Османов мач
Османов мач (осм. тур. Taklid-i Seyf; тур. Osman'ın Kılıcı)[1] важан је државни мач, који се користио током церемоније устоличења (тур. Kılıç alayı) султана у Османском царству.[2] Мач је добио име у част Османа I, оснивача Османске династије. Пракса је почела када је Осман био сам опасан мачем Ислама од стране његовог учитеља и таста Шејха Едебалија.[3] Ово је била важна церемонија, која је одржана у року од две недеље од успона на престо султана. Била је одржана у гробу комплекса у Ејупу, на Златном Рогу водотокова у престоници Цариграду. Иако је пут од палате Топкапи (где је султан боравио) до Златног Рога био краћи, султан би бродом одлазио тамо. У Ејуповом комплексу гробница саграђеној од стране Мехмеда II у част Абу Ејуб ел Ансари, пратиоца Мухамеда, који је умро за време прве опсаде Цариграда у 7. веку. Опасавање мачем се, дакле, одржавало на месту које се сматрало светим и повезивало је престо султана са прецима из 13. века и са самим Мухамедом.[4]
Чињеница да се грб са којим је султан долазио на престо састојао од мача имало је велики симболички значај: то је показало да је дужност султана, првенствено ратничка. Османов мач је био умотан око новог султанског од стране Шарифа у Конји, а мевлеви дервиш је био позван у Цариград за ову сврху. Таква привилегија била је резервисана за мушкарце из суфијског реда из времена када је Осман I утврдио своју резиденцију у Конји 1299. године, пре него што је престоница премештена у Бурсу, а затим у Цариград.[5]
До краја 19. века, немуслиманима је био забрањен улаз у џамију Ејуп и њихово присуство церемонији. Први који је одступио од ове традиције је Мехмед V чија церемонија опасавања је била отворена за људе различитих вероисповести. Одржана 10. маја 1909. године, присуствовали су јој представници свих верских заједница присутних у царству, посебно Шејх-ул-Ислам, грчки Патријарх, главни рабин и представник јерменске Цркве. Чињеница да је немуслиманима било дозвољено да присуствују церемонији је омогућило Њујорк тајмсу да напише веома детаљан извештај о томе.[6] Мехмедов брат и наследник Мехмед VI, отишао је још даље, допуштајући да свечаност буде снимљена. Он је био последњи владајући османски султан, и то је једини такав обред, који је икада снимљен на филму.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ M'Gregor, J. (јул 1854). „The Race, Religions, and Government of the Ottoman Empire”. The Eclectic Magazine of Foreign Literature, Science, and Art. New York: Leavitt, Trow, & Co. 32: 376. OCLC 6298914. Приступљено 25. 4. 2009.
- ^ Hasluck 2007. стр. 604–622
- ^ Bagley 1969. стр. 2
- ^ Quataert 2005. стр. 93
- ^ „Girding on the Sword of Osman”. The New York Times: 2. 18. 9. 1876. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 11. 2012. г. Приступљено 19. 4. 2009.
- ^ „New Sultan Breaks Moslem Traditions” (PDF). The New York Times: 4. 11. 5. 1909. ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 4. 2009.
- ^ Abdullah Kirbaçoglu (cinematographer) (4. 7. 1918). Crowning of Mehmed VI as last Sultan of the Ottoman Empire in 1918. Amsterdam: MokumTV. Приступљено 19. 4. 2009.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Bagley, Frank R. C. (1969). The Last Great Muslim Empires. Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-02104-4. OCLC 310742207. Приступљено 19. 4. 2009.
- Hasluck, Frederick William (2007) [First published 1929]. „XLVI. The Girding of the Sultan”. Ур.: Hasluck, Margaret. Christianity and Islam Under the Sultans. II. READ BOOKS. стр. 604—622. ISBN 978-1-4067-5887-0. Приступљено 2. 5. 2009.
- Quataert, Donald (2005). The Ottoman Empire, 1700–1922 (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83910-5. OCLC 59280221. Приступљено 18. 4. 2009.