Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Република Србија)


Координате: 42° 15’—46° 11’ СГШ, 18° 49’—23° 01’ ИГД

Република Србија
Застава Србије Грб Србије
Застава Грб
Химна
Боже правде
Положај Србије
Главни град Београд
44°48′N 20°28′E
Највећи град Београд
Службени језик српски ¹
Облик државе Република
 — Председник Републике Томислав Николић
 — Председник Владе Александар Вучић
 — Председник Народне скупштине Маја Гојковић
Стварање и Независност  
 — Оснивање Србије 768
 — Проглашење краљевине 4. јануар 1217
 — Српско царство 16. април 1346
 — Први српски устанак 15. фебруар 1804
 — Први српски устав 15. фебруар 1835
 — Међународно признање 13. јул 1878
Површина  
 — укупно 88.361 km² (113)
 — вода (%) 0,13
Становништво  
 — 2013. 7.243.007 (без КиМ) [1] (102)
 — 2011. 9.024.734 (са КиМ) (92)
 — густина 92/km² (107)
БДП (ПКМ) 2010 приближно
 — укупно 79,940[2] (80,650)[3] милиј. USD (75.)
 — по глави становника 10,830[4] USD (74.)
ИХР (2012) 0.769[5] (64.) — висок
Валута Српски динар ² (RSD)
Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST)
Интернет домен .rs³
.срб
Позивни број +381
1У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо, док су у Војводини званични и мађарски, словачки, румунски, русински и хрватски; на Косову и Метохији и албански;

2 На Косову и Метохији и евро;
3 До 30. марта 2010. године .yu.

Србија, или званично Република Србија, континентална је држава која се налази у југоисточној Европи[6] а простире се на Балканском полуострву и једним делом у средњој Европи (Панонској низији).[7] Главни град је Београд. Са 1.639.121 становника у широј околини по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Бившом Југословенском Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (Република Српска).

Србија је од завршетка Првог светског рата била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Србији и Црној Гори. 2006. године, после одржаног референдума у Републици Црној Гори Државна заједница СЦГ је престала да постоји и Република Србија је, на основу Уставне повеље ДЗ СЦГ наставила државно-правни континуитет са Државном заједницом Србија и Црна Гора.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија.[8] Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. једнострано и противправно (противно унутрашњем праву Републике Србије-Уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) су прогласиле независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу. Такође је званичан кандидат за чланство у Европској унији и војно неутрална држава, а има и статус земље посматрача у Организацији за колективну безбедност и сарадњу.

Садржај

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Србије
Ушће Саве у Дунав код Београда

Србија се налази на Балкану — региону југоисточне Европе (око 75% територије) и у Панонској низији — региону средње Европе (око 25% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.397 km, од чега је 1.717 km сувоземних и 680 km речних[9]. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 122 km, Босна и Херцеговина 391 km, Бугарска 371 km, Хрватска 315 km, Мађарска 166 km, Република Македонија 252 km, Црна Гора 236 km, Румунија 544 km[9].

Северни део Републике заузима равница (види: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине[9], а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара[9]. Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском[10], на ушћу Тимока у Дунав, на 28-36 метара надморске висине.[11]


Хидрологија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Списак река у Србији и Списак језера у Србији
Реке и речни сливови у Србији

Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 km² тј. 92,4 %[12]), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 километара[13]. Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке: Сава (206 km), Тиса (168 km) и Бегеј (75 km), а делимично су пловне Велика Морава (3 km од 185 km) и Тамиш (3 km од 118 km)[9]. Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200 km, су[9]: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 km² тј. 5,4 %[12]) које теку ка Јадранском мору. Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговиштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944 km² тј. 2,2 %)[12]. Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km, од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km[9]. Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Канал Дунав—Тиса—Дунав, према називима река које повезује.

Већина језера у Србији је полигенетског порекла[14], а највеће међу њима је Ђердапско језеро, површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²)[9], које је по настанку вештачко-акумулационо језеро, направљено преграђивањем Дунава. Друга већа вештачка језера у Србији, са површином већом од 10 km², су[9]: Власинско језеро (на реци Власини, 16 km²), Перућац (на реци Дрини, 12,4 km²) и језеро Газиводе (на реци Ибру, површине 11,9 km²). Највећа природна језера су Палићко језеро површине 5,6 km² и Бело језеро површине 4,8 km², која се налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије, јављају се глацијална језера, попут Ђеравичког на Проклетијама или језера на Шар-планини[14], док се на крајњем северу јављају, иначе ретка[14], еолска језера, Палићко (5.6 km²) и Лудошко[14]. Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: крашка (Жагубичко врело) и речна језера (Русанда, Царска бара), док су тектонска језера, која су постојала у прошлости, током времена нестала. У неким пећинама Србије, јављају се подземна тј. пећинска језера, каква су на пример, језера у Раваничкој пећини.

Највиши водопад у Србији је Јеловарник (71 метар) на Копаонику[15], који сачињавају три узастопне каскаде, а други по висини је Пиљски на Старој планини (64 метра[16]). Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је Ђердап на Дунаву[15], док је највеће ада (речно острво) Србије Острво у Дунаву код Костолца, површине 60 km².[15]

Клима[уреди]

Климатски дијаграм Београда

Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу, умереноконтинентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је –39,5 °C (13. јануара 1985. у насељу Карајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9 °C (24. јула 2007. у Смедеревској Паланци)[17]. Просечна годишња температура у Србији је: 10.9 °C (предели испод 300 метара надморске висине), 10 °C (300—500 метара), 6 °C (1000—1500 метара), 3 °C (изнад 1500 метара)[17]. Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.

Најзначајнији ветрови Србије су:

  • кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
  • северац (хладан и сув северни ветар)
  • моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
  • јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
  • југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)

Биљни и животињски свет[уреди]

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти.

