Социјалистичка Република Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Социјалистичка Република Србија
Socijalistička Republika Srbija

9. април 194528. септембар 1990.
Застава Србије Грб Србије
Застава Грб
Locator map Serbia in Yugoslavia.svg
Положај СР Србије у СФР Југославији
Географија
Земља СФР Југославија
Главни град Београд
Површина 88.361 km²
Становништво 7.822.795 (1991. год)
Друштво
Званични језици Српскохрватски језик
Валута Југословенски динар
Владавина
Облик владавине Народна република
Социјалистичка република
Оснивање 9. април 1945.
Престанак 28. септембар 1990.
Догађаји
формирање АСНОС-а 9.12. новембар 1944.
оснивање ДФ Србије 9. април 1945.
формирање ФНРЈ 29. новембар 1945.
доношење новог Устава 28. септембар 1990.
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Портал:СФРЈ

Социјалистичка Република Србија је била једна од шест република које су сачињавале Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ).

Била је највећа и најмногољуднија југословенска република, састојала се из три дела - уже Србије и две аутономне покрајине - САП Војводине и САП Косова. Главни град СР Србије био је и главни град СФР Југославије - Београд.

СР Србија настала је де факто одмах по ослобођењу Србије, крајем 1944. године, када је у Београду новембра 1944. одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). Под називом Федерална Држава Србија званично је настала 9. априла 1945. године на заседању АСНОС-а. После проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), 19. фебруара 1946. године променила је назив у Народна Република Србија. Назив Социјалистичка Република Србија добила је, кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. и носила га је до 28. септембра 1990. године када је, доношењем новог Устава, преименована у Република Србија.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја Србије и Србија у Народноослободилачкој борби

Настанак Социјалистичке Републике Србије нерскидиво је везан период Другог светског рата од 1941. до 1944. године, као и борбу југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), јер је као резултат њихове победе дошло је до федерализације Југославије и проглашења републике.

Априла 1941. године Краљевина Југославија је била нападнута и окупирана од стране сила Осовине, предвођених Трећим рајхом. Већ током лета у западној Србији је избио устанак против окупатора, који се убрзо проширо на читаву територију Србије, али пре свега на Шумадију. Током јесени створена је прва слободна територија у тад окупираној Европи, под називом Ужичка република. Окупатор је убрзо окупио веће снаге и под страшним терором покушао да угуши устанак, али се главнина устаничких снага пребацила у Црну Гору и Босну. Током 1942. и 1943. године главна устаничка жаришта на територији Србије су била у јужној Србији.

У лето и јесен 1944. године долази до пробоја партизанских снага из правца река Лима и Дрине. У исто време на Дунав, код румунске границе избијају јединице совјетске Црвене армије. До краја 1944. године заједничким акцијама Црвене армије и јединица НОВ и ПОЈ ослобођена је територија централне и јужне Србије, као и Војводина.

Иако су тада још увек, под покровитљеством Савезника, трајали преговори између руководства НОП-а и краљевске Владе око дефинитивног стауса Југославије на ослобођеној територији је отпочело формирање нових органа „народне власти“. У тек ослобођеном Београду је од 9. до 12. новембра одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) на коме су усвојене одлуке донете на Другом заседању АВНОЈ-а о будућем федералном уређењу Југославије.

Априла 1945. године у Београду је одржано ново заседање АСНОС-а на коме је он преименован у Народну скупштину Србије и тада је званично настала Федерална Држава Србија. После проглашења ФНРЈ, новембра 1945. и доношења Првог устава ФНРЈ, јануара 1946. Народна скупштина Србије је 19. фебруара 1946. године Федералну Државу Србију преименовала у Народну Републику Србију. Новембра 1946. одржани су избори за Уставотворну скупштину на којима је већину однела листа Народног фронта Србије, на челу са Комунистичком партијом, а јануара 1947. године донесен је и Први устав НР Србије.

Даље уставне и друштвено политичке промене, пратиле су промене на савезном нивоу, па је тако 1953. године усвојен Уставни закон којим су извршене одређене измене у политичком систему. Године 1963. донесен је нови Устав Југославије, којим је она из ФНРЈ преименована у СФРЈ, па је с тим у вези донет и нови Устав Србије којим је Народна Република Србија преименована у Социјалистичку Републику Србију. Такође овим уставом је дотадашња Аутономна Косовко-метохијска област добило статус Аутономне покрајине.

Године 1974. донесен је нови Устав СФРЈ, као и нови Устав СР Србије. Овај устав је довео до дезинтеграције Југославије јер је више јачао улогу република него савезне државе. Такође устав Србије је тадашњим аутономним покрајинама - САП Војводини и САП Косову дао још већа овлашћења минимизирајући утицај републике на дешавања у покрајинама.

