Црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Црква (вишезначна одредница).
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Црква (грч. ἐκκλησίαзаједница, скупштина[1]) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Дефиниције цркве[уреди]

Апостол Павле у својој Посланици Ефесцима цркву дефинише на следећи начин: „Црква је Тело Христа Спаситеља, Главе, Онога Који све испуњава у свему“(Еф. 1, 22). У Посланици Јеврејима он пореди Цркву са Небеским Јерусалимом, где заједно бораве Анђели и душе праведника.

Циљ Цркве је да оствари јединство између Творца и Његове творевине, да изведе свет и човека из његовог палог и ограниченог постојања у слободу и пуноту Божанског живота, у учествовање у Божанским савршенствима.

Апостол Павле у Посланици Ефесцима за цркву каже да је „Невеста Христова“. То заправо значи да је она санаследница Његове божанске славе и силе. По речима Свештеномученика Кипријана Картагинског само је Цркви обећано царство вечне светлости, вечнога богоопштења.[2]

Стварање и почетак цркве везује се за дан Педесетнице, односно за силазак Светог Духа на апостоле. Тај догађај предстваља завршетак историје спасења кроз Исуса Христа јер „изливање“ Духа на човечанство, или крштење Духом Светим, постаје нова служба спасења кроз заједницу Духа Светога. Иако је Дух делао и пре Педесетнице, он се у том догађају показује у Својој ипостаси, да би историју Спасења довео до савршенства. Тиме почиње икономија Духа Светога, као онога који сабира народ Божији у Христовоме телу. Свети Јован Златоусти говори да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице: „Син шаље „дарове помирења“ Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, желећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења између Бога и човека у Исусу Христу, као што је и заустављање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег“.

Рана црква[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рано хришћанство

Првобитну хришћанску цркву формирали су након Исусове смрти и васкрсења, његови ученици и апостоли у Јерусалиму. Према списима апостола Петра (15.-67. године) многи јудејци окрећу се хришћанству и приступају цркви. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво Јевреји, који су веровали да је Исус био Месија (односно Христос) чији долазак прориче и најављују сведочења Старог Завета. Многе јудејске (фарисејске) старешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове следбенике за јеретике и искључивали их из јеврејских заједница. Рано хришћанство, које је настало унутар јудаизма Другог храма, се током 1. века од њега јасно одваја. Већ у другој половини 1. века, захваљујући делатности апостола Павла, хришћански покрет постаје универзалан.

Након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Јерусалимског храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. Након тога Рим, као престоница Римског царства, постаје главно седиште хришћанства.

Хришћанске заједнице стваране су у то време широм Израела (Палестине), Мале Азије, Сирије, Египта, Африке и Грчке и даље широм Средоземља. Хришћани су се тајно окупљали на заједничким обедима, проповедима и молитвама. Мушкарци и жене су боравили заједно, а исповест се вршила јавно, пред целом заједницом. Првобитно су црквене функције додељиване жребом, као што су „жријебом изабрали Матеја за апостола умјесто отпавшег Јуде“, што се и данас чини при избору патријарха у православној цркви.

Ранохришћанске свете тајне (гр: мистерије) су укључивале:

  • крштење (гр. баптизеин „βαπτίζω“ - уронити, загњурити), поринућем тела у воду;
  • помазање (гр. хризма „χρισμα“ – уље, маст), мазање светим уљем које се вршило одмах након крштења;
  • причешће (гр. εὐχαριστία еухаристиа - благодат; лат. communio – учешће, дељење), молитвено дељење хлеба и вина;

Литургија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Литургија

Литургија је појавни елемент цркве као зајенице у Светој Тројици. Представља богослужење које Црква вршил, јавно, у храмовима или молитвеним местима. Литургија је богослужење у храму, где „сваки свештеник литургише свакога дана“ (Јевр. 10,11; уп. Лк. 1,23) и где се врши свака служба са религиозним карактером. Тако, ученици литургисаху Господу (Дела 13,2), Свети Апостол Павле назива себе „литургичаром“ Христовим (Рим. 15,16), док су анђели „литургички духови“ (Јевр. 1,14). Православна традиција — која се у великој мери поистовећује са очувањем литургијског богослужења — пренела нам је поред постапостолских сведочанстава о литургијској пракси.

