Послушност
Послушност је људско понашање које карактерише добровољно свесно потчињавање своје воље другој вољи[1]. У већини етичких традиција то се сматра врлином[2].
У хришћанству[уреди | уреди извор]
У хришћанству: послушност је врлина, чија је суштина усклађеност своје воље са вољом Божијом.
Врлина послушности је једна од најважнијих у хришћанству. Према Мајстеру Екарту: "Истинска и савршена послушност је врлина изнад свих врлина, и без ове врлине не може се извршити или извршити ниједно велико дело."[3]
Завет послушности[уреди | уреди извор]
Послушање је један од три главна завета хришћанских монаха, поред безбрачности и сиромаштва.
У православним манастирима монаси првог степена полажу само завет послушања[4].
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Воробьев, Валерий Владимирович (2022-06-26). „Иоанн Дамаскин. Диалектика: глава 5, обновленный перевод”. Logical Investigations. 28 (1): 50—59. ISSN 2413-2713. doi:10.21146/2074-1472-2022-28-1-50-59.
- ^ Шаблевский, Николай (2020-06-17). „Ezra: Former or Writer of the Old Testament Books?”. Библия и христианская древность (2(6)): 155—166. ISSN 2658-7815. doi:10.31802/2658-4476-2020-2-6-155-166.
- ^ „Мейстер Экхарт. Об истинном послушании”. Архив электронного журнала "Суфий" (на језику: руски). 2003-11-21. Приступљено 2024-05-12.
- ^ Čudo (2023-01-15). „Ко је монах и зашто људи иду у манастир?”. Čudo (на језику: српски). Приступљено 2024-05-12.