Национални паркови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Национални паркови Србије
Име Основан Површина (ha) Мапа Слика
Национални парк Ђердап 1974. 93.968
Србија на мапи Србије
{{{alt}}}
IronGate.jpg
Национални парк Копаоник 1981. 11.810
Србија на мапи Србије
{{{alt}}}
Smrce na Kopaoniku.jpg
Национални парк Тара 1981. 22.000
Србија на мапи Србије
{{{alt}}}
Planina tara.jpg
Национални парк Шар-планина 1986. 39.000
Србија на мапи Србије
{{{alt}}}
Šar Mountains, view from the Republic of Macedonia.jpg
Национални парк Фрушка гора 1960. 25.393
Србија на мапи Србије
{{{alt}}}
Fruska Gora.JPG

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Праисторија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Праисторија на тлу Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше Републике Србије, датирају у време последњег глацијала, око 40.000. године пне[18]. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца[18].

Лепенски Вир: Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториjских култура[18], културу Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Фигурина из Винче, данас у Британском музеју

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету[19]. Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)[20].

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. године п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта[18]. Између 1200. п. н. е. и 1000. године п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума п. н. е. (период од 1125. п. н. е. до 750. п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. п. н. е. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Конзервирани остаци бедема (лево и десно) и куле (у средини) римског каструма у Сингидунуму

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска[18], који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Стари век[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у старом веку
Улазна капија Феликс Ромулијане

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем III века п. н. е., сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током три илирско-римска и македонско-римска рата, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV FlaviaСингидунуму, данашњем Београду) и VII ClaudiaВиминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом територијалном врхунцу[18].

Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.

Средњи век[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја Србије у средњем веку и Словенско насељавање Балканског полуострва

Средином V века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим деценијама VI века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Насељавање Срба на Балканско полуострво
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Српске кнежевине на Балкану

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима Између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу [21][22]. Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.

Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари, који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених Пресијамом (832852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са 12 угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство[23], а папа Јован VIII (872882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Приближне границе Србије у доба кнеза Часлава

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску[21]. Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти[21]. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Цариград као ратни трофеји[21]. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требало да буде постављен за новог кнеза[21]. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу[21]. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској[24]. Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник[21]. Средином X века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопису Попа Дукљанина“, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине X века.

Темнићки натпис са краја X или почетка XI века, пронађен код Варварина

Неколико деценија касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије[24]. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило[24]. После продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина[24]. Почетком XI века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти[24]. Већ 1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор[25]. Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом[25]. Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019. године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Словенски устанци против Византије

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три деценије касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају зетског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рашка
Границе краљевине Зете у доба краља Бодина

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 10831112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Угарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог XII века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I Комнином потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.

Велики жупан Стефан Немања

Против њега ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредне три деценије водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ

Стефана наслеђују синови Радослав (12231234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела експлоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара[26]. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч. Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Краљ Милутин

Почетак XIV века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског уговора, којим је Драгутин 1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (13221331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Угарске Карлом Робертом (13101342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Битка на Косову, Адам Стефановић

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

Османска владавина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до XX века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150. година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5. векова).

Модерна Србија[уреди]

Српска револуција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска револуција
Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико деценија.

Карађорђе је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда“. Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћ између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.

Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.

Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне служне и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.

1808. година је прошла без бећих окрашаја, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).

Поход Наполеона на Русију је принудио једног савезника Срба да оконча рат са Турском. 1812. Русија је склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великм везиром Хурсид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена да краја октобра 1813. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.

Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. 23. априла 1815. у Такову је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против легалне турске власти. Устаници су имали среће да све битке воде против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.

Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везирок Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.

Кнежевина Србија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кнежевина Србија
Кнез Милош Обреновић

Кнез Милош је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем Обреновићем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова савзао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први устав међу на Балкану. Сретењски устав је је био врло либеларан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под иностраним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

1867. године, последње османске трупе напуштају Србију, а кнез Михаило Обреновић добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје де факто независна. На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у Хабзбуршкој Монархији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Војна крајина и Срби у Војводини

Срби у Хабсбуршкој Монархији су средином 19. века имали крунску земљу унутар Аустријске царевине под именом Војводство Србија и Тамишки Банат.


Краљевина Србија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевина Србија

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. до 1918. године, док се у ширим оквирима под називом Нововековна српска држава сматра период од 1804. године

У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом поркламацијом 7. марта 1882. године, док је укинута 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела великој победи Савезника у Првом светском рату.

Југословенске државе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Југославија

После 1918. Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

Србија у Другом светском рату и период после рата до данас[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Другом светском рату

У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске профашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ), у Србији је владала Влада народног спаса под генералом Недићем до 1944. године. У Србији су током окупације постојала два супростављена покрета који су се борили за власт у послератној Југославији: Народноослободилачка војска Југославије и Југословенска војска у отаџбини. Устанак против окупатора избио је у лето 1941.

Током Другог светског рата забележена су велика страдања српског народа. Процењује се да је страдало преко милион Југословена, међу којима је највише припадника српског народа.

Непосредно после рата, 1945, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Исте године (1945) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Уставом СФРЈ из 1974. године покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су далеко већу аутономији и права него што су имала раније. Покрајине су добила своја државна и партијска Председништва.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Република Србија (1990—2006)

Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном ГоромСавезну Републику Југославију. Од 2003. уставном повељом Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност.

Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава (као наследница Државне заједнице СЦГ).

Дана 8. новембра 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Устав Републике Србије.

Уставно уређење и политички систем[уреди]

Република Србија је секуларна држава са републиканским обликом владавине.

Територијална организација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Територијална организација Републике Србије
Србија Република Србија
  Аутономне Покрајине:
    - Војводина
    - Косово и Метохија

Због велике етничке, културне и економске неуједначености, а у циљу задовољења и лакшег остваривања права човека и грађанина, на територији Републике Србије формиране су две аутономне покрајине:

  • Војводина (Административни центар: Нови Сад)
  • Косово и Метохија (Административни центар: Приштина)

Ове покрајине имају јасно утврђене надлежности и за свој рад су одговорне републичкој власти.

