Нацрт:Алексије Комнин (протосеваст)

Алексије Комнин († 1135/42. - после 1182.) је био византијски племић и дворјанин, син Андроника Комнина и братанац цара Манојла I Комнина, који му је доделио титуле протостратора, најпре поштовани а касније и протовестијара. Када је цар Манојло i умро, Алексије је постао љубавник његовее удовице царице Марије Антиохијске и они су владали Царством, све док их Андроник I није победио.

Прве године и каријера под царем Манојлом I

Рођен је 1135. године према Константину Варзосу или 1142. године према бази података Просопограпфија Византијског Света. Био је други син севастократора Андроника Комнина и Ирине (Енеидисе?). За његово рођење, дворски песник Теодор Продром написао је похвалну песму. Године 1142. отац му је умро и Теодор је том приликом написао песму у којој га помиње као једину мајчину утеху. Следеће године је цар Јован II Комнин умро и наследио га је његов најмлађи син Манојло I.

Нови цар се лоше понашао према Ирини, али је показао наклоност њеним синовима Јовану и Алексију. Алексије је 1149/50. године започео своју војну обуку, током похода цара Манојла I. Са братом је присуствовао Синоду 1157. и 1166. Следеће године Алексије Аксух је лишен службе протостратора и прогнан, а Алексије је преузео ову дужност. Учествовао је на Синоду 1170. године. Када је био протостратор (1167-76) накратко се разболео и његова жена је Сотиросовом храму на Бронзаној капији посветила богато извезен вео, о чему је један дворски песник написао песму.

Године 1176. учествовао је у катастрофалној бици код Мириокефала, где је погинуо његов брат Јован. Наследио је његове титуле: прото-венера и протовестијара. Као први велечасни постао је први из реда велечасни, елитне групе која је укључивала цареве најближе рођаке. Као протовестијарио био је одговоран за функционисање палата, истовремено преузимајући церемонијалне и дипломатске дужности. Служба протостратора дата је другом. Убрзо након што му је умрла жена, а син Андроник пао је са коња и био смртно рањен. Песник Григорије Антиох написао је тужбу за ту прилику.

У пролеће 1178. предводио је посланство у Провансу, да уговори брак своје рођаке Евдокије Комнин са Рамоном-Беренгаром III, грофом од Провансе. Немачки цар Фридрих I Хоенштауфен се противио браку, па се Евдокија на крају удала за Вилијама VIII од Монпељеа. Затим је отишао у Париз, где је верио ћерку краља Луја VIII од Француске, Агнезу, будућу жену Алексија, сина цара Манојла I. На Ускрс 1179. године, посланство је напустило Париз и вратило се у Цариград преко Италије, где су се Агнеза и Алексије верили.

На власти

Године 1180. умире цар Манојло I, а наследио га је син цар Алексије II, који је имао само 11 година. Његова жена царица Марија Антиохијска преузела је дужност намесника. Многи су настојали да привуку њену пажњу и поделе моћ: то је постигао Алексије. Уз њену наклоност постао је прави (де факто) владар. Гласине су говориле да су били љубавници, као што је навео Никита Хонијат, али хроничар Теодор Скоутариот их сматра неоснованим. Одредио је да документи неће бити валидни, чак и ако су имали царски потпис, осим ако их није проверио Алексије, који је зеленим мастилом писао „запажено“. Такође су приходи били усмерени њему и царици Марији Антиохијској, па Хонијат пише да су гласине говориле да она и намесник желе да збаце цара Алексија II.

Видевши то, остали Комнини су се забринули и ћерка Манојла I из првог брака, Марија Комнин, која није била у добрим односима са својом маћехом царицом Маријом Антиохијском, је побеснела. Око ње су се окупили њен муж Реније од Монферата, префект града Јоанис Каматирос, њени рођаци Манојло и Јован (деца будућег цара Андроника I Комнина) и други. Сви ови аристократи били су искључени из удела моћи и богатства које су уживали под царем Манојлом I, који је дао једнаку моћ племићима, које је Алексије уништио. Штавише, плашио се њиховог прогона. Када су Алексије и царица Марија Антиохијска видели да више нису популарни, хтели су да кооптирају Латине у Цариграду, повећавајући њихове привилегије.

Побуна Марије Комнин

Завереници су намеравали да убију Алексија, када би он и цар посетили Вати Риакаса за празник Св. Теодора (Прва субота Великог поста), али је један војник изневерио план и завереници су ухапшени. Судио им је давалац лиценце Теодор Пантехнис и заточени су у подруму палате. Марија Комнин и њен муж су побегли у храм Свете Софије; тамо су их подржали патријарх Теодосије и народ, који је са саосећањем сагледао стање пурпурне принцезе. Алексије је предложио амнестију, али је царица Марија Комнин, охрабрена подршком народа, одбила и захтевала да се Алексије уклони са власти. Послали су јој писмо са упозорењем да ће је силом уклонити; Марија Комнин је поставила плаћенике око храма Свете Софије. Гомила се окупила и викала испред капија палате; чак су и опљачкали кућу Пантехниса.

У међувремену је Алексије довео трупе са Истока и Запада. Присталице Марије Комнени су се утврдиле на Августаиону, тргу између Аја Софије и палате. Трупе су покушале да изолују храм Свете Софију и Августион од остатка Града. Уследила је битка и гомила се повукла у храм Свете Софије. Реније је анимирао плаћенике и напредовао на Августион. Увече се патријарх заложио: Алексије ће амнестирати и побуњеници ће се вратити на своје раније положаје. Највероватнији датум догађаја је да су се одиграли у фебруару 1181. године.

Алексијев пад

Амнестија је показала неспособност власти да се наметне. Напад војске на народ и храм Свете Софије изазвали су незадовољство међу људима. Алексије затворио је патријарха у манастир Пандепоптос, али су сви захтевали његово ослобађање. У исто време амбициозни Андроник – рођак цара Манојла I – који је међу завереницима имао своје синове Манојла и Јована, послао је писма са Понта, где је био гувернер, цару Алексију II, патријарху и другима, жалећи због узурпације права цара Алексија II и за непристојност (наводне) везе Алексија са царицом Маријом Антиохијском. Причао им је о заклетви коју је цар Манојло I тражио да положе цару Алексију II и како га је његов рођак замолио да чува права његовог сина. Када је амнестија дата, његова ћерка Марија је пожурила да га пронађе у Синопи; из Цариграда су стизала многа писма у којима су тражили његову интервенцију. У јесен Андроник је полако кренуо ка Цариграду, остављајући тако утисак да долази са великом снагом. Само никејски генерали и гувернер Тракије нису му дозволили да прође.

Алексије је послао војску против Андроника Комнина са Андроником Анђелом као генералом, али га је поразио Харака из Никомедије. Алексије је оптужио генерала за проневеру војних плата. Анђео се плашио казне и пребегао је код Андроника Комнина, који се населио у Халкидон (преко пута Константинопоља). Постројио је своју војску да би изгледала већа. Алексије, појачао је своју морнарицу латинским бродовима и послао Јована Ксифилина да понуди услуге и високе службе. Али многи бродови су пребегли, као и сам Ксифилин. Сада се народ отворено испољавао против Алексија, који је, иако је држао два Андроникова сина као таоце, био обесхрабрен. У априлу су устаници отворили затворе у палати, ослободили заверенике и затворили присталице Алексија. И самог Алексија су ухватили његови немачки плаћеници (вероватно подмићени од Андроника). Био је утамничен и мучен; после неколико дана, усред метежа гомиле одведен је у рибарском чамцу на супротну обалу, где је Андроник наредио да га ослепе. Остатак његовог живота је непознат, као и живот његове деце.

Породица

Године 1153/54 оженио се Маријом Дукаином (други подаци непознати) и имао је децу:

• Андроник
• Ирена
• другог сина
• Евдокија

Извори

• Van Dieten, Jean-Louis (1999). «Eustathios von Thessalonike und Niketas Choniates über das Geschehen im Jahre nach dem Tod Manuels I. Komnenos» (στα γερμανικά). Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik 49: 101–112. ISSN 0378-8660.