Мисао

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кип жене мислиоца

Мисли и мишљење су психолошке функције која нам омогућују да путем мисаоних операција одређујемо својства појава и откривамо односе међу њима.[1]

Мишљење (или ток мишљења) је ментални процес који се одликује расуђивањем и закључивањем, односно схватањем узрочно-последичних веза између различитих појмова.[2] Мисао (односно садржај мишљења) се редовно очитава у неком суду или тврдњи.[1]

У филозофији се обично претпоставља да су људи окарактерисани рационалношћу, а најочигледније испољавање рационалности је способност мишљења.[3] Због сложености и условљености емоционалним и другим факторима разликујемо: конкретно и апстрактно, логично и нелогично, магијско и архаично мишљење.[2] Није свако мишљење језичко, нпр. мишљење шахисте, композитора и сликара.[3]

Мисаоне операције[уреди]

Мисаоне операције су:

Мишљење у филозофији[уреди]

Огист Роден, Мислилац

Мисао, која укључује и опажајне податке, не произлази само из стварности, него и на њу делује. Мишљење је след мисли управљених на проницање стварности, а самими тим и на њено мењање.[4]

Шелинг је тврдио да је мисао »независна моћ која за себе даље делује«, и да је »створена од душе«.[4] Фендер, логичар феноменолошке оријеритације, своју основну концепцију заснива на разликовању мисли (предмет логике) и мишљења (предмет психологије).[4]

Јован Кронштатски сматра да људска мисао неограничено тече захваљујући томе што постоји неограничени мислећи дух.

Cquote2.png
Ми можемо да мислимо зато што постоји безгранична мисао као што и дишемо зато што постоји безгранично пространство ваздушно.
Cquote1.png
 
— Јован Кронштатски[5]

Мишљење у психологији[уреди]

Психологија проучава ментални процес мишљења, као и поремећаје до којих долази у том процесу. Постоје поремећаји мишљења који су карактеристични за поједине особе али и за врсту психолошких поремећаја коју имају.[2]

Присилна мисао[уреди]

У психологији, присилна мисао односи се на велику групу присилних феномена као што су присилне радње, импулси, нагони или представе. Садржај присилних мисли је у тесној вези са врстом фобија при чему се као пропратна појава јавља страх, узнемиреност, сумњичавост исл.[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Misao, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ а б в г Иван Видановић, „Речник социјалног рада“
  3. ^ а б мишљење, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. pp.
  4. ^ а б в Мисао, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  5. ^ Јован Кронштатски, Господе име ти је љубав, стр. 126, Београд, 1998.

Спољашње везе[уреди]