Источне католичке цркве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Источне католичке цркве је назив за цркве које припадају различитим источним обредима, а у пуном су јединству с римским папом.

Ове су цркве изворно смештене у источној Европи, на Блиском истоку, у северној Африци и Индији, али данас су проширене и осталим деловима света.

Назив[уреди]

Назив „источне католичке цркве“ односи се на 22 цркве које припадају различитим источним литургијским традицијама, које се служе александријским, антиохијским, јерменским, византијским или калдејским обредом. Будући да су то „источни“ обреди, за разлику од римског „западног“ обреда (и њему сличних, попут миланског обреда), ове се цркве називају „источнима“. Католичке се називају јер признају римског папу као свога поглавара.

Историја[уреди]

Историја источних католичких цркава везана је уз црквене расколе, који су били узроковани теолошким и организацијским мотивима, иако је у темељу била разлика у менталитетима и теолошкој терминологији. Могу се разликовати поделе с теолошким поводом, када су се поједине цркве међусобно оптуживале за кривоверје или јерес, као и поделе због организацијских и сличних неслагања око расподеле моћи, при чему су настајале шизме.

Прва већа подела настала је у време Ефеског сабора (431), кад је настао раскол с несторијанцима, који су већином живели у Персијском царству. Њих је остатак Цркве држао јеретицима. Из ове поделе данас постоје Асиријска црква Истока и Стара црква Истока, које нису у заједништву са Римокатоличком црквом и најбројнија Халдејска католичка црква која припада међу источне католичке цркве.

Друга подела настала је у време Халкидонског сабора (451), кад је настао раскол са монофизитима, који су у Христу признавали само једно обличје — божанско, док је остатак Цркве признавао два обличја у Христу — божанско и људско. И монофизите је остатак Цркве држао јеретицима. Ове се цркве обично називају источним православним црквама, а међу њих припадају, нпр. Јерменска апостолска црква, Сиријска православна црква и Коптска православна црква. Део ових цркава касније је ушао у заједништво са Римокатоличком црквом.

Трећа подела настала је у време Великог раскола (1054), као последица бројних неслагања и неразумевања између источног и западног хришћанства. Главни је проблем био питање власти у Цркви и супарништво између Рима и „новог Рима“, то јест Цариграда, што је довело до узајамне екскомуникације између римског папе и цариградског патријарха. У овом случају је реч о шизми, а не о питању кривоверја. Из овог су раскола настале Православна и Католичка црква. Од православних цркава, то су оне у источној Европи и на Блиском истоку. Мањи део припадника ових цркава касније је ушао у заједништво са Католичком црквом и називају се гркокатолици.

Источно католичко гробље у Пенсилванији, где су многи источни католици доселили у 19. и 20. веку.

Немогуће је на једном месту приказати историју сваке поједине источне католичке цркве, будући да је свака од њих имала другачији пут приступања у унију са Римокатоличком црквом. Први покушаји стварања јединства између Истока и Запада били су они на Другом лионском сабору (1274) на којем је био присутан и посланик византијског цара Михајла VIII Палеолога и цариградски патријарх Герман са представницима грчкога свештенства. Иако се чинило да је постигнуто јединство, по повратку у Цариград, грчки посланици нису било добро примљени, па се јединство никад није остварило.

Други значајнији покушај остваривања новог јединства био је на сабору у Фиренци (14311445). Ни то јединство с византијском црквом није било дуготрајно. Јединство које је тамо успостављено са Јерменском апостолском црквом остварило се тек 1740. са једним делом ове цркве и настаће Јерменска католичка црква.

Већи замах уједињавање делова источних цркава почео је од 16. века, особито у границама Пољске, а потом и у Хабзбуршкој монархији.

Јерархија[уреди]

Канонски, свака је од тих цркава sui iurus, што значи да је аутономна у односу на остале католичке цркве и у правилу има и сопствену јерархију, осим у крајевима где има премало припадника ових цркава па се за њих брине бискуп западног обреда.

Унутрашња јерархија сваке од тих цркава базира се на сопственим традицијама. Тако су на челу неких од ових цркава патријарси. Тако источни католички патријарси своје традиционалне центре имају у Александрији (Копти), Антиохији (Мелкити, Маронити и Сиријска источна католичка црква), Вавилону (Калдејци), Киликији (Јермени). Осим патријарха постоје и велики надбискупи, као што је велики надбискуп Кијева који је поглавар Украјинске гркокатоличке цркве.

Однос источног и западног католичанства[уреди]

Источне католичке цркве, осим што су у јединству са римским папом, деле и исту веру с Римокатоличком црквом, иако задржавају различите литургијске обреде, законе и обичаје и народне побожности, као и специфичности својих теолошких нагласака.

Именовање је већином различито. На пример, оно што је на истоку епархија на западу је бискупија, што је на истоку протосинђел на западу је генерални викар. Према традицији источних цркава сакраменти, крштења и Свето помазање деле се непосредно један након другога. Слично је и с причешћу. Свештеници у источним католичким црквама нису обавезни на целибат, као што је то случај у Римокатоличкој цркви. Ипак, епископ може да постане само неожењени свештеник. Као и у Православној цркви, већ рукоположени свештеник не може да се ожени.

Списак источних католичких цркава[уреди]

Католичке цркве византијског обреда (гркокатолици)[уреди]

Са сопственом јерархијом[уреди]

Без властите јерархије[уреди]

Александријски обред[уреди]

Западносиријски (или антиохијски) обред[уреди]

Источносиријски (или халдејски) обред[уреди]

Јерменски обред[уреди]

Види још[уреди]