Напомена: До формирања статистичких региона у Србији 2009. године, део територије Републике Србије који се налазио изван подручја аутономних покрајина називао се колоквијално Централна Србија. Централна Србија није представљала посебну административно-управну јединицу, већ је била под непосредном управом Републике. Уставом из 1990. територија Републике је јединствена и недељива. На истом становишту је и Устав из 2006. године.

Статистички региони[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Статистички региони Србије

У фебруару 2010. године, скупштини Србије предложен је закон којим је формирано пет статистичких региона на територији Србије.[27] Статистички региони Србије су:

Окрузи[уреди]

Окрузи Републике Србије
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Окрузи Србије

Територија Србије је подељена на 29 управних округа и територију града Београда, управни окрузи су облик деконцентрације власти тзв. деаташирани центри, на челу управног округа налази се начелник, који нема велике надлежности, али је одговоран Влади за спровођење прописа Владе на подручју округа, практично он има положај емисара, но његове надлежности су знатно веће у случају великих несрећа или елементарних непогода. Округ се састоји од неколико јединица локалне самоуправе — општина (комуна), које за разлику од округа представљају вид децентрализације власти, и као такве имају своје оригинерне приходе и органе локалне власти.

Градови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Градови у Србији

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167[28] насеља.

На територији Србије службено постоји 24 града и главни град Београд (који има посебан статус). То су градови:

Београд (1.154.589, са околином 1.639.121), Крагујевац (147.473, са околином 180.252), Ниш (213.230, са околином 257.867), Нови Сад (286.157, са околином 385.000), Приштина (198.214, са околином 250,186), Ваљево, Врање, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Нови Пазар, Панчево, Прокупље, Пожаревац, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац

Док су Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Врање и Пожаревац своју територију поделили на 2 или више градских општина, остали градови су организовани као јединствена јединица локалне самоуправе.


Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Демографија Србије, Демографска историја Србије, Демографија Косова и Метохије и Реални број становника општина и градова Републике Србије 2008. године
Етнички састав становништва Србије 2002. године

Према попису из 2002. године, који није извршен на целој територији Републике Србије, јер није извршен на југу Србије, у АП Косово и Метохија, пописани део територије Републике Србије имао је 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.

Проценат писменог становништва је 97,8%.[29] (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).

Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 75,3 године (мушкарци 71,25; жене 77,1).

Према попису из 2011. године, који ни овог пута није спроведен на територији Косова и Метохије, а није обухватио ни Албанце са југа Србије који су га бојкотовали, број становника Србије без Косова и Метохије износио је 7.186.862. Тај број представља пад од 311.139 пописаних у односу на претходни попис из 2002.

Према одвојеном косовском попису, који није спроведен на Северном Косову, на Косову су 2011. живела 1.733.872 становника.

Процењује се да на југу Србије живи још око 36.000 Албанаца који нису учествовали у попису, а да на Северном Косову живи још око 68.000 становника.

Народи и националне мањине[уреди]

Срби чине већину од 83,32% становништва, следе Мађари 3,53%, Роми 2,05%, Бошњаци 2,02%, Хрвати 0,80%, Словаци 0,73%, Црногорци 0,54%, Власи 0,49%, Румуни 0,41%, затим Југословени, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

Србија Централна Србија Београд Војводина
укупно % укупно % укупно % укупно %
укупно 7 186 862 100 3 595 613 100 1 659 440 100 1 931 809 100
Срби 5 988 150 83,32 3 193 067 88,80 1 505 448 90,72 1 289 635 66,75
Мађари 253 899 3,53 953 0,02 1810 0,10 251 136 13,00
Роми 147 604 2,05 77 888 2,16 27 325 0,01 42 391 2,19
Бошњаци 145 278 2,02 142 902 3,97 1596 0,09 780 0,04
Хрвати 57 900 0,80 3115 0,08 7752 0,46 47 033 2,43
Словаци 52 750 0,73 325 0 2104 0,12 50 321 2,60
Црногорци 38 527 0,53 6484 0,18 9902 0,59 22 141 1,14
Власи 35 330 0,49 34 978 0,47 182 0,01 170 0
Румуни 29 332 0,40 2640 0,07 1282 0,07 25 410 1,31
Југословени 23 303 0,32 3066 0,08 8061 0,48 12 176 0,63
Македонци 22 755 0,31 5393 0,14 6970 0,42 10 392 0,53
Муслимани 22 301 0,31 14 945 0,41 3996 0,24 3360 0,17
Бугари 18 543 0,25 15 866 0,44 1188 0,07 1489 0,07
Буњевци 16 706 0,23 65 0 172 0,01 16 469 0,85
Русини 14 246 0,19 73 0 245 0,01 13 928 0,72
Горанци 7767 0,10 1260 0,03 5328 0,32 1179 0,06
Албанци 5809 0,08 2306 0,06 1252 0,07 2251 0,11
Украјинци 4903 0,06 283 0 418 0,02 4202 0,21
Словенци 4033 0,05 679 0,01 1539 0,9 1815 0,09
Немци 4064 0,05 294 0 498 0,03 3272 0,16
Руси 3247 0,04 773 0,02 1301 0,07 1173 0,06
Остали 17 558 0,24 3765 0,10 7083 0,42 6710 0,34
Регионална припадност 30 771 0,42 915 0,25 1289 0,07 28 567 1,47
Неизјашњени и неопредељени 160 346 2,23 40 357 1,12 38 971 2,34 81 018 4,19
Непознато 81 740 1,20 43 221 1,20 23 728 1,42 14 791 0,76
Србија 2011.
Срби
  
83,32%
Мађари
  
3,53%
Роми
  
2,05%
Бошњаци
  
2,02%
Хрвати
  
0,80%
Црногорци
  
0,53%
Југословени
  
0,32%
Албанци
  
0,08%
остали
  
7,35%

Језик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српски језик

Службени језик је српски писан ћириличним писмом. На подручју АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског користе се и језици националних мањина мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински и албански.

Попис 2002 Попис 2011
укупно % укупно %
РЕПУБЛИКА СРБИЈА 7 498 001 100 7 186 862 100
Српски 6 620 699 88,30 6 330 919 88,09
Мађарски 286 508 3,82 243 146 3,38
Бошњачки 134 749 1,80 138 871 1,93
Нису се изјаснили и непознато 63 877 0,85 128 191 1,78
Ромски 82 242 1,10 100 668 1,40
Словачки 57 498 0,77 49 796 0,69
Влашки 54 818 0,73 43 095 0,60
Остали језици 83 775 1,12 39 463 0,55
Румунски 34 515 0,46 29 075 0,40
Хрватски 27 588 0,37 19 223 0,27
Бугарски 16 459 0,22 13 337 0,19
Македонски 14 355 0,19 12 706 0,18
Русински 13 458 0,18 11 340 0,16
Албански 63 835 0,85 10 040 0,14
Буњевачки - - 6 835 0,10
Руски 2 199 0,03 3 179 0,04
Црногорски - - 2 519 0,04
Словеначки 3 024 0,04 2 269 0,03
Немачки 2 279 0,03 2 190 0,03

Модалитет „Остали језици“ садржи збирне податке за језике које мање од две хиљаде лица сматра својим матерњим (украјински, горански, кинески, чешки и сл.).

Модалитет „Нису се изјаснили и непознато“ садржи збирни податак за број лица која нису желела да се изјасне, затим укупан број нечитких одговора, одговора који не представљају изјашњавање о матерњем језику (домаћи, људски, билингвиста, полиглота, ћирилица, нишки, лалински итд.) и укупан број неуписаних одговора.

Попис 2011. године није спроведен на територији АП Косово и Метохија, док је у општинама Прешево и Бујановац и делимично у Општини Медвеђа забележен смањен обухват јединица пописа услед бојкота од стране већине припадника албанске националне заједнице.[30]

Религија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Религија у Србији
Конфесионални састав становништва Србије 2002. године

Највећи број верника у Србији је православне вере (84,59%). За њима следе католици (4,97%), муслимани (3,1%), који су великом већином сунити, и протестанти (0,99 %), док су друге религије слабије заступљене. Становништво чини и 1,11% атеиста.[31]

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, што се у пракси и поштује, иако слобода вероисповести није остварена у потпуности. Примери овога су постојање две исламске заједнице у Србији и њихов међусобно напет однос, питање национализоване имовине верских заједница, као и спорадични напади на вернике, службенике и објекте мањих верских заједница.[32]

Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике, као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест (први дан Божића, Ускрс, крсне славе, Рамазанског и Курбан-бајрама и Јом кипура).[33]

Уредбом Владе Србије о организовању и остваривању верске наставе, од школске 2001/2002. године се као изборни предмет у свим основним и средњим школама Србије учи веронаука.[34] Постоји више врста верске наставе, која се иначе одвоја кроз један час седмично — православна (катихизис), исламска, католичка, протестантска и јудаистичка (јеврејска). Осим похађања овог предмета, други избор је грађанско васпитање.

Генетика[уреди]

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Србије су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[35]

Државни симболи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Застава Србије, Грб Србије и Химна Србије

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине СрбијеБоже правде“, уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба Обреновића из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано са лева на десно на плавом пољу стоји и мали грб Србије.

Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Политика Србије и Спољни односи Србије

Садашњи председник Републике Србије је Томислав Николић који је победио у другом кругу председничких избора 2012. године.

После ванредних парламентарних избора одржаних 16. марта 2014., Србија је 27. априла 2014. добила коалициону Владу листе, окупљене око Српске напредне странке, листе окупљене око Социјалистичке партије Србије, Социјалдемократска партија Србије на челу са председником Владе Александром Вучићем.

Тренутни председник Народне скупштине Републике Србије је Маја Гојковић из СНС-а.

Међународна политика[уреди]

Република Србија је и чланица више међународних организација као што су: Организација уједињених нација (ОУН), Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Пакт за стабилност југоисточне Европе, Савет Европе (СЕ), НАТО програм Партнерство за мир, Међународна организација за миграције, Црвени крст.

Залаже се за приступање Европској унији, статус кандидата је добила 2012.

Народна скупштина Републике Србије је 26. децембра 2007. године усвојила Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије којом је проглашена „војна неутралност Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.[36]

Правосуђе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Министарство правде Републике Србије

Устав Србије одређује да су судови самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.

Судска власт припада судовима и независна је од законодавне и извршне власти. Судске одлуке се доносе у име народа и заснивају се на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку. Свако је дужан да поштује извршну судску одлуку.

Судови републичког ранга: Уставни суд, Врховни касациони суд, Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд

Судови опште надлежности:
- Основни судови — за територију града, односно једне или више општина
- Виши судови — за подручје једног или више основних судова
- Апелациони судови — за подручје више виших судова
- Врховни касациони суд

Судови посебне надлежности:
- Привредни судови — за територију једног или више градова, односно више општина
- Привредни апелациони суд — непосредно виши суд за привредне судове
- Прекршајни судови — за територију града, односно једне или више општина
- Прекршајни апелациони суд — непосредно виши суд за прекршајне судове
- Управни суд

Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.

Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији, који је непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе судове.

Апелациони суд је непосредно виши суд за више судове и основне судове.

Виши суд је непосредно виши суд за основне судове када је то одређено законом.

Напомена: нови систем уређења судова примењује се од 1. јануара 2010.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Србије

Привреда на територији Србије се налазила у колапсу током 1990их. Просечна плата у децембру 1993. износила је 21 немачку марку (DM). Хиперинфлација, у укупном трајању од 24 месеца[37] је достигла врхунац у јануару 1994. године, када је просечна инфлаторна стопа износила 313.563.558, односно дневна стопа је износила 62,2%, на сат – 2, 03%. У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране.[38] Србији су уведене опште санкције Савета безбедности ОУН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара[39].

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара (види још: Пољопривреда Србије). Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама. Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе, Александровачка Жупа и део Метохије по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији.

Србија располаже са око 2 971 220 радно-способног становништва, са стопом незапослености од 22,4%[40]. Најнижа стопа незапослености забележена је у Београдском региону (17,9%), а највиша у Региону Јужне и Источне Србије (27,3%).[41] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије)[7].

Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицама Европске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (1.094,2 милиона долара); Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) и Црна Гора (950,9 милиона долара).[42]

Туризам[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Туризам у Србији
Туристички центар „Сунчани врхови“ на Копаонику је један од највећих туристичких центара у Србији.

Сеоски туризам се у Србији третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности). У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство).

Такође, у Србији су развијени и бањски, планински и урбани (градски) туризам.

Саобраћај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Саобраћај у Србији

Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Путна мрежа Србије има 40.845 километара, од тога су око 5.500 километара путеви првог реда. У мрежи је 498 килиометара ауто-пута под наплатом путарине и 136 километара полуауто-путева под наплатом путарине.[тражи се извор од 03. 2014.]

Железнице Србије А. Д. обављају главну делатност промета роба и путника на националној мрежи пруга. Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски).[43]

Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички европски коридор 10 (ауто-пут A1, СуботицаБеоградНишПрешево; са својим краковима ауто-пут A4 Ниш — Димитровград као и ауто-пут A3 Шид — Београд), који је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, који је спајао Блиски исток и средњу Европу.

Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Велика Морава и Тиса, као и канал Дунав—Тиса—Дунав.

Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром Никола Тесла у Београду, аеродром Кοнстантин Βелики у Нишу, аеродром Слатина у Приштини и аеродром Морава у Краљеву.

Енергетика[уреди]

Хидроелектрана Бајина Башта
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Енергетика у Србији

Највећи део енергије у Србији се производи у термо- и хидроелектранама, при чему се 25,4% производи у хидроелектранама, што је само 34 % од укупних инсталисаних електроенергетских потенцијала за производњу струје. Термоелектране у Србији раде на угаљ. Највећа термоелектрана у Србији је Термоелектрана Никола Тесла која са 14 блокова чини трећину производног потенцијала Електропривреде Србије и највећи је произвођач у југоисточној Европи.

Највећи произвођач нафте и гаса је компанија Нафтна Индустрија Србије, која се налази у већинском власништву руске компаније Газпром њефта. НИС и Газпром њефт зајдно са Републиком Србијом планирају да направе српски део гасовода Јужни ток. Такође, гради гасно складиште Банатски Двор, које се налази 60 километара североисточно од Новог Сада.

Мада енергетски ресурси у Републици Србији нису у довољној мери истражени, познато је да Србија располаже енергетским потенцијалом у нафти, природном гасу, квалитетном угљу и нуклеарним минералним сировинама. Нафта и гас чине мање од 1%, а остало су различите врсте угља, од чега доминира нискокалорични угаљ (лигнит), у Колубарском, Костолачком и Ковинском и Косовско-Метохијском басену. Експлоатација квалитетнијих врста угља (мрких и камених) се врши углавном јамским путем. Од већег значаја су рудници са подземном експлоатацијом угља у „Соко“ (Сокобања[44]), „Рембас“ (Ресавица[45]), Лубница[46] и „Штаваљ“ (Сјеница[47]), уз могуће одржавање производње, до исцрпљења резерви у Боговини[48], „Јасеновцу“ (Крепољин[49]), Вршкој Чуки (Грљан[50]) и „Ибарским рудницима“ (Баљевац[51]). Знатно увећање производње, могло би се постићи великим улагањима и савременијим техничко-технолошки приступ, те отварањем нових рудника у Мелници, Пољани, Ћириковцу и у оквиру Деспотовачког угљеног басена.[52]

Највеће резерве нафте и гаса откривене су на територији Војводине, а у мањем значају у Подунављу и Поморављу. Рудне појаве уљни шкриљци, најбоље су истражени у Алексиначком и Врањском басену, али за њих тренутно није обезбеђена економична технологија прераде.[52]

Чланом 267 кривичног закона Републике Србије забрањена је свака изградња нуклеарних постројења[53], а Србија је шеста земља у свету која је уклонила високообогаћени уранијум са своје територије.[54] У складу са тим, систематска геолошка истраживања нуклеарних минералних сировина (урана и торијума) у новије време су прекинута.[52]

У погледу коришћења енергије ветра, Србија у односу на земље ЕУ касни око 20 година. Још према првој студији за потребе Електропривреде Србије из 2002. године, на територији Србије процењен је потенцијал енергије ветра на инсталисану снагу од око 1300 MW, а могућа годишња производња електричне енергије из ветра на 2.3 TWh.[55] Као најперпективније локације за изградњу електрана на ветар процењене су Миџор на Старој Планини, са просечном брзином од 7.66 m/s, Вршачки брег 6.27 m/s, Крепољин 6.18 m/s, Дели Јован 6.13 m/s, Јухор и Јастребац, као и области у долини Дунава, Саве и Мораве.[56] Ово кашњење у изградњи ветроелектрана, пружа Србији могућност да искористи више од две деценије искуства земаља са развијеном ветроенергетиком, као што су Данска, Немачка и Шпанија.[55]

Интензитет сунчевог зрачења на територији Србије се креће од 1,1 kWh/m²/дан на северу до 1,7 kWh/m²/дан на југу током јануара, а током јуна се интензитет креће од 5,9 до 6,6 kWh/m²/дан. Ови подаци указују на чињеницу да је потенцијал сунчевог зрачења у Србији за око 30% виши него у Средњој Европи, а интензитет сунчеве радијације међу највећим у Европи. Инсталациони потенцијали за фотонапонске системе до 2012. године износили су око 20 МW. Тренутно се осећа потреба за подстицањем научних институција да организују пројекте који обухватају основна и примењена истраживањаа, чији се резултати могу користити у фотонапонској технологији, као и упознавањем шире јавност са садржајем нових уредби о повлашћеним произвођачима електричне енергије и подстицајним откупним ценама електричне енергије произведеним у таквим система.[57]

Енергетски потенцијал биомасе у пољопривреди процењује се у ратарству на око 3 милиона тона, а у воћарству и виноградарству око 1,1 милион тона. Постоји и могућност гајења тзв. енергетских шума на око 200.000 хектара необрађеног земљишта, на којем би се могле засадити брзорастуће шуме (топола) и остварити приноси између 3 и 4 милиона тона дрвне биомасе, које би се даље користиле у енергетске сврхе. Употреба биомасе до сада је нашла примену у загревању домаћинстава, коришћењем брикета и палета од биомасе.[58] Употреба биомасе, дрвних отападака и пољопривредних култура за сагоревање и производњу струје постаје све популарнија[59], али тренутно за њихову широку примену нема довољно инвестиција.[60]

Култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура Србије

Ликовне уметности[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Српско сликарство, Српска архитектура и Српска уметност
Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд
Народни музеј у Београду

На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског Вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima).

