Црно море

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 43° 17′ 49" СГ Ш, 34° 1′ 46" ИГД

Црно море
Рељефна карта басена Црног мора
Рељефна карта басена Црног мора
Локација граница Европе и Азије
Површина 422.000 км²
Запремина ~555.000 км³
Највећа дубина 2.212 м
Просечна дубина 1.253 м
Настанак током миоцена
Највећа ширина 580 км
Највећа дужина 1.150 км
Салинитет до 22,5
Земље басена Застава Украјине Украјина
Застава Русије Русија
Застава Абхазије Абхазија
Застава Грузије Грузија
Застава Турске Турска
Застава Бугарске Бугарска
Застава Румуније Румунија

Црно море (буг. Черно море; рум. Marea Neagră; тур. Karadeniz, укр. Чорне море; рус. Чёрное море; груз. შავი ზღვა, Схави зхгва; абх. Амшын Еиқәа) је затворена морска акваторија стешњена између југоисточне и источне Европе и југозападне Азије и саставни је део басена Атлантског океана. На југу је преко мореуза Босфор повезано са Мраморним морем (даље преко Дарданела са Егејским и Средоземним морем), док га на северу са Азовским морем спаја Керчки мореуз. На северу у његову акваторију дубоко продире Кримско полуострво, највеће полуострво на његовим обалама. Средином Црног мора пролази граница између Европе и Азије.

Црно море има овалан облик максималне дужине до 1.150 км (од запада ка истоку) и ширине до 580 км (север-југ). Укупна површина акваторије је око 422.000 км² (по неким изворима 436.400 км²). Просечна дубина је око 1.253 метра, максимална до 2.212 метара, док укупна запремина басена износи око 555.000 км³. Једна од специфичности Црног мора је и потпуно одсуство живог света (изузев појединих врста анаеробних бактерија) на дубинама већим од 150 до 200 метара, а разлог лежи у презасићености дубљих слојева водоник-сулфидом.

Приобална низија је доста широка и равна у већем делу обале, изузев на југу и истоку где се непосредно из мора дижу високе Понтијске и Кавкаске планине. Најважније притоке су реке Дунав, Дњестар, Дњепар, Дон и Риони. Акваторију Црног мора дели 7 држава: Украјина, Русија, Румунија, Бугарска, Турска, Грузија и Абхазија (држава са делимичним међународним признањем).

Етимологија[уреди]

Геологија[уреди]

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Бугарске обале Црног мора
Црно море код Гагре у Грузији (фотографија из 1915. године)

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]