Количник интелигенције

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.

Чланак је означен овим шаблоном дана.месеца.године. и не налази се ни у једној од постојећих категорија.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Количник интелигенције (квоцијент интелигенције, IQ, неправилно се назива и коефицијент интелигенције) је нумерички индикатор степена развијености интелигенције. Израчунава се по формули:

\mbox{IQ}=\frac{\mbox{MU (mentalni uzrast)}}{\mbox{KU (kalendarski uzrast)}}\cdot100


Процењивање интелигенције[уреди]

У процењивању интелигенције као сложене психичке функције узимају се у обзир општа способност личности (Г-фактор или генерални фактор) и многе нарочите способности (С-фактори или специфични фактори). Интелигенција се не одређује само на основу изразите карактеристике једне одређене способности, ако друге опште способности нису присутне. Тада се обично говори нпр. о просечној интелигенцији са посебном надареношћу за неку одређену способност. У оваквим случајевима се неретко среће нешто нижа интелигенција, него што би се можда чак очекивало. Овакво разматрање поделом на главни и на специфичне факторе који одређују интелигентност особе наилази на критике аутора који се залажу за мултифакторијалну теорију интелигенције, која у обзир узима све релевантне спосбности.

За процесе интелигенције потребно је функционисање и других психичких функција, као што су свест, опажање, мишљење, памћење, које су неопходне за нормално одвијање процеса интелигенције.

По теорији о наслеђу разматра се генетичка условљеност у развоју интелигенције. Притом се наводи велики значај чинилаца средине који активирају генетичко наслеђе и потом развијају интелигенцију до степена одређеног у генетичком коду јединке. До ових схватања дошло се дугогодишњим проучавањем развоја интелигенције код близанаца који су живели у различитим срединама заједно или одвојено.[1][2][3].

Време у којем се развија интелигенција је предмет расправе и неслагања међу многим истраживачима. Док једни тврде да се интелигенција развија до 15-16 године, други сматрају да се процеси развоја приводе крају око 24-25 године живота. Има аутора који су становишта да се интелигенција, а нарочито код појединих особа, развија чак и после 50. године живота.

Мерење интелигенције[уреди]

Мерење интелигенције се врши применом тестова интелигенције прилагођених за одређени узраст и популацију и спада у домен рада психолога. Резултат теста је количник интелигенције (IQ-Inteligentiae Quotient) који се добија дељењем умне (менталне) старости добијене тестом (у месецима) и добне или календарске старости (у месецима).

Количник интелигенције израчунава се по формули:

\mbox{IQ}=\frac{\mbox{MU (mentalni uzrast)}}{\mbox{KU (kalendarski uzrast)}}\cdot100

На пример, десетогодишње дете које на тесту интелигенције постигне резултат просечног тринаестогодишњака има количник интелигенције 130 (100х13/10).

Код одраслих људи количник интелигенције не зависи од узраста, већ резултат на одређеном тесту интелигенције представља меру релативне развијености интелигенције појединца унутар референтне групе за коју је тест стандардизован.

У зависности од вредности количник, висина интелигенције се може поделити на неколико група:

  • Веома висока интелигенција (потенцијални генији, IQ виши од 140)
  • Висока интелигенција (IQ између 111-120)
  • Просечна интелигенција (IQ је између 90-110)
  • Физиолошки тупи (IQ је између 70-89)

Присуство поремећаја интелигенције са вредностима IQ мањим од 70 од рођења, или ако су ти поремећаји настали током развоја интелигенције, онда се ради о менталној ретардацији (олигофренија, душевна-ментална заосталост, слабоумност), која се даље дијели:

  • Лака душевна заосталост или дебилност (IQ је између 50-69)
  • Умерена душевна заосталост или лакша имбецилност (IQ је између 35-49)
  • Тешка душевна заосталост (IQ је између 20-34)
  • Дубока душевна заосталост или идиотија (IQ је испод 20)

Ако је оштећење интелигенције настало касније када је већ интелигенција развијена, онда се ради о деменцијама.

Другим речима, наведена формула може се користити само за израчунавања количник интелигенције код деце, а за одрасле се користи поступак пројекције добијеног скора на Гаусовој звонастој кривој са средишњом вредношћу (просјечним IQ-ом) од 100 и стандардном девијацијом од 15 или 16.

Новији приступи израчунавању IQ-а своде се на математичку трансформацију (перцентил, перцентилни ранг) резултата на тесту интелигенције.

Недовољним узимањем јода количник интелигенције се смањује за 10—15%.[4]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ World Intelligence Network, IQ и генетика, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Gosso MF, de Geus EJ, van Belzen MJ, Polderman TJ, Heutink P, Boomsma DI, Posthuma D., The SNAP-25 gene is associated with cognitive ability: evidence from a family-based study in two independent Dutch cohorts., Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Gosso MF, de Geus EJ, Polderman TJ, Boomsma DI, Heutink P, Posthuma D., Common variants underlying cognitive ability: further evidence for association between the SNAP-25 gene and cognition using a family-based study in two independent Dutch cohorts., Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ Политикин Забавник, рубрика „Јесте ли већ чули да...“, број 2874

Спољашње везе[уреди]