Марс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Марс (вишезначна одредница).
Марс

Компјутерски генерисана слика из података које је прикупила мисија МГГ агенције НАСА
Компјутерски генерисана слика из података које је прикупила мисија МГГ агенције НАСА

Откриће
Орбиталне карактеристике
Афел 249,23[1] × 106 км
Перихел 206,62[1] × 106 км
Велика полуоса 1,52366231 АЈ
227,939[1] × 106 км
Екцентрицитет 0,09341233[1]
Сидерички период 686,980[1] дана
Средња орбитална брзина 24,13[1] км/сек
Максимална орбитална брзина 26,50[1] км/сек
Минимална орбитална брзина 21,97[1] км/сек
Инклинација 1,85061[1]
Лонгитуда узлазног чвора 49,57854[1]
Сидерички период ротације 24,6229[1] сати
Трајање дана 24,6597[1] сати
Природни сателит 2[1]
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 3.389,5[1] км
Екваторијални полупречник 3.396,2[1] км
Поларни полупречник 3.376,2[1] км
Елиптицитет 0,00589[1]
Маса 0,64185[1] × 1024 кг
Запремина 16,318[1] × 1010 км3
Густина 3.933[1] гр/цм3
Површинска гравитација 3,71[1] м/сек2
Друга космичка брзина 5,03[1] км/сек
Албедо 0,250 (Бонд)
0,170 (геом.)[1]
Привидна магнитуда -1,52[1]
Соларна озраченост 589,2[1] W/m²
Tемпература црног тела 210,1[1] K
Момент инерције 0,366[1]
Удаљеност 78,39[1] × 106 км
Максимална удаљеност 401,3[1] × 106 км
Минимална удаљеност 55,7[1] × 106 км
Ректасцензија Северног пола 317,681 - 0,106T[1]
Деклинација Северног пола 52,887 - 0,061T[1]
Атмосфера

Марс је четврта планета Сунчевог система по удаљености од Сунца. Добила је име по римском богу рата Марсу. Такође се назива и црвеном планетом због свог црвенкастог изгледа када се гледа са Земље.

Марс је удаљен 1,52 АЈ или 227.940.000 km од Сунца, има пречник 6.794 km и масу 6,4219×1023 kg.

Око Марса круже два мала природна сателита неправилног облика, Фобос и Деимос.

Како је Марс био римски бог рата, а грчко име за Марс је Арес, за појмове везане уз Марс користи се префикс арео- уместо гео-, нпр. уместо географска ширина користимо појам ареографска ширина.

Све до првог лета до Марса летелице Маринер 4 1965. године, мислило се да на површини планете постоји течна вода. Ово је било засновано на опажању периодичних варијација у боји површине, посебно на поларним ширинама, које су личиле на мора и континенте, док су неки посматрачи (предвођени Ђованијем Скјапарелјем и Персифалом Ловелом) тумачили дугачке и тамне бразде као канале за наводњавање. Касније се испоставило да овакве праве линије не постоје и да су оптичке илузије. Ипак, од свих планета у Сунчевом систему осим Земље, на Марсу је највећа вероватноћа да постоји течна вода и можда живот.

Физичке карактеристике[уреди]

Поређење по величини терестричких планета: Меркур, Венера, Земља и Марс.

Марс има полупречник приближно једнак половини Земљиног и само десети део њене масе, пошто му је густина мања, али је његова површина тек нешто мања од површине копна на Земљи.[2] И док је Марс већи и масивнији од Меркура, Меркур је гушћи. Ово резултује тиме да ове планете имају приближне јачине гравитационих сила, где је гравитациона сила Марса чак и јача за нешто мање од 1%. Црвенкасто-наранџаст изглед површине Марса је последица гвожђе(III) оксида, познатијег као рђа.[3]

Ареографија (географија Марса)[уреди]

Марсова топографија. Јужни пол горе лево, северни пол горе десно. Доња слика приказује Меркаторову пројекцију Марса до 70° ареографске ширине. Висина терена је означена разним бојама.

Марс је терестричка планета са ретком атмосфером, а на њеној површини се налазе кратери као на Месецу и вулкани, долине, пустиње и поларне ледене капе као на Земљи. На Марсу се налази Олимпус Монс, највиша позната планина у Сунчевом систему (27 Km) и Долина Маринера (лат. Vallis Marineris), најдубљи кањон. Уз географске особине, период ротације и смена годишњих доба су слични онима на Земљи.