Српски средњовековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњовековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Вероватно најпознатија српска средњовековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева.

Иконосликарство је такође део српског средњовековног културног наслеђа.

Утицај византијске уметности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи уметници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастира Старо Нагоричане и манастира Грачаница.

Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манастира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.

Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Велике Мораве (Моравска школа). Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњовековним одорама.

За време турске владавине углавном је замрла уметничка активност у Србији. Неке барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској (Теодор Крачун, Јаков Орфелин).

Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма. Ипак у том периоду српско сликарство је обележио Паја Јовановић.

Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић и Мића Поповић.

Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.

Књижевност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска књижевност

Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани глагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе је најстарија ћирилична књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.

За време турске владавине, у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност.

У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. века били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Борислав Пекић, Данило Киш, Александар Тишма, мада има и вредних песничких достигнућа: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Мирослав Антић, Бранко Миљковић и Васко Попа.

У последњој деценији 20. века и у првој деценији 21. века, најзначајнији су аутори: Давид Албахари, Милорад Павић, Горан Петровић, Светлана Велмар-Јанковић, Светислав Басара ...

Музика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска музика

Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су ужичко коло и моравац.

Уметничка музика[уреди]

Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (18561914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети. Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.

Народна музика[уреди]

У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструменти у новокомпонованој народној музици су хармоника и виолина.

Трубачки оркестри су веома популарни у Србији. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубач Србије је Бобан Марковић.[тражи се извор од 07. 2013.]

Најважнији представници српске народне музике су: певачи Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Тома Здравковић, Оливера Катарина, Лепа Лукић, Василија Радојчић, Мирослав Илић и Шабан Шаулић, као и композитори Милутин Поповић-Захар, Радослав Граић, Драган Александрић. Ту су још Звонко Богдан и Јаника Балаж чија је музика везана за војвођанске музичке традиције, а у новије време и група Легенде. Многи данашњи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Светлана Ражнатовић – Цеца, Жељко Јоксимовић, Индира Радић, Драгана Мирковић, Сека Алексић, Јелена Карлеуша и Аца Лукас.

Период турске власти оставио је оријентални траг у музици целог Балкана, па и Србије. Приметан је и утицај ромске музике. У последњих 20-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике, оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк.

Забавна, поп и рок музика[уреди]

У забавној и поп музици, велике звезде естраде са простора Србије (тада као дела Југославије) били су Ђорђе Марјановић[61] и Лола Новаковић.[62] Још увек су активни Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.

Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960е-их. Велику популарност су постигле 1980е-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатарина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља чорба, Бајага и Инструктори и Ван Гог.

Легенда југословенског рока, Горан Бреговић, последњих десетак година стекао је међународну популарност својом музиком обојеном етномузичким мотивима. Сличном категоријом музике баве се Биљана Крстић, Слободан Тркуља & Балканополис и Неле Карајлић са групом No Smoking Orchestra.

Србија је победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. у Хелсинкију са песмом „Молитва“ у извођењу поп-певачице Марије Шерифовић.[63]

Позориште и филм[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Филм у Србији и Позориште у Србији
Народно позориште у Београду

Јоаким Вујић је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду.

Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија издвајају се Бојан Ступица, Мира Траиловић и Јован Ћирилов, а од писаца Александар Поповић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић и Биљана Србљановић.

Српска филмска уметност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Горан Марковић, Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић и други. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.

Међу глумцима, у првој половини 20. века су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Новије доба српског позоришта и филма су обележили глумци: Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вујисић, Радмила Савићевић, Љубиша Јовановић, Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Мира Ступица, Јелисавета Сека Саблић, Љубиша Самарџић, Мира Бањац, Бора Тодоровић, Мија Алексић, Оливера Марковић, Ружица Сокић, Мики Манојловић, Светлана Бојковић ...

Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак локалитета Светске баштине у Србији
Манастир Студеница

Развој науке и високог школства[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Наука у Србији

Услови за развој науке и школства у Србији нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835—1878. долази до институционализације просвете. Велика школа у Београду је отворена 1863, а трансформисана је у Универзитет 1905. Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.

У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.

Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, математичар Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин и Никола Тесла.

Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжењерство „Михајло Пупин“. Ово су данас два најзначајнија научна института у земљи.

Образовање[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Образовање у Србији

По законима Србије, школовање је сваком доступно под једнаким условима.

Основно школовање је обавезно и траје осам година. Деца у основну школу полазе са навршених 6 или 7 година. После основне школе, долази до рачвања; неки ученици настављају средње школовање у гимназијама и ту 4 године стичу опште образовање, док други настављају образовање у средњим стручним школама, које такође трају четири године. Трећа опција су занатске школе на којима специјалистичко образовање (трговина, занати) траје три године.

Више и високо образовање се реализује на вишим школама, факултетима и уметничким академијама. Данас у Србији делује 7 државних и 7 приватних универзитета. Државни имају 84 факултета, а приватни 51 факултет. Постоји и пет самосталних приватних факултета ван универзитета. Државни универзитети Србије су: Универзитет у Београду, Универзитет у Новом Саду, Универзитет у Нишу, Универзитет у Крагујевцу, Универзитет у Новом Пазару, Универзитет у Приштини (садашње седиште у Косовској Митровици), Универзитет уметности у Београду. Универзитетски програми су прилагођени Болоњској декларацији, која предвиђа стицање диплома три нивоа: лиценца, мастер и докторат.