Почевши од 4. века, паралелно са формирањем великих центара и хришћанских метропола (Александрије, Антиохије, Рима, Јерусалима, Кесарије Кападокијске, Никеје, Едесе), установљавају се посебни литургијски обреди, који уопштено ипак чувају основне елементе литургије као што је евхаристијска анафора. Досад су најпознатије две литургијске породице: за Исток, антиохијске и александријске Литургије, а за Запад, римска или „галска“ литургија. Карактеристично је за ову епоху да је на обе стране Васељенске Цркве постојала многоврсна разноликост литургијских обреда.

У свим својим облицима литургија има две целине; литургију оглашених и литургију верних. Првом делу присуствују и некрштени који се тек припремају за крштење, заједно са крштенима, док у литургији верних учествују искључиво крштени.

Литургија почиње Тројичним славословљем и Великом јектенијом, дакле низом молитава праћених призивањем Исусовог имена — „Господе помилуј“; после њих следе три прозбе које се завршавају са три антифона: „Благослови душо моја, Господа...“, „Јединородни Сине...“, и „Блаженима“. Сама литургија оглашених обухвата: вход ђакона и служитеља са Светим Јеванђељем у овом часу епископ улази у олтар), Трисвета песма Свети Боже), која се пева као увод у библијско читање - одељак из Апостола и Јеванђеља, који се објашњавају и тумаче у беседи. Овај се део закључује молитвом за сву Цркву, а нарочито за оглашене који нису имали дозволу да присуствују другоме делу, одређеном само за крштене.

Литургија верних почиње молитвом за оглашене, којој следи „Херувимска песма“, за време које се преносе Дарови са проскомидије на Часну трпезу. Целивом мира и исповедањем Симбола вере, улази се у евхаристијску анафору или приношење жртве, која обухвата: увод: „Горе имајмо срца“, молитву благодарења, „Трисвету песму“ (Свет, Свет, Свет је Господ Саваот), речи установе, анамнеза, приношење, призив Светога духа (епиклеза), освештање или претварање Дарова, диптихе или помене (за Пресвету Дјеву Марију, за свете), за мртве и живе, крај евхаристијског канона. Молитва Господња, молитва поклоњења, „Светиње светима“, „Један је Свет“ (Филип. 2,10), подизање и ломљење-Агнеца, уливање топлоте — све то чини део припремног обреда за причешћивање, најпре служитеља, а потом и верника. После преноса чаше и дискоса са Часне трпезе на проскомидијар, Литургија се завршава Заамвоном молитвом, коначним благосиљањем, дељењем благословеног хлеба (нафоре, αντιδορον), слањем верника у свет у име Господње: „У миру изиђимо“ и одговором: „У име Господње“.

Црквени сабори[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Васељенски сабори
Историјски преглед хришчанских деноминација

За цркву посебен значај имају сабори или концили (грч. σύνοδος) - скупштине епископа, свештенства и верног народа ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења закњучака и прописа. Прве епископске саборе помиње црквена историја већ у 2. веку.

Најважнији су васељенски сабори коме присуствују патријарси, епископи, кардинали, примаси, надбискупи... и сазивају се у изузетним приликама, а закључци су им обавезни за читаву цркву. Помесни сабори имају локални значај, али су неки од њих посебно прихваћени као аутентичан и веран израз општег црквеног предања.

Првих Седам васељенских сабора (325—787) признају и Источна и Западна црква, док остале признаје искључиво Католичка црква.

Седам васељенских сабора су:

Помесни сабори су:

Црквене шизме[уреди]

Током своје историје црква је доживела низ прогона и подела. Највећи међу њима су расколи настали након Халкидонског сабора 451. када су се издвојиле Древноисточне црквее које нису признале одлуке овог сабора и Велики раскол 1054. године када се издвојила Римокатоличка црква.

Током периода реформације из Римокатоличке цркве издвојио се читав низ верских заједница које себе називају протестантске цркве.


Извори[уреди]

  1. ^ Liddell and Scott:ἐκκλησία, Приступљено 30. 4. 2013.
  2. ^ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin19.htm АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА, О подвижничком животу у Цркви, ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]