Миса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Миса из 15. века

Миса је обред слављења еухаристије у неким западним црквама,[1][2] на пример западном обреду Католичке цркве, Старокатоличкој цркви, Англокатоличкој традицији англиканских цркава[3] и неким Лутеранским црквама.[4] Назив потиче од латинског missa из фразе „Ite, missa est“ (Идите, отпуст је). Исти обред слављења евхаристије постоји у источним црквама (Православне цркве, Источне православне цркве и Источне католичке цркве), али се тамо не зове миса.

Теологија мисе[уреди]

Према хришћанској теологији, мису, односно еухаристију установио је Исус Христ на Последњој вечери. На миси се хлеб и вино претварају у тело и крв христову који се дају за људе, што симболизује христову жртву. Штавише, према теологији то јест уприсутњење саме жртве. Миса је такође и гозба на којој божја деца приступају истом столу, једу и пију. Она је најсавршенија молитва.

Миса, као жртва, своје корене вуче још из старих религија где су се боговима приносиле животињске жртве. То је био централни обред тих религија којима се нешто давало моћноме богу да се удобровољи и да он узврати своме народу. Апстрахирајући смисао жртве, хришћанство је преузело те обреде. Жртва је есенцијално потребна, али не у облику клања животиња да се Богу удобровољи, него као битна последица греха који можемо победити само љубављу која у датим околностима захтева жртвовање себе, и то у целокупном људском животу. Христова жртва је у том контексту најсавршенија и најмоћнија те као таква спашава цело човечанство од греха. Миса, тј. сам обред жртвовања у хришћанству уприсутњује ту христову жртву у даном тренутку. Не ради се о новом жртвовању, него о једној истој жртви која је сваки пута присутна у потпуности.

Жртва се природно схвата као нешто негативно што треба прихватати само у нужди, за више добро. Но жртва је израз потпуне несебичне љубави и као таква извор радости. Хришћани се жртви радују јер их она уводи у заједништво с Богом и људима. Она већ и јесте то заједништво. Исус је у јеванђељима то заједништво често присподобио гозбом, слављем где људи радосно уживају у заједништву и благодетима свега створења. Стога је миса и гозба на којој се једе божанска храна.

Службеник који врши обред жтвовања уопштено се назива свештеник, па је тај назив преузело и хришћанство. Обред се изводи на олтару (олтару). С обзиром на симболику гозбе, олтар је овде гозбени стол. Жртвују се тело и крв Криста који су истовремено храна и пиће.

Референце[уреди]

  1. ^ „II. What is This Sacrament Called?“. Catechism of the Catholic Church Приступљено November 19, 2011. 
  2. ^ John Trigilio, Kenneth Brighenti (2. 3. 2007.). The Catholicism Answer Book. Sourcebooks, Inc.. „The term “Mass,” used for the weekly Sunday service in Catholic churches as well as services on Holy Days of Obligation, derives its meaning from the Latin term Missa.“ 
  3. ^ Seddon, Philip (1996). „Word and Sacrament“. In Bunting, Ian. Celebrating the Anglican Way. London: Hodder & Stoughton. p. 100. 
  4. ^ Joseph Augustus Seiss (1871). Ecclesia Lutherana: a brief survey of the Evangelical Lutheran Church. Lutheran Book Store. 

Литература[уреди]

  • The General Instruction of the Roman Missal. Canadian Conference of Catholic Bishops Publication Service. ISBN 978-0-88997-655-9 Приступљено November 19, 2011. 
  • Baldovin,SJ, John F., (2008). Reforming the Liturgy: A Response to the Critics. The Liturgical Press.
  • Bugnini, Annibale (Archbishop), (1990). The Reform of the Liturgy 1948-1975. The Liturgical Press.
  • Donghi, Antonio, (2009). Words and Gestures in the Liturgy. The Liturgical Press.
  • Foley, Edward. From Age to Age: How Christians Have Celebrated the Eucharist, Revised and Expanded Edition. The Liturgical Press.
  • Fr. Nikolaus Gihr (1902). The Holy Sacrifice of the Mass: Dogmatically, Liturgically, and Ascetically Explained. St. Louis: Freiburg im Breisgau. OCLC 262469879 Приступљено 20. 4. 2011.. 
  • Johnson, Lawrence J., (2009). Worship in the Early Church: An Anthology of Historical Sources. The Liturgical Press.
  • Marini, Piero (Archbishop), (2007). A Challenging Reform: Realizing the Vision of the Liturgical Renewal. The Liturgical Press.
  • Martimort, A.G. (editor). The Church At Prayer. The Liturgical Press.

* John Trigilio, Kenneth Brighenti (2007). The Catholicism Answer Book. Sourcebooks, Inc.. 

  • Joseph Augustus Seiss (1871). Ecclesia Lutherana: a brief survey of the Evangelical Lutheran Church. Lutheran Book Store. 


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Миса