Марс тренутно нема магнетско поље, али посматрања показују да су делови планетне коре били магнетизирани и да су у прошлости постојале промене поларитета магнетског дипола.

Тренутни модели планетне унутрашњости индицирају језгро од око 2.960 km пречника које се састоји углавном од гвожђа са око 14-17% сумпора. Језгро од гвожђе-сулфида је делимично у течном стању, и има двоструко вишу концентрацију лаких елемената него језгро Земље. Језгро је окружено силикатним омотачем који је у прошлости био извор вулканске активности на Марсу. Просечна дебљина планетне коре је око 50 km, а највећа око 125 km, дакле око 3 пута дебља од планетне коре на Земљи.

Атмосфера и клима[уреди]

Марсова атмосфера је приметно другачија од Земљине, а састоји се углавном од угљен-диоксида (95,32 %), уз мале мешавине других елемената: азота (2,7 %), аргона (1,6 %), кисеоника (0,13 %) и неона (0,00025%). Такође садржи и водену пару (0,03 %), а у поларним крајевима је нађен озон.

Поларне капе зими се прошире до 40-50° ареографске ширине. Сонда Викинг Лендер 2 је на 47° северне ширине снимила танак слој иња. Северна поларна капа се за време северног лета смањи на пречник од око 800 km, а јужна за јужног лета на око 400 km. Осим угљен-диоксида (суви лед), поларне капе садрже и смрзнуту воду јер је уочено да сублимацијом CO2 капе не нестају, а температура је увек испод 273 K (0°C). Ова смрзнута вода је измешана са честицама прашине.

Температурне разлике и настанак олуја[уреди]

Просечна измерена температура на Марсовој површини је 210 K (-63°C), с максимумом од 293 K (20°C) и минимумом од 130 K (-143°C). Најтоплија су подручја око екватора и у субсоларној тачки зато што температура тла зависи од угла упада сунчевих зрака и често варира јер је ретка атмосфера слаб топлотни резервоар.

На половима температура зими не прелази 160 K (-133°C), а пада и до 120 K (-153°C) што је довољно да се CO2 кондензује. Тада део атмосферског CO2 прелази у поларну капу што доводи до наглог пада притиска на том подручју и ваздух са читавог глобуса струји према том полу.

Температурне разлике између светлијих и тамнијих подручја, односно тла и атмосфере, условљавају мешање атмосфере. Ветрови, који су при тлу брзине 10 m/s, подижу честице прашине до 50 km увис и преносе их на удаљености од више хиљада километара. Ветрови достижу брзине до 100 m/s, изазивајући годишње стотинак пешчаних олуја које, када је Марс у перихелу, а ветар и температура у свом максимуму, могу прекрити целу планету прашином.

Пешчане олује доводе до занимљивог ефекта „антистакленика“ - велике количине прашине у атмосфери не допуштају сунчевој светлости да неослабљена продре до површине, а пропуштају топлотно зрачење Марсове површине која се хлади, док се виши делови атмосфере загревају.

Облаци[уреди]

Марсова атмосфера

Иако атмосфера садржи само један хиљадити део водене паре која се налази у Земљиној атмосфери, вода се успева кондензовати и формирати облаке који лебде на великим висинама. Облаци су редовна појава на Марсу упркос малој количини водене паре у атмосфери.

Честице прашине стално присутне у атмосфери дају јој наранџасту нијансу.

Природни сателити[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Природни сателити Марса

Марс има два мала природна сателита неправилног облика, Фобос и Деимос. Фобос има пречник око 11 km и масу 1,08×1016 kg, док Деимос има пречник око 6 km и масу 1,80×1015 kg. Путање које описују око Марса су различите. Мерећи од средишта Марса, Фобос кружи на 9.000 km од средишта Марса, док Деимос кружи на 23.000 km.

Истраживање Марса[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Истраживање Марса

Неколико десетина сателита, „орбитера“ (сателита који круже у орбити око планете) и „лендера“ (сателита који се спуштају на планету) је послато на Марс. Земље које су послале сателите укључују САД, СССР, Европу и Јапан.