За редовно школовање, које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћују школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом[8].

Фестивали и сајмови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Фестивали и сајмови у Србији

У Србији има много културних фестивала и сајмова. Најзначајнији су: Београдски сајам књига, Вуков сабор и Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ). Од музичких манифестација, најпопуларније су: међународни музички фестивал Егзит (Exit), Нишвил (Nisville) џез фестивал у Нишу и трубачки Сабор у Гучи.

Спорт[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Спорт у Србији
Београдска арена у Београду, једна од највећих у Европи
Новак Ђоковић, први тенисер света

Популарни спортови у Србији су: фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет и тенис.

Београд је био домаћин Летње универзијаде 2009. Београдски маратон је најмасовнији спортски догађај у Србији.

Србија се први пут појавила на Олимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије/СФРЈ и Србије и Црне Горе. Резултати репрезентативаца државне заједнице Србије и Црне Горе из периода 1992—2006. се рачунају као резултати спортских савеза Србије. Од 2006, односно ОИ 2008, спортисти из Србије наступају као репрезентативци Србије.

Кошаркашка репрезентација Србије је освојила две златне медаље на светским првенствима 1998. и 2002. На европским првенствима освојили су три прва места (1995, 1997, 2001). Одбојкашка репрезентација Србије је на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју и на Европском првенству 2001. освојио златну медаљу. Ватерполо репрезентација Србије (СР Југославије, Србије и Црне Горе) је 2005. и 2009. освојила светско првенство. Европско првенство је освајано 2001, 2003, 2006, 2012. и 2014. (као домаћин).

Најпознатија спортска друштва у Србији су ЈСД Партизан и СД Црвена звезда. Највећи успех клупског фудбала у Србији био је 1991. када су фудбалери Црвене звезде освојили Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп. Највећи успех у кошарци остварили су кошаркаши Партизана, који су били прваци Европе 1992. Ватерполисти Партизана су седмоструки клупски прваци Европе, док су ватерполисти Црвене звезде ово такмичење освојили 2013.

Пливачи Милорад Чавић и Нађа Хигл су 2009. постали прваци света у пливању у дисциплинама 50 метара делфин, односно 200 метара прсним стилом.

Најуспешнији тенисер Србије је Новак Ђоковић, освајач Отвореног првенства Аустралије 2008, 2011, 2012 и 2013, Вимблдона 2011 и 2014, и Отвореног првенства САД 2011. Тренутно најуспешније тенисерке Србије су Ана Ивановић (освајач турнира Ролан Гарос 2008) и Јелена Јанковић. У време док је наступала за СФРЈ, Моника Селеш је освојила Отворено првенство Аустралије 1991, 1992. и 1993, Отворено првенство Француске 1990, 1991, и 1992, Отворено првенство САД 1991. и 1992.

Боксер Слободан Качар освојио је златну медаљу на Олимпијади у Москви 1980. Олимпијске медаље освојили су: Тадија Качар 1976. Монтреал, сребрну, Звонко Вујин 1968. Мексико и 1972. Минхен, Бронзане, као и Мирко Пузавић 1984. Лос Анђелес, бронзану и Азис Салиху 1984. бронзану медаљу. Јасна Шекарић је освојила златну медаљу у стрељаштву (дисциплина ваздушни пиштољ 10 метара) на Олимпијским играма 1988, још 4 олимпијске медаље у периоду 1988—2004, три светска и четири европска првенства.

Празници[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Државни празници у Републици Србији
Датум Назив Напомене
1. и 2. јануар Нова година Нерадни дани
7. јануар Божић Нерадни дан
14. јануар Српска Нова година Нерадни дан
27. јануар Дан Светог Саве Радни дан, нерадни у школама
15. и 16. фебруар Дан државности Републике Србије Нерадни дани
Велики петак Нерадни дан
Васкрс Нерадни дан
Васкрсни понедељак Нерадни дан
1. и 2. мај Празник рада Нерадни дан
9. мај Дан победе Радни дан
28. јун Видовдан Радни дан
21. октобар Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату Радни дан
11. новембар Дан примирја у Првом светском рату Нерадни дан

Поред наведених празника, запослени имају право да не раде за одређене верске празнике, и то:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ [1], Countries and Areas Ranked by Population: 2013
  2. ^ „International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, April 2011: Nominal GDP list of countries. Data for the year 2010“. Imf.org. 14. 9. 2006. Приступљено 25. 1. 2013.. 
  3. ^ [https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2001rank.html Field listing — GDP (PPP exchange rate), CIA World Factbook
  4. ^ Data refer to the year 2010. World Economic Outlook Database-April 2011, International Monetary Fund. Приступљено 11. 4. 2011.
  5. ^ „2013 Human development Report“. United Nations Development Programme Приступљено 22. maj 2013. 
  6. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  7. ^ а б Србија на CIA The World Factbook-у
  8. ^ а б „Устав Србије“. Srbija.gov.rs Приступљено 25. 1. 2013.. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з „Статистички годишњак Србије, 2009: Географски преглед (на српски) (PDF). Републички завод за статистику Србије Приступљено 18. 12. 2009.. 
  10. ^ Живковић, Љиљана; Алексић, Ана; Живковић, Ненад. Географија за осми разред основне школе. Фреска. стр. 24-. 
  11. ^ Vlahović 2004, стране 20
  12. ^ а б в Petar Vlahović, „Serbia: The Country, People, Life, Customs“ (2nd edition), Belgrade,. 2006. ISBN 978-86-7891-031-9. pp.
  13. ^ „Влада Републике Србије: Положај, рељеф и клима (на српски) Приступљено 17. 12. 2009.. 
  14. ^ а б в г Снежана Штетић, „Национална туристичка географија“, Београд,. 2004. ISBN 978-86-84887-03-2. pp.
  15. ^ а б в Tourist Destination Serbia ((en))
  16. ^ „Висина водопада“. Topirot.com Приступљено 25. 1. 2013.. 
  17. ^ а б „РХМЗ — Републички Хидрометеоролошки завод Србије Кнеза Вишеслава 66 Београд“. Hidmet.gov.rs Приступљено 25. 1. 2013.. 
  18. ^ а б в г д ђ „Илустрована историја Срба — Увод“, Владимир Ћоровић, Београд 1959.
  19. ^ Градска општина Гроцка: „Винчанска култура“, 16.7.2012, Приступљено 19.5.2013
  20. ^ „''„Винча — Праисторијска метропола“''“ (PDF) Приступљено 25. 1. 2013.. 
  21. ^ а б в г д ђ е Константин VII Порфирогенит, De administrando imperio , (глава 32.)
  22. ^ Божидар, Ферјанчић (2007) [1957]. Византијски извори за историју народа Југославије (II том). Београд. ISBN 978-86-83883-08-0. 
  23. ^ Сматра се да су Властимировићи примили хришћанство између 870. и 873. године, пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима:најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар. У исто време пада и активност византијског цара Василија I (867886) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу балканским Словенима.
  24. ^ а б в г д Група аутора, Историја српског народа I , Београд 1981.
  25. ^ а б Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (Држава маћедонских Словена)
  26. ^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд. 2005. ISBN 978-86-331-2386-0. pp.
  27. ^ „Смањење броја статистичких региона кроз измене Закона о регионалном развоју“. Srbija.gov.rs Приступљено 25. 1. 2013.. 
  28. ^ Републичка агенција за просторно планирање: Одлука о изради Стратегије просторног развоја Републике Србије до 2020. године, „Службени гласник РС“, бр. 119/2008, Приступање 19.5.2013
  29. ^ „2011 Human development Report“. United Nations Development Programme. pp. 159- Приступљено 30. novembar 2012. 
  30. ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији. Књига 4: Вероисповест, матерњи језик и национална припадност“ (на српски). Републички завод за статистику Приступљено 19.5.2013.. 
  31. ^ „Вероисповест, матерњи језик и национална“ (на српски) (PDF). Републички завод за статистику Приступљено 27. 05. 2013.. 
  32. ^ „Специјална известитељка УН за слободу религије и вероисповести Асма Јахангир, код Заштитника грађана Саше Јанковића“ (на српски). 30. 4. 2009. Приступљено 27. 5. 2013.. 
  33. ^ „Државни и верски празници Републике Србије“ (на српски). Министарство рада, запошљавања и социјалне политике Приступљено 27. 5. 2013.. 
  34. ^ „Веронаука у српским школама“ (на српски). Српска православна црква Приступљено 27. 5. 2013.. 
  35. ^ Serbia - Atlas of Genetic Genealogy
  36. ^ М. Ч.. „Политика: Како је утврђена војна неутралност, 13. јануар. 2010, приступљено децембра 2012“. Politika.rs Приступљено 25. 1. 2013.. 
  37. ^ Г17плусБела књига Милошевићеве владавине“, pp. 43, Приступање 19.5.2013
  38. ^ Филозофски факултет Универзитета у Нишу: Место и домашај „Драгачевског сабора“ у културном миљеу Србије, Драгослав Б. Петровић, докторска дисертација, Ниш (2012), Приступање 19.5.2013
  39. ^ Међународни монетарни фонд: Gross domestic product based on purchasing-power-parity (PPP) per capita GDP БДП 2007—2013, Приступање 19.5.2013
  40. ^ Републички завод за статистику: Актуелни показатељи — Република Србија, Приступање 19.5.2013
  41. ^ Републички завод за статистику: „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији Књига 7: Економска активност“, Пристпупање 19.5.2013
  42. ^ Zemlje kandidati za članstvo u EU, PHAROS e.V. — Internationale Bildungsarbeit und humanitäre Hilfe
  43. ^ „www.srbija.gov.rs Статистике о Србији“. Srbija.gov.rs Приступљено 25. 1. 2013.. 
  44. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Соко — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  45. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Рембас — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  46. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Лубница — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  47. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Штаваљ — Историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  48. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Боговина — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  49. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Јасеновац — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  50. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Вршка чука — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  51. ^ ЈП ПЕУ Ресавица: „Ибарски рудници — историјат“[мртва веза од 01. 2014.], Приступање 20.5.2013
  52. ^ а б в Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије: „Закон о просторном плану Републике Србије од 2010 до 2020“, Приступање 20.5.2013
  53. ^ Влада Републике Србије - Управа за Дигиталну агенду: „Кривични законик — Недозвољена изградња нуклеарних постројења, члан 267“[мртва веза од 01. 2014.], pp. 95, формат ПДФ, 1.1.2006, Приступање 19.5.2013
  54. ^ „Б92: Srbija uklonila obogaćeni uranijum, 25.10.2011“. B92.net. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 1. 2013.. 
  55. ^ а б Jefferson institute: „Коришћење енергије ветра у Србији — природни услови и практична примена“, проф. Миодраг Златановић, децембар 2009, Приступање 19.5.2013
  56. ^ Соларни панели: „Енергија ветра“, Приступање 19.5.2013
  57. ^ Jefferson institute: Коришћење соларне фотонапонске енергије у Србији, др Љубисав Стаменчић, децембар 2009, Притупање 19.5.2013
  58. ^ Блиц: „Србија може да прави струју од сунца, биомасе, воде и ветра“, 1.9.2008, приступ 19.5.2013
  59. ^ Време: „Моја електрана и друге ветрењаче“, Слободан Бубњевић, 27.7.2006, Приступање 19.5.2013
  60. ^ Политика: „Биомаса, струја без инвестиција“, Предраг Радовановић, 16.1.2013, Приступљено 19.5.2013
  61. ^ Matić (2004), стр. 243.
  62. ^ Matić (2004), стр. 276.
  63. ^ ((en)) Еurovision.tv: „Eurovision Song Contest 2007 Final“, Приступљено 19. 5. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

title=Википутовања

Википутовања имају више информација на вези: