Опсада Чернигова (1239)
| Опсада Чернигова (1239) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део монголског освајања Русије | |||||||
.png) Монголи заузимају Чернигов | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Монголско царство | Черниговска кнежевина | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Берке-кан Монгке-кан | кнез Мстислав Черниговски | ||||||
| Јачина | |||||||
| Неколико тумена(10.000) номадске коњице | неколико стотина коњаника и више стотина наоружаних грађана | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| незнатни | тешки | ||||||
.jpg)
Опсада Чернигова 1239. била је део монголског освајања Русије.
Увод[уреди | уреди извор]
.jpg)
Први поход Монгола на Русију, у зиму 1237-38., покорио је Рајазањску и Владимирско-суздаљску кнежевину, али није успео да досегне Новгород. Након брзог освајања северне Русије, Бату-кан се повукао на југ, како би учврстио своју власт над Куманима у степама између Црног и Каспијског мора. Већи део номада признао је монголску власт, док се део Кумана под каном Котеном иселио у Угарску[1]. За то време, преживели руски кнезови су се гложили: власт у Владимиру преузео је велики кнез Јарослав Кијевски (млађи брат погинулог Јурија II и отац Александра Невског, кнеза Новгорода), кога је из Кијева избацио кнез Михаило Галички[2].
Опсада[уреди | уреди извор]
Други поход Монгола, на јужну Русију, отпочео је у јесен 1239. Прва на удару била је Черниговска кнежевина[1]. Монголске војсковође Берке (Бату-канов брат) и Монгке брзо су заузеле Курск, Перејаслав, Путивљ и више мањих градова. Под зидинама Черњигова, Монголи су потукли војску кнеза Мстислава Черниговског[3] и 18. октобра заузели град.
Последице[уреди | уреди извор]
После пораза Мстислав Черниговски се покорио Монголима, док је Монгке послао захтеве за предају кнезу Михаилу Кијевском. Након што су Кијевљани одбили преговоре, Монголи су се повукли у половецке степе[3].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Историја Русије (П. Миљуков) 3 — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 01. 04. 2018.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 122–123.
- ^ а б „Русские летописи. Галицко Волынская летопись Ипатьевский список 13 век”. www.bibliotekar.ru. Приступљено 01. 04. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.