Пројект Орион

Из Википедије, слободне енциклопедије
мини

Пројект Орион је био амерички пројект космичког брода погоњеног експлозијама минијатурних атомских бомби. Идеју је дао Станислав Улам (Stanislaw Ulam) 1947.[1], а пројект је започет 1958. године. Главни пројектанти су били Тед Тејлор (Ted Taylor) и Фримен Дајсон (Freeman Dyson).

Кориштење атомских бомби требало је омогућити изузетно велики потисак и висок специфични импулс, кориштењем технологије већ познате у то вријеме. То би омогућило релативно јефтине и брзе међупланетарне летове са великим теретом.

Због забране тестирања нуклеарног оружја у атмосфери, које је ступило на снагу 1963., пројект је напуштен иако је тестирање прототипа потврдило правилност концепта.

Замишљени рад[уреди]

мини

Орион је требао да ради на сљедећем принципу.[2]

  • Мале нуклеарне или термонуклеарне бомбе, јачине од неколико килотона, би се избацивале са брода унатраг.
  • У погодном тренутку, долази до детонације. Када ударни талас стигне до брода, дебела плоча од челика или алуминијума прима на себе удар.
  • Ова плоча је повезана са бродом путем система амортизера, са једним или више степена. Ово ублажава удар, и погодном конструкцијом претвара га у серију мини удара, подношљивих за посаду.

Систем амортизера такође преноси потисак експлозије на брод-плоча-амортизер систем, и долази до кретања брода унапријед, по принципу акције и реакције.

  • Када је удар апсорбован, циклус се понавља од прве тачке.

Период убрзавања брода би био праћен перодом „тишине“, гдје брод путује инерцијом. За слијетање, брод се окреће и врши успорење новом серијом екслозија.

Особине[уреди]

мини

Нуклеарни пулсни погон замишљен за Орион би обезбјеђивао 20 до 30 km/s излазну брзину млаза, са мегањутнима потиска. Дизајн је био ефикасан само за веће масе, од којих су неке приказане у табели.

Репорт Џенерал Атомикса из 1959[3] је приказао особине за 3 различите величине Орион космичких бродова:

"Сателит"
Орион
"Средња величина"
Орион
"Супер"
Орион
Дијаметар брода 17–20 m 40 m 400 m
Маса брода 300 t 1000–2000 t 8,000,000 t
Број бомби 540 1080 1080
Маса једне бомбе 0.22 t 0.37–0.75 t 3.00 t

Сви ови дизајни су могли да се остваре и са технологијом доступном средином 20. вијека или нешто касније.

Већина материјала у свакој бомби је у ствари требало да минимизира радиоактивност апсорпцијом неутрона, и да ефикасно пресесе снагу експлозије до дебеле потисне плоче брода.

Примјена[уреди]

Орион космички бродови би се користили за истраживања сунчевог система. Теоретска највећа брзина је била процијењена на око 3 до 10% од брзине свјетлости. Предвиђене мисије су укључивале пут до Марса или до неког мјесеца Сатурна, са корисним теретом од стотина или хиљада тона.

Међузвјездано путовање је исто могуће, али би у најбољем случају требало око 100 година за одлазак до најближе звијезде Проксима Кентаури и натраг. Неки аутори су предвиђали и употребу Ориона за одбрану од астероида који иду према Земљи.

Прототип[уреди]

Прототип дужине једног метра који је користио обични Ц-4 експлозив за детонације је успјешно испробан у контролисаном лету до висине од око 185 стопа, дана 14. новембра 1959. Тежина прототипа је била око 270 фунти са поклопцем а 230 без њега. Пет експлозивних пуњења је избацивано једно за другим и детонирано, у размацима од 0,25 секунди. Контролисано приземљење са падобраном је изведено успјешно.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Dyson (2002), стр. 2.
  2. ^ Dyson (2002), стр. 2-4.
  3. ^ Dunne; Dyson and Treshow (1959). Dimensional Study of Orion Type Spaceships. General Atomics. GAMD-784. 
  4. ^ Dyson (2002), стр. 150-155.

Литература[уреди]

  • Dyson, George (2002). Project Orion : the true story of the atomic spaceship. Owl Books. ISBN 0-8050-7284-5. 
  • Dunne; Dyson and Treshow (1959). Dimensional Study of Orion Type Spaceships. General Atomics. GAMD-784. 

Спољашње везе[уреди]