Отприлике две трећине свих мисија је завршило неуспехом. На пример, ниједан лендер из Совјетског Савеза није успео да пошаље податке са површине Марса дуже од неколико секунди. САД су прошле нешто боље, али читав низ њихових летелица је исто био неуспешан. То је довело до шале о Великом галактичком духу ("Great Galactic Ghost") у НАСА-и.

Прошле мисије[уреди]

Прва успешна мисија, снимање дела површине планете, је била Маринер 4, године 1965. Снимци су били слабог квалитета и могли су се разазнати једино кратери и површина слична Месечевој.

Прво спуштање на планету су извеле совјетске сонде Марс-2 и Марс-3, али пар секунди по спуштању веза је прекинута, претпоставља се због велике пешчане олује која је тад била у току.

Успешна америчка Маринер 9 мисија је снимила из орбите велику површину Марса са високом резолуцијом од 1971. године.

Следиле су Викинг 1 и Викинг 2 мисије, изузетно успешне и први успешни „лендери“ на површини Марса. Викинг 1 је слао податке 6 година од 1976. до 1982, a Викинг 2 од 1976. до 1979. године. Обе сонде су послале обиље корисних података и слика у боји са површине. Проналажење микроба у тлу Марса није дало јасне резултате, зато јер је нетипично Марсовско тло производило гасове који су могли да буду протумачени и анорганском хемијском активношћу узорака.

Совјетске сонде Фобос 1 и Фобос 2 су биле делимично или потпуно неуспешне 1988. Неуспех је погодио и следећу америчку мисију Марс Обсервер (Mars Observer) 1992.

Марс глобал сурвејор (Mars Global Surveyor) је лансиран из САД 1996, и постао је изузетно успешна мисија која је снимала Марс из орбите све до 2006, пет година дуже него је планирано. Такође 1996, Марс Патфајндер (Mars Pathfinder) лендер возило је лансирано и успешно је обављало задатке на површини Марса.

Мисија која се спустила 2008. је Феникс Полар Лендер (Phoenix Polar Lander) која је стигла на регион северног пола Марса 25. маја 2008. године. Сонда је откопала узорке тла за које је потврђено да садрже лед. Феникс је слао податке до новембра 2008.

Садашње мисије[уреди]

Године 2001. агенција НАСА је лансирала сонду Одисеја на Марсу 2001., која је и даље у орбити око Марса. Ова сонда је открила велике залихе водоника у површинском слоју тла црвене планете (до једног метра дубине), и претпоставља се да је то водоник из замрзнуте воде у тлу.

ЕСА је лансирала Марс Експрес 2003. године, са орбитером и лендером. Лендер по имену Бигл 2 је отказао приликом спуштања у фебруару 2004.

Такође 2003. године, НАСА је послала Спирит и Опортјунити (Opportunity) ровере (возила) на Марс. Оба су се спустила 2004. године на површину, ровер Спирит је престао са радом у марту 2010. године, док је ровер Опортјунити и даље активан и до јула 2014. године је превалио преко 40 километара истражујући површину Марса. На оба места спуштања су нађени докази о постојању воде на површини Марса у прошлости.

2005. године Орбитални истраживач Марса (Mars Reconaissance Orbiter) је лансиран са задатком да снима површину планете из орбите. Стигао је у орбиту 2006. године и сада снима површину у веома високој резолуцији да би било лакше пронаћи будућа места за спуштање сонди. Ова мисија је снимила и прве лавине на Марсу близу северног пола, као и прве доказе о сезонској текућој води на површини.

У новембру 2011. године НАСА је лансирала Марсову научну лабораторију, ровер који ће трагати за доказима о прошлом или садашњем животу на Марсу. Напајање је нуклеарно тако да неће бити проблема са накупљањем прашине као код претходних ровера, а научне операције ће моћи да се одвијају у свако доба дана и у свим временским условима.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб „Mars Fact Sheet“. NASA Приступљено 28. 11. 2012.. 
  2. ^ Williams, David R. (1. 9. 2004.). „Mars Fact Sheet“. National Space Science Data Center. NASA Приступљено 24. 6. 2006.. 
  3. ^ Peplow, Mark. „How Mars got its rust“ Приступљено 10. 3. 2007.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :