Милош Велимировић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милош Велимировић
Датум рођења(1922-12-10)10. децембар 1922.
Место рођењаБеоград
Датум смрти18. април 2008.(2008-04-18) (85 год.)

Милош Милорад Велимировић (Београд, 10. децембар 192218. април 2008) био је амерички музиколог. Двапут је био добитник Фулбрајтове стипендије, сматран је међународним стручњаком у областима византијске музике, историје словенске музике и историје италијанске опере у 18. веку.

Младост[уреди | уреди извор]

Велимировић је рођен у Београду, Србија, Југославија, од породице Милорада и Десанке (Јовановић) Велимировић, лекара и професора клавира. У детињству у Србији научио је да свира виолину и клавир. Научио је неколико језика и имао је доживотну страст за музиком. Током својих адолесцентских година студирао је историју музике и теорију музике . Велимировић је започео студиј историје музике на Универзитету у Београду, а студирао је и виолину и клавир на конзерваторијуму. 1941. године, инвазијом сила Осовине, универзитет је затворен, а Велимировићеве студије су обустављене до после рата.

Од 1950. до 1951. Велимировић је радио са професором Универзитета Харвард Албертом Лордом на прикупљању усмених епских песама од певача у Југославији. Овај теренски рад био је наставак рада на другом професору класике са Харварда, Милману Парију, од 1933. до 1935. године. Сам Лорд је помогао Парију у последњим фазама тог путовања. Материјал прикупљен на овом путовању најистакнутије је разматран у Лордовој књизи из 1960. године, Певач прича . Алберт и Мери Лу Лорд су спонзорисали Велимировићеву имиграцију у Сједињене Америчке Државе 1952. године, да би уписао постдипломске студије на Харварду. Велимировић је магистрирао (1953) и докторирао (1957) на Харварду.

Велимировић је био млађи сарадник византологије на Дамбартон Оуксу школске 1955/56 и 1956/57.[1] Од 1957. до 1969. предавао је на Универзитету Јејл. За то време добио је Фулбрајтову стипендију за истраживање у Грчкој школске 1963/64. Од 1969. до 1973. Велимировић је био на факултету Универзитета Висконсин–Медисон. Предавао је на Универзитету Вирџиније од 1973. до 1993. године, док је био председавајући Мекинтајровог одсека за музику од 1974. до 1978. године. Године 1985. добио је другу Фулбрајтову стипендију за предавање у иностранству у Југославији. Велимировић је пензионисан као професор емеритус 1993. године. Након пензионисања, наставио је да живи у Вирџинији, све до своје смрти 2008. године, у 85. години, у Бриџвотеру.

Велимировић је 2003. године позван на симпозијум у Бољшој театар у Москви. Као наставак овог догађаја, његове руске колеге су му поклониле књигу Византия и Восточная Европа : литургические и музыкальные связи : к 80-летию доктора Милоша Велимировича (Byzantium and Eastern Europe: Liturgical and Musical Links – In Honor of the 80th Birthday of Dr. Miloš Velimirović). Том је првобитно написан на руском језику и укључивао је прилоге аутора из девет земаља. Велимировићу је 18. октобра 2004. Универзитет у Атини доделио почасни докторат.

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

Детаљнију библиографију Велимировићевог дела до око 1993. године можете наћи у историји породице Велимировићи Гојка Антића. У библиографију су укључени записи који документују преводе Велимировићевих списа, првенствено на грчки, српско-хрватски и бугарски језик.

