Контрареформација

Сабор у Тренту

Контрареформација (лат. Contrareformatio), противреформација или католичка реформација (Reformatio Catholica) је назив за период препорода католичке цркве који је настао као одговор на протестантску реформацију. За почетак католичке реформације узима се прво заседање сабора у Тренту (1545—1547). Крај контрареформације поклапа се са завршетком Тридесетогодишњег рата (1618—1648).

Историја

Захтеви за реформама унутар католичке цркве јављају се и пре Мартина Лутера. Католичка реформација започиње истовремено кад и протестантизам. Многи су узроци за њу: необразованост свештеника, велики број бискупа који обављају политичке дужности или послушно следе захтеве владара, многи верници прихватају Еразмов хуманизам, стварају се братства у Италији која укључују и многе свештенике и чине претходницу црквеној реформи. Низ ренесансних папа окончава се са Хадријаном VI (1522—1523) који подржава Еразмове поставке. Папа Климент VII (1523—1534) показује политичке склоности које изазивају пљачку Рима 1527. године. Пљачка је прави шок за католике широм Европе, а једна од њених последица је и одвајање енглеске цркве. Папа Павле III (1534—1549) увиђа потребу за реформама те ствара комисију са циљем да се саставе предлози. Комисија указује на многе слабости у предлогу који је познат као „Савет за реформу цркве“. Осуђује се корупција, лењост свештенства, среброљубље и сл. Састављачи предлога залажу се за дискусију са протестантима. Сабор у Регенсбургу из 1534. године неуспели је покушај залечења шизме. Стварају се нови црквени редови: Капуцински ред (1529, у складу са учењем Фрање Асишког), Театински ред (1524), Картузијански ред... Најутицајнији ред је ред Игнација Лојоле, језуити или Друштво Исусово. Шпански племић Игнације Лојола (1491—1556) је војник и визионар. Након рањавања у бици код Новаре (1521) почиње са читањем верских књига. Своје следбенике подвргава строгој дисциплини како би издржали све што захтева Исусово учење. Папа Павле прихвата ред 1540. године. Задатак реда је да васпитава омладину и супротставља се протестантима. Језуити су саветници владарима. Заузимају конзервативне ставове.

Папа Павле први је од папа који се одлучио на сазивање сабора (под надзором цара Карла). Сабор у Тренту састајао се три пута (1545-1547, 1551-1552. и 1561-1562). Прво заседање одлучило је да верзија вулгате остаје аутентичан текст Светог писма. Одбацило се протестантско учење о људском греху и потврдила се ваљаност сакрамената. Друго заседање потврдило је Христово присуство у причешћу. Треће заседање одлаже се на десет година јер се папа Павле IV устручавао да га сазове. Папа Пије IV га сазива у време када је протестантизам у успону широм Европе. Карло је мртав, а Француску раздиру верски ратови. Потврђује се обожавање икона (светаца), а ствара се комисија за примену одредби сабора у Тренту. Католичка црква одбацила је сваки компромис. Папство излази из кризе ојачано, а сабор у Тренту потврдио је коначан расцеп између католика и протестаната. Отварају се два пута: крсташки рат против протестаната или мирење са постојећим стањем. Папство се одлучује за први.

Немачко царство постаје центар протестантизма који је посебно учвршћен на северу. У овом раздобљу долази до коначног расцепа лутеранизма и калвинизма. Протестантизам слаби. После смрти Лутера и Калвина, не рађају се велики мислиоци нити се привлаче нови следбеници. Језуити средином 16. века отварају нове школе широм Царства. Контролишу универзитете у Келну, Бечу и Минхену. Протестанти се протерују из Штајерске. Језуити постижу успехе у Пољској. Пољска постаје једна од највернијих католичких држава. Противреформација руши везе између Пољака и Руса. Противреформација постиже слабије успехе у Чешкој и Моравској. Немачки протестантски кнежеви стварају 1609. године Протестантски савез у циљу самоодбране, на челу са изборником Палатината. Као одговор на то, католичке државе стварају Католичку лигу. Сукоб избија око Чешке 1618. године.

Вестфалским мировним споразумом из 1648. године окончан је Тридесетогодишњи рат. Тада је завршена и контрареформација. Потврђена су начела Аугзбуршког мира; признати су калвинисти и остали протестанти, као и њихове тековине од 1555. године.

Појам

У појам којим се описује аспект католичке обнове који је укључивао борбу против ширења протестантизма спадају ове чињенице:

• бискупске иницијативе у обрану вјере, теологије и традицијске праксе у земљама у којима је дошло до протестантске реформације (Њемачка, Француска, Енглеска),
• развијати апологетику и богословне контроверзије (Ј. Ецк, Х. Емсер, Ј. Добенецк, Ј. Цличтове и т.д.),
• папинска акција с реформом инквизиције 1542., увођење индекса забрањених књига, те осуде вјерских застрањења путем папинских писама - була,
• осуђивање хереза (не и херетика) концилским канонима,
• послијеконцилско контроверзистичко богословље као одговор на сличне протестантске потезе и методе,
• политичке и војне акције католичких кнезова у земљама које је погодила протестантска реформација,
• убрзање католичке реформе која је већ трајала,
• мјере које се је подузело на подручју пасторала гледе бискукпске резиденције и службе, богословну приправу жупника и њихово апостолско ђеловање,
• потицаји на подручју одгоја с оснивањем одгојно-просвјетних завода у земљама које је погодила протестантска реформација,
• његовати посебне облике пучке побожности, понајприје гледе реалне назочности у сакраменту еухаристије те култа светих. Ово је за ишод имало процват светаца и мученика - 36 је канонизирано од 1520. до 1620. те оснивањем нових редовничких заједница за одгој младежи.

Литература

• Делимо, Жан (1993). Католицизам између Лутера и Волтера. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
• Живојиновић, Драгољуб (2000). Успон Европе (1450—1789) (IV изд.). Београд. ISBN 978-86-355-0446-9. 
• Bireley, Robert. The Refashioning of Catholicism, 1450–1700: A Reassessment of the Counter Reformation (1999) excerpt and text search
• Dickens, A. G. The Counter Reformation (1979) expresses the older view that it was a movement of reactionary conservatism.
• Harline, Craig. "Official Religion: Popular Religion in Recent Historiography of the Catholic Reformation", Archiv für Reformationsgeschichte (1990), Vol. 81, pp 239–262.
• Jones, Martin D. W. The Counter Reformation: Religion and Society in Early Modern Europe (1995), emphasis on historiography
• Jones, Pamela M. and Thomas Worcester, eds. From Rome to Eternity: Catholicism and the Arts in Italy, ca. 1550–1650 (Brill 2002) online
• Mourret, Fernand. History Of The Catholic Church (vol 5 1931) online free; pp 517-649; by French Catholic scholar
• Mullett, Michael A. "The Catholic Reformation (Routledge 1999) online
• O'Connell, Marvin. Counter-reformation, 1550–1610 (1974)
• Ó hAnnracháin, Tadhg. Catholic Europe, 1592–1648: Centre and Peripheries (2015) DOI:10.1093/acprof:oso/9780199272723.001.0001
• Ogg, David. Europe in the Seventeenth Century (6th ed. 1965). pp 82-117.
• Olin, John C. The Catholic Reformation: Savonarola to Ignatius Loyola: Reform in the Church, 1495–1540 (Fordham University Press, 1992) online
• Pollen, John Hungerford. The Counter-Reformation (2011) excerpt and text search
• Soergel, Philip M. Wondrous in His Saints: Counter Reformation Propaganda in Bavaria. Berkeley CA: University of California Press, 1993
• Unger, Rudolph M. Counter-Reformation (2006)
• Wright, A. D. The Counter-reformation: Catholic Europe and the Non-christian World (2nd ed. 2005), advanced
• Luebke, David, ed. The Counter-Reformation: The Essential Readings (1999) excerpt and text search
• Bradshaw, Brendan. "The Reformation and the Counter-Reformation", History Today (1983) 33#11 pp 42–45.
• Marnef, Guido. "Belgian and Dutch Post-war Historiography on the Protestant and Catholic Reformation in the Netherlands", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp 271–292.
• Menchi, Silvana Seidel. "The Age of Reformation and Counter-Reformation in Italian Historiography, 1939–2009", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp 193–217.

Спољашње везе

• The Catholic Counter-Reformation in the 21st Century