Свето римско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правовописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Свето римско царство ← 962 – 1806 ↓ Застава Светог римског царства Грб Максимилијана II Свето римско царство око 1630, са данашњим границама европских држава Престоница мењала се током времена Језик латински, германски, романски и словенски дијалекти Вероисповест Римокатоличанство касније Лутеранство и Калвинизам Облик владавине Федерална апсолутистичка монархија Цар За цео списак царева, погледај те овде. Legislature Рајхстаг Историјско доба Средњи век  - Отон I крунисан за Цара Италије 02.02. 962  - Конрад II наслеђује Бургундију 1034  - Мир у Аугзбургу 25.09. 1555  - Вестфалијски мир 24.10. 1648  - Престанак 06.08. 1806 Претходиле су Наследиле су Источна Франачка Стара Швајцарска конфедерација Република сједињених провинција Рајнска конфедерација Аустријско царство Прво Француско царство Пруска Сједињене Белгијске државе

Историја Немачке
Ток немачке историје Каролиншко царство Свето римско царство Немачка Конфедерација Немачко царство Вајмарска Република Нацистичка Немачка Источна Немачка Западна Немачка Историја Немачке од 1945.

Свето римско царство или Свето римско царство немачког народа (нем. Das Heilige Römische Reich Deutscher Nation, лат. Sacrum Romanum Imperium Nationis Germanicae) је назив за немачку феудалну државу која је постојала од 962. до 1806. године. Називано је још и Свето римско немачко царство, Свето римско царство немачке народности, или једноставно Римско-немачко царство.

Ову државну творевину основао је Отон I, који је у Риму 962. године крунисан за "римског императора"; у оваквом називу намерно су сједињене римске државне традиције са хришћанством, како би се у име римске универзалности или хришћанства оправдали освајачки ратови немачких царева.

Свето римско царство вуче корене из Верденског споразума из 843. године којим је извршена подела до тада јединственог царства Карла Великог и његових наследника. Сплетом историјских околности, титула императора остаје у западним, немачким областима царства, где ће остати практично све до 1918. године, пошто су је и после пада Светог римског царства присвојили Хабзбурзи.

Током готово хиљадугодишње историје Царства долазило је до најразличитијих промена у унутрашњем уређењу. Али приметне су неке константне тенденције. Пре свега то је стално опадање утицаја централне, царске власти и готово непрестани унутрашњи сукоби држава и државица које су чиниле ово неконзистентно, квази-јединствено Царство.

Овде ће се анализирати институције Царства које су трајале најдуже и може се рећи да су биле устаљене. Пре свега то је институција самог цара. Цар је био врховни владар, наследник римских императора и уз папу глава римокатоличких верника. Практично је веома мало моћи стојало иза ове титуле. Институција цара је била изборног карактера. После раног периода када су немачког краља (који би касније постајао Цар) бирала стара, најзначајнија племенска војводства, од 1356. усталио се избор преко посебног електората. Тај електорат чинили су четири немачка великаша - краљ Чешке (Бохемије), маркгроф од Бранденбурга, гроф Палатината и гроф Саксоније, као и три надбискупа - од Мајнца, Трира и Келна. Касније је додат и пети световни члан, баварски војвода. С обзиром да су они суверено одлучивали о избору, кандидат за цара морао је утицати на њих великим наградама и обећањима земљишних поседа.

И ту није био крај мукама новог цара. Све до 1508. године крунисање је обављао римски папа. Често би потрајало и неколико година док би будући цар успео да среди односе у земљи, односе са папом и коначно стигне у Рим на крунисање. Све је ово рафинирано чињено да би се већ од почетка утицало да цар има далеко мањи углед и ауторитет него што би царство ове величине захтевало.

Територије које су чиниле ову заједницу биле су различите. Царским поседом (чланицом царства) сматрала се свака територија која изнад себе није имала никог другог за сениора сем цара. Тако су ту спадале најразличитије територије и политичке творевине, од краљевина (Чешка), војводстава и кнежевина, па до бискупских територија и слободних градова. Број чланица царства прелазио је и неколико стотина и варирао је кроз периоде, већ како се развијала политичка и војна ситуација. Стога нема говора о било каквом чврстом формалном уређењу.

На реално непостојање централне власти указује и то што ни у једном моменту постојања царства цар није могао да изда правни акт који би неспорно важио за читаву територију. У првом периоду ово је било ограничено разним повељама појединим територијама, као и фактичком самосталношћу разних кнежева. Касније је ово право цара и формално ускраћено формирањем Рајхстага крајем XV века. У првом периоду Рајхстаг као законодавна скупштина се састајао нередовно, на различитим местима, на захтев цара. Од 1663. године Рајхстаг постаје стални орган.

Сам Рајхстаг је био институција са уграђеним сопственим манама и иманентном неефикасношћу. Био је састављен од три дома: дома електора, дома кнежева (световних и духовних) и дома слободних царских градова. Унутрашња структура је била замршена, са мешавином индивидуалних и куријалних гласачких права и одликовала се видљивом неједнакошћу у представљању конституенса царства. Када се на то дода и фактичка неделотворност закона који би некако и били донети, слика генералне неефикасности централне власти, како извршне тако и законодавне, постаје јасно видљива и несумњива. Нешто боље среће су била два централна царска суда, која су уживала одређени углед у решавању непрестаних спорова државица-чланица.

Покушај стриктнијег формалног уређења направљен је 1512. године када је организовано 10 царских кругова, у ствари 10 регионалних група државица које су имале засебне Диете (скупштине). Диете фактички нису имале већег утицаја, а сама подела је била извршена више у циљу бољег организовања одбране и равномернијег опорезивања.

Царство које је стално било растрзано сукобима државица, приватним ратовима, Реформацијом, Тридесетогодишњим ратом и потпуним губитком ауторитета цара - тавориће до 6. августа 1806. године, када ће га Наполеон Бонапарта и формално укинути.