Алексије II Комнин

Алексије II Комнин
Алексије II Комнин
Датум рођења	14. септембар 1169.
Датум смрти	1183.
Место смрти	Цариград (Византијско царство)
Порекло и породица

Алексије II Комнин (грч: Αλέξιος Β’ Κομνηνός, рођ. 14. септембра 1169. - убијен октобра 1183. године) био је византијски цар од 1180. до 1183. године.

Порекло и детињство

Алексије је рођен 14. септембра 1169. године као једино мушко дете цара Манојла I Комнина и његове друге супруге Марије, ћерке антиохијског кнеза Рајмунда. Његов сујеверни отац Манојло дао му је име Алексије како би се испунило АИМА пророчанство (грч: αιμα = крв). По пророчанству реч АИМА је симболисала низ владара из династије Комнина (Α од Αλέξιος за Алексија I Комнина, Ι од Ιωάννης за Јована II, Μ од Μανουήλ за Манојла I). Како је Манојло 1143. непланирано наследио престо пошто су му старија браћа Алексије и Андроник умрли услед епидемије 1142, пророчанство је добило на веродостојности.

Манојло је касно добио престолонаследника и желео је да обезбеди да сви фактори, спољни и унутрашњи, прихвате његовог сина. Цар је свог сина повео са собом 1175. у поход који је предузет како би се од полуномадских Турака Селџука одузела значајна тврђава Дорилајон у Фригији. Да би обезбедио добре односе са латинским силама Манојло је уредио венчање свог малолетног сина са Агнесом, ћерком француског краља Луја VII. Свадба је одржана 2. марта 1180. године и Агнеса (рођ. 1171/2) је добила име Ана. Најзад, у јулу 1180. у Цариград се после бројних авантура вратио Манојлов одметнути брат од стрица Андроник и цар га је амнестирао под условом да му положи заклетву верности која би се односила и на његовог младог сина.

Прво регентство

Супротно предвиђању дворских астролога, Манојло I је изненада умро 24. септембра 1180. године и дванаестогодишњи Алкексије II Комнин је наследио очев престо. Алексије је био рђаво образован и није био заинтересован за владарске дужности већ за разне игре и спортове. Његова мајка Марија Антиохијска је преузела улогу регента уз помоћ свог љубавника, непопуларног Манојловог синовца, протосеваста Алексија Комнина. Регентство се, по узору на цара Манојла, окренуло сарадњи са латинским најамницима и млетачким поморцима и трговцима, док је код цариградске светине расла нетрпељивост према латинској царици и њеним саплеменицима. Са друге стране, други чланови породичног клана Комнина, пре свих Манојлова ћерка из првог брака, Марија Порфирогенита, желели су удео у власти. У мају 1181. после уличних борби регентска партија је однела победу над принцезом Маријом и њеним супругом цезаром Ренијеом-Јованом Монфератским. Међутим, Андроник Комнин, намесник Понта, најавио је свој поход на Константинопољ наводно да би свргао тиранско регентство. Андроник је био у контакту са младим царем, патријархом и низом присталица Алексија II. У пролеће 1182. Андроник Комнин се појавио пред зидинима Константиновог града са војском у коју су редом ступали и они који су регентство послали на њега. Протосеваст Алексије је издат Андронику који га је ослепео и послао у манастир, а и царица-мајка Марија је натерана да се замонаши.

Друго регентство и смрт

Андроник Комнин је априла 1182. ушао у Цариград и један од првих потеза био му је да охрабри општи погром Латина у византијској престоници. Без обзира на године и пол, латинско становништво Цариграда је побијено од стране Андроникових пафлагонских плаћеника и разбеснеле светине. Након тога, присталице Алексија су почеле сумњати у праве Андроникове намере. Патријарх Теодосије I Ворадиот је одважно посетио Андроника и изјавио да се млади цар већ може сматрати покојним. Заузврат, патријарх је 1183. натеран да се повуче како би столица св. Андрије прешла Василију II Каматеру.

Нешто пре Андрониковог уласка у престоницу, Алексије и његова мајка су стављени под надзор и пресељени у царску вилу у Филопатијон. Затим је нови регент посетио младог цара коме је указао све почасти, док се царици, сада монахињи Ксени, једва обраћао. Након тога Андроник је театрално посетио Манојлову гробницу у манастиру Христа Пантократора и исплакао се над гробом свог брата од стрица. На Педесетницу (Духове) 1182. године, 16. маја, Алексије је по други пут, овога пута из Андроникове руке, примио царску круну. После церемоније, Андроник је на раменима однео Алексија од саборне цркве Пресвете Мудрости до царске палате.

Сада се Андроник окренуо против остатака Манојлове породице и уклонио је прво Марију Порфирогениту и цезара Реније-Јована, а затим је на ред дошла Марија Антиохијска. Андроник је организовао демонстрације и оптужио царицу-мајку за издају. У јавност је изнео писма која је Марија наводно писала угарском краљу Бели III, некадашњем Манојловом штићенику. Марија Антиохијска је бачена у тамницу и убрзо погубљена по наређењу које је потписао њен син Алексије II.

Најзад, у септембру 1183. царска башта је, по речима историчара Никите Хонијата, потпуно посечена. Док су се малоазијски градови Никеја и Пруса побунили против Андроникове власти, царски агитатори су раширили улицама престонице паролу: "Живели Алексије и Андроник, велики цареви Римљана !". Андроникове присталице су заузеле царску палату у Влахерни, северозападној четврти града, и невољни Алексије II је приморан да прихвати свог стрица Андроника за савладара. Андроник је затим, наводно силом, доведен у палату и заогрнут царским инсигнијама. Током крунисања у цркви Пресвете Мудрости Андроник се заклео да власт прихвата само како би помогао свог синовца, али је у свечаној акламацији његово име прочитано на првом месту чиме је Андроник I Комнин у ствари проглашен за првог члана царског колегијума. Недуго након крунисања, цариградски сенатори су осудили младог цара на смрт под изговором да је држави довољан само један владар. Алексије је задављен тетивом лука и његово тело је затим однесено Андронику који је шутнуо леш свог претходника чије је родитеље ипсовао. Тело младог Алексија је потом бачено у Босфор, а Андроник је свој легитимитет потврдио женидбом са малом Агнесом-Аном која је већ са десетак година остала удовица. Смрћу Алексија II царска власт је најзад прешла на споредну грану династије Комнина.

Литература

• C. M. Brand, Byzantium Confronts the West, 1180-1204, Cambridge (Massachustetts) 1968, 31-49.
• Ш. Дил, Византиске слике, Друга књига, Српска књижевна задруга, коло XXXII, бр. 217, Београд 1929. (више издања), 129-137.
• Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања), 370-371.
• The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, 64.

Претходник: Манојло I Комнин	Византијски цареви 1180 — 1183	Наследник: Андроник I Комнин
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Римски цареви

Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север

Криза III века 235—284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин

Доминат 284—395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I

Западно царство (395—476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул

Источно (Византијско) царство (395—1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш