Црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Црква (вишезначна одредница).
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Црква (грч. ἐκκλησίαзаједница, скупштина[1]) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Карактеристике[уреди]

Немачки теолог и социјални филозоф Ернст Трелч је навео следеће карактеристике цркве:

  1. припадност цркви је заснована на рођењу или крштењу;
  2. црква је инклузивна, отворена за све који желе да јој приступе;
  3. црква тежи универзализму, то јест да јој приступи што већи број људи;
  4. у цркви постоји хијерархија и бирократски апарат;
  5. спасење се задобија путем божанске милости, а милост се преноси путем сакрамената;
  6. свештеници су посебно рукоположени за обављање сакрамената;
  7. црква настоји да се прилагоди широј друштвеној заједници;
  8. изворно откровење није једини критеријум истине;
  9. црквени обред је формалан, следи одређену процедуру.

Однос црквене и световне власти[уреди]

Пошто је црква у неком периоду свог постојања претендовала на власт над људима који јој припадају (и често је такву власт и имала), питање односа цркве и свештенства са световним властима и државом био је узрок многих спорова и, често, ратова.

Током средњег века постојала су два основна типа односа између цркве и световне власти:

  1. Примат световне власти над духовном (цезаропапизам), који је постојао у Византији, где је поглавар световне власти (цар) фактички био поглавар цркве (папа): он је именовао црквеног поглавара, цариградског патријарха. Цареви су се често мешали у догматске спорове, регулишући догму и ритуале едиктима и законима. Таква ситуација је постојала у Источном римском царству из времена првих васељенских сабора (почевши од борбе против аријанства), током којих су црквена лица апеловала на цара у решавању догматских, обредних и црквених питања. Коначно, таква одредба је била садржана у Кодексу и Новелама цара Јустинијана, који је рекао да је „извор свег богатства цркве великодушност цара“.
  2. Примат духовне власти над световном (папоцезаризам), односно примат цркве који је почео да се формира на територији Западног римског царства после његове пропасти. Ову идеју је први пут формулисао епископ хипонски Аурелије Августин у свом делу О држави Божјој (лат. De civitate Dei): основна идеја овог рада, који је написан убрзо након заузимања Рима од стране Гота и који је инспирисан тим догађајем, јесте замена државног јединства Римског царства духовним јединством под вођством Цркве. Коначно, ова теза се појавила у писму папе Геласија I цару Анастасију I, које је добило назив по свом почетку Duo sunt. У том писму папа је управо истакао да постоје две власти: световна и духовна, и да духовна власт има већу тежину.

Ова два типа односа су нашла своју правну формулацију у два облика: тзв. симфонија и конкордат. Симфонија је први пут била формулисана у 6. веку у шестој Јустинијановој новели. Конкордат се први пут спомиње у 12. веку (Вормски конкордат).

Извори[уреди]

  1. ^ Liddell and Scott:ἐκκλησία, Приступљено 30. 4. 2013.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Црква