Древноисточне цркве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Древноисточне цркве или источне православне цркве је заједнички назив за оне источне хришћанске цркве које признају само прва три васељенска сабора, а одбацују догматске одлуке Халкидонског сабора. Стога се ове цркве често називају и претхалкедонским црквама.

Назив[уреди]

Када се говори о источним православним црквама, реч је о различито организованим црквеним заједницама, које немају заједничку хијерархију, премда признају да су у међусобном јединству. Ипак, свака се од тих цркава другачије назива, па није лако наћи заједничко име које би их све укључивало. Најчешће се сусрећу следећи називи:

  • Монофизитске цркве - назив је скован у противничком табору, а у стварности источне православне цркве не прихватају у целости монофизитство, већ себе радије називају миафизитима.
  • Претхалкедонске цркве - овај је назив чешће у употреби, неутралан је и једноставно упућује на Халкидонски сабор као тачку раскола.
  • Источне православне цркве - назив који је најчешће у службеној употреби.

Историја[уреди]

Раскол[уреди]

До раскола између ових цркава и тадашње велике Цркве (од које ће настати Католичка црква и православне цркве) дошло је у 5. веку. Повод томе расколу било је неприхватање Халкидонског веровања, према којем су у Исусу Христу присутне две природе - божанска и људска, премда сједињене у једној особи (Хипостаза). Црквеним старешинама, особито у александријској Цркви, такав је наук превише личио на несторијанство, осуђено на Ефешком сабору. Стога су предлагали текст веровања који би нагласио јединство у Христу. Непомирљива полазишта обију страна, често више условљена језичким разлозима и неразумевањем него стварном теолошком разликом, довела су до првог већег раскола у Цркви.

Поновно зближавање[уреди]

Расправа римокатолика и древноисточних хришћана.

Након раскола 451. године, било је више покушаја поновног зближавања међу црквама. Особито се то очитовало на сабору у Фиренци (1431-1445) на којем је и успостављено јединство католичке с некима од ових цркава, но оно није никада заживело.

У 20. веку почело се другачије гледати на овај раскол и схватати да проблеми који су довели до њега нису толико теолошке или христолошке природе, колико је то питање културе и менталитета. Долази до више сусрета римског папе и патријарха источно православних цркава.

Заједница древноисточних цркава[уреди]

Од 15. до 21. фебруара 1965. сусрели су се у Адис Абеби по први пут поглавари свих оријенталних хришћанских цркава. На том су сусрету ове цркве одлучиле оснажити међусобну сарадњу и установити за то и одговарајуће установе.

Заједница древноисточних цркава је скуп претхалкедонских цркава које су у пуном међусобном заједништву. Њој припадају:

Литургијски језик у овим црквама је стари народни језик, који често више није у свакодневној употреби (као што је случај с коптским и сиријским). У крајевима где већину чине Арапи, арапски језик је ушао и у литургијске текстове.

Древноисточне цркве и Православна црква[уреди]

Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Oрхусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава.

28. септембра 1990. године у граду Шамбези (Chambesy) у Швајцарској потписан је споразум између православних и Заједнице древноисточних цркава. Све аутокефалне Православне Цркве и све Патријаршије, осим Јерусалимске, ставиле су своје потписе испод овог документа. Овај документ је коначно производ „Теолошког дијалога“ православних и древноисточних цркава. Његов основни закључак је да - нема догматских разлика које деле православне и монофизите(...). Православни и монофизити су се у Шамбезију договорили да „сада јасно схватају како обе породице одувек имају тачно сачувано истинску Православну Христолошку Веру и непрекинуту прејемственост апостолске традиције...“.