Авганистану. Совјети су подржавали владу док су устаници добијали помоћ од разних земаља: САД, Пакистана и Кине.

Два развоја догађаја су доминирала у деценији која је следила: све очигледнији распад економских и политичких сртуктура Совјетског Савеза, и неуспели реформски покушаји заустављања ових процеса. Након брзих измена на власти Јурија Андропова и Константина Черненка, личности са дубоко укорењеном Брежњевском традицијом, енергични Михаил Горбачов је начинио значајне промене у привреди и руководству партије.

Гласност и Перестројка[уреди]
Vista-xmag.png За више информација видети Гласност и Перестројка

Гласност је била политика Михаила Горбачова која је почела да се уводи 1985. године. Горбачовљев циљ у спровођењу реформе »гласност« је био да изврши притисак на конзервативце унутар Партије, који су се противили његовој политици економске реконструкције, тј. перестројци.

Његова политика, перестројка је покушала да промени досадашњу политику централног управљања, али Горбачов није успео да исправи кључне мане совјетског система; до 1991, када је завера тврдолинијаша у влади открила слабост Горбачовљеве политичке позиције, крај Совјетског Савеза је био на видику.

Дезинтеграција[уреди]
Vista-xmag.png За више информација видети Синатрина доктрина, Револуције 1989., Уједињење Немачке 1990. и Августовски пуч

Распад[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Распад Совјетског Савеза, Постсовјетске државе и Заједница независних држава

25. децембра 1991, Горбачов је дао оставку на место председника Совјетског Савеза, и предао дужност Борису Јељцину. Наредног дана се Совјетски Савез званично распао и до краја године су све званичне совјетске институције престале са радом.

Совјетске Социјалистичке Републике[уреди]

Административна карта Совјетског Савеза 1989. године
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Совјетске Социјалистичке Републике
Совјетске републике Независне државе
Азербејџанска ССР Азербејџан, Нагорно-Карабах
Белоруска ССР Белорусија
Грузијска ССР Грузија, Абхазија, Јужна Осетија
Естонска ССР Естонија
Јерменска ССР Јерменија
Казашка ССР Казахстан
Киргиска ССР Киргистан
Летонска ССР Летонија
Литванска ССР Литванија
Молдавска ССР Молдавија, Придњестровље
Руска СФСР Русија
Таџичка ССР Таџикистан
Туркменска ССР Туркменистан
Узбечка ССР Узбекистан
Украјинска ССР Украјина

Друштво и култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура Совјетског Савеза

Култура Совјетског Савеза прошла је кроз неколико фаза током 70 година постојања државе. Током првих једанаест година након Октобарске револуције (1918—1929), постојала је релативна слобода и уметници су експериментисали са неколико различитих стилова у потрази за препознатљивим стил совјетске уметности. Лењин је желео да уметност буде доступна руском народу. С друге стране, стотине интелектуалаца, писаца, уметника било је протерано или су погубљени, а њихов рад забрањен, на пример Николај Гумилев (погубљен због завере против бољшевичке власти) и Јевгениј Заматин (забрањен му рад).[1]

Влада је подстицала различите трендове. У уметности и књижевности, бројне школе, неки традиционалне, а други радикално експерименталне, јако су се развиле. Комунистички писци Максим Горки и Владимир Мајаковски су били активни у том периоду. Филм, као средство за утицај на углавном неписмено друштво, потицан је од државе; много најбољих дела режисера Сергеја Ејзенштајна датира из тог периода.

Касније, за време Стаљинове владавине, совјетску културу је карактерисао успон и доминација социјалистичког реализма, наметнутог од стране владе, а сви остали трендови бити су потиснути, са ретким изузецима, на пример радови Михаила Булгакова.

Након Хрушчовљеве политике отапања касних 1950-их и раних 1960-их, цензура је смањена. Током овог времена, совјетску културу карактерисао је конформистички јавни живот и интензиван фокус на личном животу. Већа експериментисања у уметничким формама поново су била дозвољена, са резултатом развоја софистициранијег и више критичког рада. Влада је попустила и свој нагласак на социјалистичком реализму; тако се на пример многи протагонисти романа Јурија Трифонова баве проблемима свакодневног живота, а не са изградњом социјализма. Дисидентска књижевност, позната као самиздат, развила се током овог касног периода. У архитектури, у Хрушчовљево доба се углавном фокусирало на функционални дизајн, за разлику од веома кичастог стила Стаљинове епохе.

У другој половини 1980-их, Горбачовљева политика перестројке и гласности значајно су омогућиле слободу изражавања у медијима и штампи.[2]

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена руске уметности и науке, као што су:

Свемирска трка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Совјетски свемирски програм и Свемирска трка

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Совјетског Савеза

Нова економска политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Нова економска политика

Нова економска политика (акроним: НЕП; рус. Новая экономическая политика) је био један период у историји Совјетског Савеза између 1921. и 1928. године у ком је нова совјетска власт допустила обнову неких елемената капиталистичке привреде у земљи с циљем побољшања економских прилика.

Прави узрок према том заокрету била је политика ратног комунизма, на снази од 1918. до 1921, која је довела националну економију до колапса. Све отвореније побуне и демонстрације против такве политике и окретање симпатија које су сељаци испочетка имали за њих навела је руководиоце комунистичке партије и њиховог вођу Лењина, о потреби стратешког одустајања од даљњих радикалних реформи и реконструкцију неких старијих облика привреде у циљу одржавања на власти.

Колективизација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Колективизација

Колективизацији у Совјетском Савезу под Стаљином спроведена између 1928 и 1940. Циљ ове политике био је да учврсти индивидуалну земљишта и радне снаге у колективне фарме: углавном колхози и совхози.

Саобраћај и везе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Саобраћај и везе Совјетског Савеза
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Аерофлот национална авио-компанија Совјетског Савеза је била највећа авио-компанија на свету.

Тупољев Ту-144 је био први суперсонични путнички авион на свету.

Лада, или познатија у Русији под именом ВАЗ (Волшки Аутомобилски Завод), је најпознатија руска фабрика аутомобила и такође фабрика са највећом производњом аутомобила у Русији.

Енергетски сектор[уреди]

Енергетска политика Совјетског Савеза је важна карактеристика совјетског планирања од Владимира Лењина. СССР је практично енергетски независна држава, развој енергетског сектора отпочели са Стаљинском аутаркији политиком. Током 70 година постојања земље, примарни начин обезбеђивања економског раста били су засновани на великим улазима природних ресурса. Али од 1960-их овај метод је мање ефикасан. За разлику од других народа који су делили исто искуство, технолошке иновације нису биле довољно јаке да замене енергетски сектор на значају.

Чернобиљска катастрофа[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Чернобиљска катастрофа

Чернобиљска катастрофа је нуклеарна несрећа која се догодила 26. априла 1986. у нуклеарној електрани у близини града Чернобиљ у Украјини. Сматра се је то највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије.

Савет за узајамну економску помоћ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Савет за узајамну економску помоћ

Савет за узајамну економску помоћ (руски: Совет экономической взаимопомощи, СЭВ, српска скраћеница СЕВ), ​​1949-1991, била је економска организација под вођством Совјетског Савеза који чине земље из Источног блока заједно са бројним социјалистичким земљама у другим деловима света. СЕВ је одговор Источног блока на формирање Организације за европску економску сарадњу у Западној Европи.

Период стагнације[уреди]

После одређеног експериментисања са економским реформама средином 1960-их, совјетско руководство се вратило старим методама економске политике. Индустрија је показивала спор, али стабилан раст током 1970-их, док је пољопривредни развој наставио да заостаје. Као супротност револуционарном духу који је пратио рађање Совјетског Савеза, преовлађујуће расположење совјетског руководства у време смрти Брежњева, 1982. је била аверзија према променама.

