Мухамед

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мухамед

Илустрација пророка Мухамеда из отоманске копије рукописа илканатског периода, 17. век
Илустрација пророка Мухамеда из отоманске копије рукописа илканатског периода, 17. век

Пуно име Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi
Датум рођења 26. април 570.[тражи се извор од 11. 2013.]
Место рођења Мека
Датум смрти 8. јун 632.
Место смрти Медина
Титула Халиф Арабије
Период 630—632
Претходник/ци -
Наследник/ци Абу Бекр
Порекло и породица
Отац Абдулах
Мајка Амина
Супружник/ци Аиша
Потомство Фатима

Мухамед (арапски: محمد; пуним именом: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi) је био исламски пророк и халиф који је живео у Арабији од око 570. до 632. године. Муслимани га сматрају за последњег Божјег посланика.

Године 610. Мухамеда је, према исламском предању, у пећини близу Меке посетио анђео Божји, који му је наводно објавио прве суре Курана, након чега је Мухамед почео проповедати и ширити ислам. У Меки су ислам прво прихватили сиромашни, док су богати трговци углавном били против. Стање муслимана у Меки се непрестано погоршавало, што је кулминирало 622. године Мухамедовим преласком из Меке у Медину, заједно са присталицама. Између два града долази до рата, након чега Мухамед са војском осваја Меку.

Из Меке Мухамед шири границе исламске државе, која убрзо обухвата пола Арабије. Године 630. у бици код Хунајна, преостали делови Арабије прихватају савез с њим. За мање од десет година он је ујединио читаво Арапско полуострво. Преминуо је 8. јуна 632. године, а његов гроб се налази у Пророковој џамији у Медини.

Пророк Мухамед је боловао од епилепсије.

Детињство и младост[уреди]

Мухамед је рођен 26. априла 570. године, у околини Меке у племену Курејш.[1] Његов отац Абдулах је умро око шест месеци пре његовог рођења, па је остао само са мајком и дедом.[2] Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Тада га је прихватио његов стриц, млађи брат његовог оца Абу Талиб, вођа клана Бану Хашим од племена Курејши, и Мухамед је почео да живи са њим.[3] С њим је још као дечак са трговачким караваном путовао у Сирију где је сусрео хришћанске монахе и аскете. Према предању, један од њих, Бахира, је препознао његову изабраност као Божјег пророка. [4]

Млади Мухамед среће сиријског монаха Бахиру.

Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом, која је била десетак година старија од њега, Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању. У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање арапских монотеиста ханифа који су признавали Аврама као свога претечу и веровали у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своје прве визије. Према предању, чуо је да га дозива глас с неба и наређује му да у божје име проговори своме народу као божји пророк. Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив.[5] То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.[5]

Почеци Курана[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Куран

Део серијала чланака
Ислам

Istanbul, Hagia Sophia, Allah.jpg
Веровања
Једност Бога
Анђео
Објаве (Куран)
Пророци (Мухамед)
Предодређење
Страшни суд
Дужности
Шехадет
Намаз
Пост
Зекат
Хаџилук
Историја
Хронологија
Асхаби
Праведни калифи
Огранци
Сунити
Шиити
Тасавуф

Star and Crescent.svg Категорија:Ислам

Пећина Хира у коју је Мухамед, према исламском предању, примио откровење.
Гаврило објављује Куран Мухамеду, персијска илустрација, 1307. год.

Мухамед је сваке године по неколико седмица сам медитирао у пећини на планини Хира близу Меке.[6][7] Предање каже да је 610. године, током једног од својих медитативних повлачења, Мухамеда у пећини посетио анђео (арапски: мелек) Гаврило. Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана тако је почео ислам. Једно време, о својим откривењима и пророчком позиву, говорио је само породици и најближим пријатељима, али круг се ширио и почињао свакодневно да се састаје.[8] После три године, Мухамед је почео јавно да шири учење у Меки, где су ислам прво прихватили сиромаси. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, имао је јаку заштиту Абу Талиба и његовог клана Бану Хашим.[9][10] Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је све чешће наилазио на опирање, грдње и поруге.[11]

Према исламској традицији, око 620. године се Мухамеду десило чувено „ноћно путовање“ (арапски: الإسراء و المعرا Исра ва ал-Мираџ), када га је арханђел Гаврило чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом (арапски: Ибрахим), Мојсијем (арп: Муса) и Исусом (арп: Иса) и од самог Бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.[12]

Тражећи место где би се преселио, добио је пријатељске позиве од неких кланова из Јатриба (Медина), града који се налазио на 250 миља северно и у коме је било поприлично јеврејског живља.

Прелазак из Меке у Медину[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хиџра

Временом су редови муслимана расли, али и опирање у Меки, чиме је пророков живот доведен у опасност. Због тога су представници дванаест најважнијих кланова Јатриба (касније Медина), у коме је било поприлично јеврејског живља, упутили позив Мухамеду да са својим присталицама пређе у њихов град са сврхом да ту уклони међусобне спорове становништва и да буде независни арбитар читавој заједници.[13] Његови следбеници су почели да се тамо пресељавају, и 16. јула 622. године, Мухамед и његов саветник Абу Бакр прелазе у Медину. Тај догађај, познат као хиџра (пресељење), обележава почетак исламске ере и први дан (1. muharaam) у бројању година по исламу.[14]

У наредних десет година, колико је Мухамед живео у Медини, он је наставио да записује поруке откривења које, заједно са његовим запамћеним изрекама и делима, представљају језгро муслиманске вере. Такође је развио и веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица која је прихватала нову веру, проглашен је за „Пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму. У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизовао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје заједнице под називом „Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика.[14]

Сукоби са Меком[уреди]

Мухамедова војска се спрема за битку на Бедру.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду[8]. Пљачкања каравана су ескалирала у нешто налик рату између Меке и Медине. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз.[15] Муслимани, у бици на Бедру, са само 300 војника побеђују армију Меке која је имала између 900 и 1000.

Међутим, мало више од годину касније, муслимани губе битку код Ухуда.[16] У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку.

Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Медину против око 3.000 бранилаца. Опсада града је трајала две недеље, али на крају ипак муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми.[17]

У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.[18]

Освајање Меке[уреди]

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога Бога (арп: Алах). Већина становника Меке прелази на ислам и Мухамед уништава све статуе арапских богова у Каби.[19]

Освајање Арабије[уреди]

Ширење калифата.

Из Меке Мухамед шири границе ислама и исламске државе. Долази до подвргавања најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету. Он инсистира да његови савезници прихвате ислам, и тако је већ пола Арабије део исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Кур'ана часног. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво. Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак (џизију), или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.[20]

Смрт[уреди]

Десет година након преласка у Медину, Мухамед је кренуо на први исламски хаџилук, учећи своје следбенике правилима и обичајима годишњег хаџа.[14] По свршетку ходочашћа, Мухамед је одржао чувени говор, познат као Опроштајна беседа (арапски: Khutbat al-Wadaa'). Саветовао је муслимане да се не држе неких старих обичаја већ да живе у новој исламској заједници.

Неколико месеци након опроштајног ходочашћа, Мухамед се разболео. Након неколико дана главобоље и слабости, преминуо је (преселио на ахирет) 8. јуна 632. године у свом дому у Медини, без мушког наследника[8]. Сахрањен је у гробници која је првобитни била у кући његове његове жене Аише, а данас се налази у Пророковој џамији у Медини.[21] Поред Мухамедовог гроба, налази се један празан гроб за који муслимани верују да чека Исуса.[22]

Наслеђе и поделе[уреди]

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ал-Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или калифа (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је Омер (634-644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа Осман (644-656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први калифи), чланови Ши`а Али (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом, што је требало да значи династију Алид.[8]

Године 656. наше ере, Умајада Османа је убила група Алијевих следбеника. Алија није порицао њихову акцију. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе коначно преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ал-Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Дошло је до нове компликације, која је међусобно поделила Алијеве присталице, слабећи тиме још више Алијев положај. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“.[8] Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).

Референце[уреди]

  1. ^ Encyclopedia of World History (1998), pp. 452
  2. ^ Josef W. Meri (2005), pp. 525
  3. ^ Watt (1974), стр. 7.
  4. ^ Armand Abel, Bahira, Encyclopaedia of Islam
  5. ^ а б Watt 1953, стране 86
  6. ^ Emory C. Bogle(1998), pp. 6
  7. ^ John Henry Haaren, Addison B. Poland(1904), pp. 83
  8. ^ а б в г д Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996.
  9. ^ Watt (1964), стр. 76.
  10. ^ Peters (1999), стр. 172.
  11. ^ Uri Rubin, Quraysh, Encyclopaedia of the Qur'an
  12. ^ Encyclopedia of Islam and the Muslim World (2003), pp. 482
  13. ^ Watt, The Cambridge History of Islam, pp. 39
  14. ^ а б в Alford Welch, Muhammad, Encyclopedia of Islam
  15. ^ Watt, The Cambridge History of Islam, pp. 45
  16. ^ C.F. Robinson, Uhud, Encyclopedia of Islam
  17. ^ Watt (1956), pp. 36, 37
  18. ^ Vaglieri, Khaybar, Encyclopedia of Islam
  19. ^ Harold Wayne Ballard, Donald N. Penny, W. Glenn Jonas (2002), pp. 163
  20. ^ "Muhmmad", Encyclopedia of Islam and the Muslim world
  21. ^ Leila Ahmed (1986), 665–91 (686)
  22. ^ F. E. Peters(2003), pp. 90

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :