Нацрт:Сулејман Бег

С Википедије, слободне енциклопедије

Сулејман бег Хаџимироглу ( тур. Сулеиман Беи ) је владар Хаџимирогуларског емирата од 1364. Од 1386. владао је као вазал кадије Бурханедина, а између отприлике 1394. и 1398. постао је вазал османског султана.

Биографија[уреди | уреди извор]

Сулејман је био најстарији син хаџи емира Ибрахим бега и унук оснивача емирата Бајрама. На основу имена његовог оца и надимка - чина, истраживачи емират називају бејликом Хаџимирогулар или бејликом Бајрамогулар.

Према Е. Брjер, 29. августа 1358. године, трапезунtски цар Алексије III удао је своју сестру Теодору за Сулејмана, а три године касније, децембра 1361. године, у пратњи Михаила Панарета, вратио се у Керасунт да посети своју сестру, а пошто га је Сулејман дочекао, вратио се у своју земљу.[1] Међутим, Михаило Панарет је писао да се Теодора удала за „Хаџимара, сина Бајрамовог”[2][3].

Према Астарабадију, 1364. године, Сулејманов отац, хаџи емир Ибрахим бег, тешко се разболео. (Према С. Карпову и Р. Шукурову, болест Хаџи Емира и пренос власти на Сулејмана десили су се 1386. године [4]). Током овог периода, оснивач суседног бејлика, Таједин, желео је да заузме земље хаџи емира и извршио је нападе на њих. Очекујући смрт, Хаџи Емир је позвао родбину и племенмство емирата и саопштио да жели да изабере особу која ће га наследити. То је учињено како би се спречили грађански ратови након његове смрти и осигурала заштита бејлика од Таједина. Уз старешине племена и уз њихово одобрење, Хаџи Емир је оставио емират Сулејману свом најстаријем сину који је зашао у зрело доба. Истовремено, хаџи емир је обећао да, ако се опорави, неће покушавати да постане емир и да ће остатак живота провести у молитви. Међутим, после извесног времена, хаџи емир Ибрахим бег се опоравио. Из неког разлога се посвађао са сином и одлучио да поново постане емир. Свађа је прерасла у непријатељство и сам Сулејманов отац је започео грађански рат, који је желео да спречи. Неки од истакнутих људи бејлика подржавали су Ибрахим-бега, али су други инсистирали да је Сулејман био у праву. Заоштравање сукоба унутар бејлика изазвало је спољне непријатеље. Таједин бег, западни сусед, пратио је ситуацију и, искористивши неред у емирату Хаџимирогулар, два пута је преко Терме напао бејлик. Није постигао значајније успехе, али су његови препади показали опасност од ескалације сукоба[5].

Године 1386. Сулејман-бег је победио свог оца и потпуно преузео власт. Сада је морао да издржи Тајединове нападе. Схвативши да ће његов сусед, који је већ два пута напао, трећи пут напасти његове земље, Сулејман бег је затражио помоћ од владара Сиваса, Кадије Бурханедина, који је био најјачи од суседа. Кадији Бурханедину су послани изасланици са писмима, као одговор кадија је послао једног од својих повереника, шеика Јар Алија, да обавести Таједин бега да је Сулејман сада под заштитом Кадије. Шеик Јар Али је успешно извршио задатак у последњим данима месеца Рамазана и добио је обећање од Таједина да више неће нападати територију Хаџиемирогулар, како не би сметао Кадији Бурханедину. Међутим, 24. октобра 1386. године, чак и пре него што се посланик шеик Јар Али вратио у Сивас, Таједин је са око 12.000 коњаника напао Сулејмана. Сулејман је победио у овом сукобу, Таједин бег и 500 (према Панарету - 600) његових коњаника су погинули на бојном пољу, а његова војска је побегла [6][7]. Као што је написао Михаил Панарет: „Први је пао сам Таџи-Един и умро посечен мачем“[8]. Изгубивши вођу, војска је била принуђена да се повуче. Након смрти Таједина, кадија Бурханедин је окупио војску да нападне његов главни град Никсар. Када је стигао близу града, посетио је гроб Мелика Данишмеда Газија. Убрзо су се племићи из Никсара појавили пред кадијом Бурханедином и предали му кључеве града. Тако се Никсар без икаквог отпора придружио земљама кадије Бурханедина. Када је кадија Бурханедин заузео град, Сулејман-бег му је послао свог брата са много коња и скупоцених поклона и замолио кадију Бурханедина да прихвати девојку из породице Хаџимирогулар за жену. Кадија је са задовољством прихватио брачну понуду и поклоне. Након тога је купио замак Искефсир (сада Решадије код Токата) од потомака Таједина и предао га Сулејману као сојургал (1386)[9][10]. За време кадијиног боравка у Никсару, код њега су долазили посланици Тајединовог сина Махмуд-челебија. Махмуд Таједдиноглу је у присуству кадије закључио споразум о ненападању са Сулејманом. Извори пишу да је Сулејман остао лојалан кадији Бурханедину, иако је Сулејманова борба са Таједином била завршена. Сулејман је послао и војску и новац на кадијин први захтев. На пример, док је кадија Бурханедин био у Никсару, сазнао је да ће емир Ерзинџана, Мутахартен, да нападне Сивас. Кадија Бурханедин је позвао Сулејмана да се придружи његовој војсци и Сулејман је одмах стигао у Сивас. Сазнавши за Кадијеве припреме, Емир Мутахартен се вратио у Ерзинџан. Ова ситуација је показала снагу савеза између Сулејмана и Кадије Бурханедина[11].