Перестројка[уреди]

Перестројку је увео Михаил Горбачов и она је представљала реформу која је требала да подигне совјетску привреду, која је већ од почетка осамдесетих година почела да стагнира. План је био да се промени неефикасна командована привреда и да се уведе децентрализована, тржишно оријентисана привреда.

Црвена армија[уреди]

Морнар Совјетског Савеза, марка 1948 г.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Црвена армија

Црвена армија (рус. Красная Армия) је скраћено име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-Крестьянская Красная Армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала војска Совјетског Савеза након његовог оснивања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. променила име у Совјетска армија, људи су и даље користили термин „Црвена армија“ и касније, током Хладног рата.

Трка у наоружању[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Трка у наоружању

Трајала је до почетка 70-их година када је амерички председник Ричард Никсон започео политику детанта (попуштање у напетости) у односима са СССР. Први споразум о ограничењу нуклеарног наоружања потписали су Никсон и совјетски вођа Леонид Брежњев 26. маја 1972. године у Москви. Други споразум о ограничењу наоружања представљао је завршетак друге рунде споразума и преговора (1972—1979). Потписан је у Бечу 18. јуна 1979. године од стране Леонида Брежњева и председника САД, Џимија Картера. Шест месеци после потписивања СССР је напао Авганистан и зато споразум никад није био прихваћен од стране америчког Сената. Услови споразума су били само испоштовани.

Тајне службе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети ЧЕКА, НКВД и КГБ

Феликс Ђержински био је комунистички револуционар, учесник Октобарске револуције и први директор совјетске тајне полиције Чека.

Нуклеарно оружје[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети РДС-1, Нуклеарно оружје, Нуклеарна сила, Осигурано узајамно уништење и Цар бомба

Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Совјетског Савеза
Комунистичка партија Совјетског Савеза, владајућа партија у Совјетском Савезу

Влада Совјетског Савеза је управљала привредом и друштвом земље. Она је спроводила одлуке које је доносила водећа политичка институција у земљи, Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС).

У касним 1980-им, влада је имала многе карактеристике сличне западним, демократским политичким системима. На пример, устав је успостављао све органе владе и давао је грађанима серију политичких и грађанских права. Законодавно тело, Конгрес Народних Представника, и његова регуларна легислатура, Врховни совјет, је представљало начело народног суверенитета. Врховни совјет, који је имао изабраног председавајућег који је био шеф државе, је надгледао савет министара, који је деловао као извршна грана владе. Председавајући савета министара, чији избор је одобравала легислативна грана, је деловао као председник владе. Уставно базирана судска грана власти је укључивала судски систем, са врховним судом на врху, који је био одговоран за надгледање придржавања совјетског закона владиних тела. Према Совјетском уставу из 1977, влада је имала федералну структуру, допуштајући републикама одређени ауторитет над политиком спровођења и понуде учествовања националних мањина у процесу одлучивања о пословима од њиховог интереса.

У пракси, ипак, влада се доста разликовала од западњачких система. Током касних 1980-их, КПСС је обављала многе функције које су у другим земљама обављале владе. На пример, партија је одлучивала о алтернативама политике коју ће влада спроводити. Влада је само ратификовала одлуке партије, да би их учинила правно легитимним. КПСС је користила разне механизме да осигура да влада прати њену политику. Партија је користећи свој ауторитет постављала лојалне људе на руководеће позиције у влади, где су они пратили норме демократски централизам. Партијска тела су будно пратила поступке владиних министарстава, агенција и законодавних органа.


Састав совјетског устава се у многим деловима разликовао од типичних западних устава. Уопштено је описивао постојеће политичке односе, које је одређивала КПСС, а није прописивао идеалан сет политичких односа. Устав је био дугачак и детаљан, и давао је техничке спецификације за појединачне органе владе. У устав су биле укључене политичке изјаве, попут спољнополитичких циљева, а давао је и теоријску дефиницију држава у идеолошком оквиру марксизма и лењинизма. КПСС је могла да коренито измени устав, или да га изнова напише, као што је чинила више пута.

Савет министара је деловао као извршно тело владе. Његове најзначајније дужности су биле у управљању привредом. Савет је био под контролом КПСС, а председавајући - Премијер Совјетског Савеза -- је увек био члан политбироа. Савет, који је 1989. бројао преко 100 чланова, је био превелик и сувише незграпан да би деловао као јединствено извршно тело. Савет Председништва врховног совјета, сачињен од водећих економских администратора и руковођен од стране председника, је имао доминантну улогу у савету министара.

Према уставу, по амандману из 1988, највише законодавно тело у Совјетском Савезу је био Конгрес Народних Представника, који је сазван први пут у мају 1989. Главни задаци конгреса су били избор Врховног совјета, и избор председавајућег Врховног совјета, који је имао функцију шева државе. Теоретски, су Конгрес Народних Представника и Врховни совјет имали енормну законодавну моћ. Ипак, у праксу, конгрес се састао само пар пута током 1989, да би одобрио одлуке партије, савета министара и сопственог Врховног совјета. Врховни совјет, председништво врховног совјета, председавајући Врховног совјета, и савет министара су имали значајан ауторитет у прописивању закона, декрета, резолуција, и аката. Конгрес Народних Представника је имао ауторитет да ратификује ове одлуке.

Судство није било независно. Врховни суд је надгледао ниже судове, и примењивао закон, како пише у уставу, или како га интерпретира Врховни совјет. Уставни надзорни комитет је надгледао уставност закона и аката. Совјетски Савез није имао супарничку судску процедуру. По совјетском закону, који је проистекао из римског закона, тужилац је радио заједно са судијом и адвокатом одбране како би осигурали да се у грађанским и кривичним парницама сазна истина, а нису постојали адвокати за и против оптуженог.

Совјетски Савез је био федерална држава, сачињена од петнаест република спојених у теоретски добровољној унији. Серија територијалних јединица је чинила републике. Републике су такође имале јурисдикције у сврху заштите интереса националних мањина. Републике су имале своје уставе, који су заједно са све-савезним уставом, пружали теоријску поделу моћи у Совјетском Савезу. 1989, је ипак, КПСС и централнда влада задржала сав значајан ауторитет, одређујући смернице које су извршавале републичке, покрајинске, обласне, и окружне владе.

Спољни односи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Спољни односи Совјетског Савеза
Председник САД, Џими Картер, и генсек КПСС-а, Леонид Брежњев, потписују SALT II споразум 18. јуна 1979. године у Бечу.

На почетку Совјетски Савез није био дипломатски признат од стране већине земаља, али је до касних 1980-их имао званичне односе са већином земаља у свету. Совјетски Савез је такође прешао дугачак пут од аутсајдера у међународним организацијама и преговорима, до једног од арбитара о судбини Европе након Другог светског рата. Био је чланица Уједињених нација од оснивања, 1945, и једна од пет сталних чланица Савет безбедности УН који је имао право да стави вето на било коју резолуцију СБ (види Совјетски Савез и Уједињене нације).

СССР је постао једна од две светске суперсиле, и на тој позицији је опстао четири деценије, одржавајући премоћ у Источној Европи (види Варшавски пакт), војну снагу, помоћ земљама у развоју, и научни развој, посебно у свемирској технологији и наоружању. Напори Совјетског Савеза да прошири свој утицај или контролу на многе државе и народе су резултовали формирањем социјалистичких држава широм света.

Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Совјетског Савеза
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

293.047.571 (процена 1991.)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ 'On the other hand...' See the index of Stalin and His Hangmen by Donald Rayfield, 2004, Random House
  2. ^ "Gorbachev, Mikhail." Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online. 2 October 2007 <http://www.britannica.com/eb/article-9037405>. "Under his new policy of glasnost ("openness"), a major cultural thaw took place: freedoms of expression and of information were significantly expanded; the press and broadcasting were allowed unprecedented candour in their reportage and criticism; and the country's legacy of Stalinist totalitarian rule was eventually completely repudiated by the government."