Култура кафе у бившој Југославији
У бившој Југославији испијање кафе је важна културна пракса. Култура кафе има дугу историју, која датира још из отоманског периода. Посебна врста кафане у бившој Југославији је кавана/кафана, а традиционални облик кафе је „турска кафа“.
Историја[уреди | уреди извор]
Османски период[уреди | уреди извор]
Срби су били под утицајем османске културе након османског освајања, а већ у 16. веку је на Дорћолу, у то време трговачком центру у Београду, радила кафана. Током овог периода, кафа се служила у каравансарајима и механама. Локали у Београду почели су да се зову кафане после 1739. године, када су Османлије повратиле Србију од Аустрије. У то време најистакнутија кафана био је Црни орао на Дорћолу, који помиње путник Кепер, који је приметио да су кафане подељене по вери. [1]
Почетком 20. века[уреди | уреди извор]
Кафана је била заједничко састајалиште за консултације о сеоским или задругарским пословима. [2] Почетком 20. века српске сељачке вође су се често састајале у кафанама, а хрватски сељаци нису, гледајући на то као на урбану праксу, и уместо црне кафе пили су вино. [2] Женама је у то време била онемогућена кафана снажном друштвеном забраном. [2]
У 1900-им годинама, млади српски националисти у Београду састајали су се у градским кафанама где су отворено разговарали о мржњи према Аустро-Угарској и жељи за југословенством. [3] Гаврило Принцип, атентатор на надвојводу Франца Фердинанда, посетио је те кафане [3] 1912. године. Кафана „Црни коњ“ у насељу Варош-капија била је стециште османских Срба избеглица и печалбара (сезонских радника). [4]
Крајем 20. и 21. века[уреди | уреди извор]
Крајем 1970-их у Југославији се први пут појавио нови тип локала: кафе бар или колоквијално кафић. Ови барови обично служе еспресо уместо турске кафе, чаја и безалкохолних пића, као и широк избор алкохолних пића, али не и храну. Кафе барови се налазе у свим градовима, већини тржних центара и на већим бензинским пумпама. Постали су суштински део друштвеног живота као место сусрета људи свих узраста, укључујући породице са децом. Студенти су међу најчешћим посетиоцима кафе барова. Многи људи долазе у кафе барове да пуше цигарете, што је у већини земаља бивше Југославије дозвољено, чак и у затвореном простору.
У великим градовима, приморским местима и другим местима која посећују туристи, кафе барови имају велике просторе за седење на отвореном, као и телевизијске екране, углавном за гледање спортова уживо. Већи кафе барови су понекад и ноћни клубови, у којима наступају популарни локални музичари, често у турбо фолк жанру.
Кафане настављају са радом, посебно у Србији, као тип ресторана који је специјализован за традиционалну кухињу, али и алкохол и кафу. Традиционалне кафане и модерни кафе барови су одвојени типови објеката.
Кафа-кварт[уреди | уреди извор]
Фестивали кафе[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Kafane, moderni sanatorijumi”. dw.de (на језику: Croatian). Deutsche Welle. 23. 12. 2013. Приступљено 2015-10-17.
- ^ а б в Ruth Trouton (5. 9. 2013). Peasant Renaissance in Yugoslavia 1900 -1950: A Study of Development of Yugoslavia as Affected by Education. Routledge. стр. 38—. ISBN 978-1-136-24100-0.
- ^ а б Robin S. Doak (2009). Assassination at Sarajevo: The Spark That Started World War I. Capstone. стр. 20—. ISBN 978-0-7565-3857-6.
- ^ Nušić, Branislav Đ (1966), Sabrana dela, 22, Belgrade: NIP "Jež", стр. 134
- ^ „My Kind of Place: Cafe culture now rules Belgrade | The National”. thenational.ae. Приступљено 2015-05-25.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Skočir, Dinko (2017). „Prostorni aspekti posjećenosti kafića u Zagrebu: dobne i rodne razlike” [Spatial aspects of café bar visitation in Zagreb: age and gender differences] (PDF). Acta Geographica Croatica. 43/44 (1): 37—58. Приступљено 27. 3. 2020.