Сулејман је преселио престоницу кнежевине из села Кале Месудије у Ешкипазар 1380-их и дао граду име „Орду“, што значи престоница[12]. У сукобу између Османског царства и кадије Бурханедина, Сулејман је у почетку остао лојалан кадији Бурханедину, да би тек 1391-1394. прешао на страну Османског царства[13]. Године 1396. Сулејман је заузео Керасунт [14]. Године 1398. османски султан Бајазит I освојио је Самсун, појачавајући османско присуство у региону Чаника. Сулејман бег (као и Таџидиноглу и Ташаногулар) је у потпуности признао османски суверенитет. Исте године је кадију Бурханедина убио владар Ак-Којунлуа Кара-Јулук Осман, а утицај османског султана у региону се још више повећао[15]. Не зна се када је Сулејман бег умро[16]. Може се тврдити да се то догодило пре 1403. године. Познато је да је 1403. године, када је Руј Клавијо, изасланик краља Енрикеа III од Кастиље (1379-1406), упућен кану Тимуру прошао кроз регион, бег по имену Арзамир, којег су историчари поистоветили са Хаџи Емир-челебијем, братом Сулејмановим, владао у Самсуну [17] [18][19]. Не зна се где је Сулејман сахрањен[20].

Астарабади је о Сулејману писао: „На његовом челу су били знаци величине и племенитости, а на његовом лицу била је светлост зрелости и храбрости“[21]. Период владавине Сулејман-бега је најсјајнији период постојања бејлика[22].

Породица[уреди | уреди извор]

  • Жена. Рођака (ћерка или сестра) Трапезунтског цара Алексија III Великог Комнина. Брак је склопљен пре 1386. године. Михаило Панарет је назвао Сулејмана царевим зетом: „У октобру 6895. (1386.) царев зет Таџи-Един, емир Лимније, устао је против другог краљевог зета, г. син Хаџи-Омера из Халивије, звани Сулејман-бег”[23].
  • Син (?). Током борбе између султана Мехмеда II Освајача и владара Ак-Којунлуа Узун Хасана, човек по имену Емир бег је постављен за команданта војске Ак-Којунлуа, која је опустошла Токат. Сматра се да би поменути Емир-бег могао бити син Сулејман-бега. Овај емир бег склонио се код Дулкадирогулара после Мехмедове победе над Узун Хасаном у бици на Отлукбелију. На крају је овај човек, који се сматра последњим представником Хаџиемирогулара, послат у Едесу. [24][25].

Литература[уреди | уреди извор]

  • Михаил Панарет. Трапезунтская хроника / пер. А. Хаханова. — М.: Лазаревский институт восточных языков, 1905. — (Труды по востоковедению).
  • Карпов С.П. История Трапезундской империи. — Алетейя, 2017. — (Новая Византийская библиотека. Исследования).
  • Шукуров Р.М. Великие Комнины и Восток (1204-1461). — СПб.: Алетейя, 2001. — 448 с. — ISBN 5-89329-337-1.
  • Клавихо Руи Гонзалес де. Дневник путешествия ко двору Тимура в Самарканд в 1403-1406 гг. / пер. И. И. Срезневского. — СПб., 1881.
  • Bryer A. Greeks and Türkmens: The Pontic Exception // Dumbarton Oaks Papers. — 1975. — Vol. 29. — P. 113—148.
  • Karakök T. XII. Canik Beyleri/ // Anadolu Beylikleri. — Siyer Basim Yayin Dagitim San. Ve Tic. Ltd. Sti., 2018. — Vol. 11. — (İslam Tarihi ve Medeniyeti). — ISBN 9786052375495.
  • Konukçu E. Otlukbeli Meydan Savaşı (11 Ağustos 1473). — Ankara: Erzincan Belediyesi Yayınları, 1998. — 492 S.
  • Necati D. Orta ve doğu Karadeniz bölgesi'nin tarihî alt yapısı : tarih, etnik yapı, dil, kültür. — Ankara: Genelkurmay Basım Evi, 2005. — ISBN 975-409-314-8.
  • Necati D. Hacıemiroğulları Beyliği // Türkler. — Ankara, 2002. — Vol. 6. — S. 1443—1454.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bryer, 1975, p. 130—131.
  2. ^ „Karakök, 2018.”. 
  3. ^ Михаил Панарет, 1905, pp. 33—34.
  4. ^ Карпов 2017, стр. 468
  5. ^ „Karakök, 2018.”. 
  6. ^ „Karakök, 2018.”. 
  7. ^ Михаил Панарет, 1905, pp. 43—44.
  8. ^ Михаил Панарет, 1905, pp. 44.
  9. ^ „Karakök, 2018.”. 
  10. ^ Шукуров, 2001, pp. 199—200.
  11. ^ „Karakök, 2018.”. 
  12. ^ „Karakök, 2018.”. 
  13. ^ „Karakök, 2018.”. 
  14. ^ „Karakök, 2018.”. 
  15. ^ „Karakök, 2018.”. 
  16. ^ „Karakök, 2018.”. 
  17. ^ „Karakök, 2018.”. 
  18. ^ „Necati, 2002.”. 
  19. ^ Клавихо 1881, стр. 115
  20. ^ Karakök, 2018. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BB%D0%B5%D0%B9%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D0%B9_%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B6%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D1%83#CITEREFKarak%C3%B6k2018.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  21. ^ „Karakök, 2018.”. 
  22. ^ Karakök, 2018. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BB%D0%B5%D0%B9%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D0%B9_%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B6%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D1%83#CITEREFKarak%C3%B6k2018.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  23. ^ Михаил Панарет, 1905, pp. 43—44.
  24. ^ Necati, 2005, p. 77—78.
  25. ^ Konukçu 1998, стр. 71
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Сулејман_Бег&oldid=27691902”