Лутеранизам
Лутеранизам или лутеранство је део западног хришћанства које се заснива на учењу реформисте из 16. века Мартина Лутера. Лутерови покушаји реформе теологије и црквене праксе довели су до протестантске реформације. Реакције власти и цркве на ширење Лутерових идеја (95 теза) Европом довеле су до верских ратова и поделе хришћанства.
За разлику од реформаторских цркви, лутерани и даље практикују многе сакраменте и литургијску праксу из пре-реформаторских цркви.
Назив „лутеранац“ је први пут у погрдном смислу употребио Јохан Ек током дебате јула 1519.[1] Ек и други римокатолици су следили уобичајену праксу да се јерес назива по свом вођи, тако да су сви поборници теологије Мартина Лутера означени као лутеранци.[2] Сам Мартин Лутер је одбацивао овај назив и свој реформаторски покрет је називао „јеванђеоски“ (грч. ευαγγελιον - добре вести, јеванђеље).[1] Лутеранци су и сами почели да користе овај назив средином 16. века да би се разликовали од осталих реформистичких група (филиписти, калвинисти). Теолози са Универзитета у Витенбергу су 1597. употребили за своју цркву назив „лутеранска“.[2]
Садржај |
Веронаука[уреди]
Лутеранска веронаука детаљно је изложена у „Књизи сагласја“ (Concordia). Лутеранци верују у Свето Тројство и богочовечију природу Исуса Христа распетог на крсту, који се спустио у ад, васкрсао и вазнео се на небо, да после краја света суди живима и мртвима. Важно место у доктрини заузима концепција првобитног греха, који може бити откупљен искључиво дејством божје благодати (лат. Sola Gratia), која је изражена у вери (лат. Sola Fide). Стога спасење није у праћењу црквених заповести, него у веровању. Опроштај грехова даје само божја милост (лат. Sola Gratia). Глава цркве је Исус Христос (лат. Solus Christus), а не неки овоземаљаки посредник. Иако поричу улогу слободне воље у спасењу, лутерани на поричу слободну вољу у световном животу, и не верују у предестинацију. Главни критеријум исправности вере је Библија (лат. Sola Scriptura). Допунска сведочанства су предања црквених отаца и други традиционални извори, не увек лутерански, али увек уз опаску да су они само онолико истинити колико су у сагласју са Библијом. Исти такав критички приступ примењује се на све теолошке изворе, укључујући самога Лутера, чије се дело поштује, али нема култно значење.
Лутеранци признају две свете тајне: крштење и причешће. Посредством крштења људи постају хришћани. Они се причешћем учвршћују у вери. Специфичност лутеранског причешћа међу црквама западног обреда је то што се вином причешћују сви верници, а не само свештеници. То је у вези са црквеним ставом да су свештеници само проповедници (пастори) у својој заједници, и да се ничим не разликују од обичних верника. Лутеранска црква сматра да има континуитет од апостолских времена. Ово наслеђе се не схвата као директно, као на пример у православљу, већ пре у духовном смислу.
Обожавање светаца и икона није примерено божјој заповеди: „Не имај других богова“. Марија се поштује као Исусова мајка, али се не слави. Сматра се да целибат није Исусово правило, стога се не примењује.
Распрострањеност[уреди]
Лутеранске цркве широм света окупљају преко 80 милиона верника. Од тога их у Немачкој има 25,6 милиона, 19 милиона у Скандинавији, 8,5 милиона у Канади и САД. То је доминантна религија у: Шведској, Норвешкој, Данској, Финској, Исланду, Естонији и Летонији. Намибија је једина неевропска већински лутеранска земља. Значајне лутеранске заједнице постоје још у: Бразилу, Етиопији, Индонезији, Мадагаскару и Танзанији.
Статус традиционалне верске заједнице у Србији имају: Словачка Евангеличка црква и Евангеличка хришћанска црква.
Референце[уреди]
- ^ а б Espín, Orlando O. and Nickoloff, James B. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press, p. 796.
- ^ а б Fahlbusch, Erwin, and Bromiley, Geoffrey William, The Encyclopedia of Christianity, Volume 3. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans, 2003. p.362.
Спољашње везе[уреди]
 |
Овај незавршени чланак Лутеранизам везан је за вере. Користећи правила Википедије, можете га проширити. |