Књиге
  • Byzantine elements in early Slavic Chant: The Hirmologion. Monumenta musicae Byzantinae. Copenhagen: E. Munksgaard. 1960. 
  • Jack Westrup, ур. (1966). „Byzantine Composers in Ms. Athens 2406”. Essays Presented to Egon WelleszНеопходна слободна регистрација. London & New York: Oxford University Press. 
  • Studies in Eastern Chant, volumes I–IV. Egon Wellesz and Miloš Velimirović, general editors. Oxford University Press. 1966—1979. 
  • Laurence Berman, ур. (1972). „The Prooemiac Psalm of Byzantine Vespers”. Words and Music: The Scholar's View: A Medley of Problems and Solutions Compiled in Honor of A. Tillman Merritt by Sundry Hands. Cambridge: Harvard University, Department of Music [1].  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  • Stanley Sadie, ур. (1980). „Russian and Slavonic Church Music”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. London: Macmillan. ISBN 1-56159-174-2. 
  • Malcolm Hamrick Brown, ур. (1984). „Melodies of the Ninth-Century Kanon for St. Demetrius”. Russian and Soviet Music: Essays for Boris Schwarz. Russian Music Series. Ann Arbor: UMI Research Press. ISBN 0-8357-1545-0. 
  • Richard Crocker; David Hiley, ур. (1990). „Christian Chant in Syria, Armenia, Egypt, and Ethiopia”. The New Oxford History of Music: v.2 The Early Middle Ages to 1300 (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 0-19-316329-2. 
  • Richard Crocker; David Hiley, ур. (1990). „Byzantine Chant”. The New Oxford History of Music: v.2 The Early Middle Ages to 1300 (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 0-19-316329-2. 
  • John J. Yiannias, ур. (1991). „Byzantine Musical Traditions among the Slavs”. The Byzantine Tradition after the Fall of Constantinople. Charlottesville, VA: University Press of Virginia. ISBN 0-8139-1329-2. 
  • William C. Brumfield; Milos M. Velimirovic., ур. (1991). Christianity and the arts in RussiaНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. ISBN 0-521-41310-9. 
  • John S. Langdon; Stephen W. Reinert; Jelisaveta Stanojevich Allen; Christopher P. Ioannides, ур. (1993). „Reflections on Music and Musicians in Byzantium”. ΤΟ ΕΛΛΗΝΙΚΟΝ: Studies in Honor of Speros Vryonis, Jr. New Rochelle, New York: Aristide D. Caratzas. ISBN 0-89241-512-6. 
  • Alex N. Dragnich, ур. (1994). „Serbia's Cultural Legacy: the Middle Ages”. Serbia's Historical Heritage. New York: Columbia University Press. ISBN 0-88033-244-1. 
  • A. R. Littlewood, ур. (1995). „Originality and Innovation in Byzantine Music”. Originality in Byzantine Literature, Art and Music: A Collection of Essays. Oxford: Oxbow Books. ISBN 0-946897-87-5. 
  • Geoffrey C. Orth, ур. (1995). „The First Organ Builder in Russia”. Literary and Musical Notes: a Festschrift for Wm. A Little. Berne: Peter Lang. ISBN 3-906753-89-1. 
  • Helen Damico with Donald Fennema and Karmen Lenz, ур. (2000). „Egon Wellesz (1885–1974)”. Medieval Scholarship: Biographical Studies on the Formation of a Discipline: Volume 3: Philosophy and the Arts. New York & London: Garland Publishing, Inc. ISBN 0-8153-3339-0. 
  • Peter Jeffery, ур. (2001). „Russian Musical Azbuki: A Turning Point in the History of Slavic Chant”. The Study of Medieval Chant: Paths and Bridges, East and West: in Honor of Kenneth Levy. Cambridge: Boydell & Brewer. ISBN 0-85115-800-5. 
  • Findeizen, Nikolai (16. 1. 2008). History of Music in Russia from Antiquity to 1800. Russian Music Studies. Miloš Velimirović and Claudia R. Jensen, editors, translation by Samuel William Pring. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34825-8. 

Радови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

 

  • Blažeković, Zdravko (13. 5. 2005). „A Byzantinist Of Serbian Origin: A Conversation With Musicologist Miloš Velimirović”. New Sound International Magazine for Music, Issue 26 – 2005. Music Information Center of the Union of Yugoslav Composers' Organizations. Архивирано из оригинала 3. 10. 2006. г. Приступљено 30. 7. 2008. 
  • „Fellows in Byzantine Studies”. Dumbarton Oaks Research Library and Collection. Dumbarton Oaks, Washington DC, Trustees for Harvard University. 2008. Архивирано из оригинала 28. 6. 2008. г. Приступљено 29. 6. 2008. 
  • „In Memoriam: Miloš Velimirovic”. University of Virginia McIntire Department of Music. 29. 4. 2008. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 15. 9. 2008. 
  • „Milos M. Velimirovic obituary”. Charlottesville Daily Progress. Charlottesville, Virginia: Media General Communications Holdings. 24. 4. 2008. Приступљено 15. 9. 2008. 
  • Александар Васић (Aleksandar Vasic). "Преминуо Милош Велимировић". Политика (Policy), 20. V 2008, Year CV, No. 33954, p. 16. Same in: Ton, Belgrade, July 2008, Year XII, No. 41, p. 2.
  • Весна Пено (Vesna Peno). "Милош Велимировић (1922–2008)" (Miloš Velimirović). Музикологија (Musicologia), Belgrade 2008, No. 8, pp. 329–334.
  1. ^ „Fellows in Byzantine Studies, Dumbarton Oaks Research Library and Collection”.