Мириси, злато и тамјан (роман)
| Мириси, злато и тамјан | |
|---|---|
 Насловна страна Глобусовог издања из 1990. године | |
| Настанак | |
| Аутор | Слободан Новак |
| Земља | СФРЈ |
| Језик | хрватски |
| Садржај | |
| Локализација | неименовано хрватско острво на Јадранском мору; период после Другог светског рата |
| Издавање | |
| Датум | 1968. |
| Хронологија | |
| Наследник | Пристајање |
Мириси, злато и тамјан је роман хрватског књижевника Слободана Новака, објављен 1968. године. За овај роман Новак је добио престижну НИН-ову награду за роман године.[1] Роман Мириси, злато и тамјан из 1968. године редовно се наводи као један од најбољих романа хрватске књижевности уопште, а посебно као пример егзистенцијалистичке књижевности.[2]
О роману[уреди | уреди извор]
Роман Мириси, злато и тамјан редовно се наводи као један од најбољих романа хрватске књижевности уопште, а посебно као пример егзистенцијалистичке књижевности. Написан је у облику монолога главног јунака Малога који су обележени његовим обрачуном са разним идеологијама - комунистичком, која представља друштвену утопију будућности и католичком, везаном уз утопијска сећања на детињство.[2] Роман је богат значењима. У њему се преплећу стварни живот и легенда, митско и реално, атеизам и хипетрофирана религиозност. То је књига о разочарењу у свет и људе, о човеку који је изгубио све илузије и смисао живота.[3]
Године 2005. Слободан Новак је објавио роман Пристајање, својеврстан наставак Мириса, злата и тамјана, у ком главни јунак у монолошкој форми износи догађаје везане уз распад Југославије и почетак рата на свом острву.[2]
Радња романа[уреди | уреди извор]
Главни јунак романа је средовечни интелектуалац Мали, иначе бивши партизан и ратни инвалид. У градићу на неименованом оструву он и његова супруга Драга већ годинама негују болесну старицу Мадону, некадашњу велепоседницу и власницу већине острва,[2] коју је развластио комунистички режим. Напорна брига за Мадону постаје једини смисао испразног живота Малог и Драге.[4]
НИН-ова награда[уреди | уреди извор]
Године 1968. у ужем избору за НИН-ову награду нашли су се:
- Мириси, злато и тамјан Слободана Новака,
- Мемоари Пере Богаља Слободана Селенића и
- Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића.
Жири у саставу Велибор Глигорић (председник), Милош И. Бандић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић, Мухарем Первић, Ели Финци и Петар Џаџић своју одлуку о победнику донео је већином гласова.[1]
Драматизација[уреди | уреди извор]
Роман Мириси, злато, тамјан за позоришно извођење режирао је хрватски режисер и сценариста Божидар Виолић. Представа је у загребачком Театру ИТД доживела две стотине извођења.[5]
Екранизација[уреди | уреди извор]
Према овом роману хрватски филмски режисер и сценариста Анте Бабаја снимио је 1971. године истоимени филм.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „1968. Слободан Новак "Мириси, злато и тамјан"”. НИН. Архивирано из оригинала 05. 03. 2017. г. Приступљено 23. 3. 2022.
- ^ а б в г д „Novak, Slobodan”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 23. 3. 2022.
- ^ „Mirisi, zlato i tamjan”. znanje.hr. Приступљено 23. 3. 2022.
- ^ „Mirisi, zlato i tamjan”. Baza HR kinematografije. Приступљено 23. 3. 2022.
- ^ „Slobodan Novak: Uvijek sam nosio crnu ljagu na sebi”. Večernji list. 19. 11. 2012. Приступљено 23. 3. 2022.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Jergović, Miljenko (27. 7. 2016). „Slobodan Novak”. jergovic.com. Приступљено 23. 3. 2022.