Током 1980-их година у СР Србији је дошло до нагомилавања проблема насталих Уставом из 1974. године, као и економском кризом. На ово су посебно утицали све већи етнички проблеми у САП Косову, као и јачање сепаратистичког покрета. Током 1987. и 1988. године долази смене у руководству тада владајућег Савеза комуниста Србије и потом долази тзв „антибирократске револуције“ у којој су смењена руководства у САП Војводини и САП Косову. Као резултат овога марта 1989. године Скупштина СР Србије усваја уставне амандмане којима се покрајинама одузимају сви елементи државности.

Почетком 1990. године долази до распада Савеза комуниста Југославије (СКЈ) и отпочиње политички распад СФРЈ, услед првих вишестраначких избора који су током ове године одржани у већини југословенских република. Нови устав Србије донесен је 28. септембра 1990. године и њиме је Социјалистичка Република Србија преименована у Републику Србију, а покрајини Косово је враћен стари назив Косово и Метохија.

Политика[уреди]

Привреда[уреди]

После завршетка Другог светског рата врши се нагли развој у свим видовима привреде.

Исто тако се развија и туризам од којих је планински и бањски имао највише могућности за развој због многих природних лепота и извора лековите воде. Од бања су најпознатије: Врњачка, Бања Ковиљача, Матарушка, Сокобања и Нишка Бања.

Друштво и култура[уреди]

У Социјалистичкој Републици Србији се веома доста улагало у културу и спорт. Спортисти и тимови из СР Србије постизали су значајне резултате у светским размерама. Највећи успех постигли су фудбалери београдске Црвене звезде када су 1991. године освојили Купа европских првака, у Барију и Интерконтинентални куп у Токију.

Музика је такође била доста популарна. Међу певачима народне музике истицали су се - Лепа Лукић, Тозовац, Цуне Гојковић, Силвана Арменулић, Мирослав Илић и други. Међу певачима забавне и рок музике: Корни и YU група, Смак, Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, ЕКВ и други.

Демографија[уреди]

Конститутиван народ су били Срби, а у покрајинама поред Срба конститутивну једнакост (и то од Устава из 1974. до доношења новог Устава из 1990) имале су и народности. У Војводини: Мађари, Словаци, Румуни и Русини, а на Косову и Метохији: Албанци (до пописа из 1971, користио се назив Шиптари) и Турци. На ужем подручју Србије (изван покрајина) званичне народности биле су: Албанци и Бугари, али само у општинама у којима су представљали значајан део становништва.

Територијална организација[уреди]

Међуопштинске регионалне заједнице у Социјалистичкој Републици Србији (1974—1990)
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Територијална организација Србије (1945—2007)

Социјалистичка Република Србија неколико пута је мењала територијалну организацију. Према закону из септембра 1945. године ужа Србија се се састојала из 16 округа и подручја града Београда. Окрузи су били - београдски, ваљевски, врањски, крагујевачки, крушевачки, лесковачки, моравски (Јагодина), новопазарски, нишки, пиротски, подрински (Шабац), пожаревачки, тимочки (Зајечар), топлички (Прокупље), ужички и чачански.[1] Године 1966. се укудају срезови и оштине постају основне територијалне јединице. После доношења новог Устава, 1975. године дошло је до формирања међуопштинских-регионалнх заједница које су формиране слободним удруживањем општина и било их је укупно осам на територији уже Србије, без подручја града Београда:

  • Јужноморавска МРЗ - седиште Лесковац,
  • МРЗ Краљево - седиште Краљево,
  • МРЗ Ниш - седиште Ниш,
  • Подрињско-колубарска МРЗ - седиште Ваљево,
  • Подунавска МРЗ - седиште Смедерево,
  • МРЗ Шумадије и Поморавља - седиште Крагујевац,
  • МРЗ Титово Ужице - седиште Титово Ужице,
  • МРЗ Зајечар - седиште Зајечар.

Имена градова[уреди]

У време постојања Социјалистичке Републике Србије поједини градови су носили другачија имена. Неки градови носили називе по истакнутим личностима из тада владајуће комунистичке идеологије, док су поједини градови у својим називима имали одређене географске одреднице, јер су и у другим југословенским републикама постојали градови са истим именом. Неки од тадашњих назива су били:

  • Прибој на Лиму - данас Прибој
  • Ранковићево (од 1949. до 1955. године; по Александру Ранковићу) - данас Краљево
  • Светозарево (од 1946. године; по Светозару Марковићу) - данас Јагодина
  • Титов Врбас (од 1981. године; по Јосипу Брозу Титу) - данас Врбас
  • Титова Митровица (од 1981. године; по Јосипу Брозу Титу) - данас Косовска Митровица
  • Титово Ужице - (од 1946. године по Јосипу Брозу Титу) данас Ужице
  • Ужичка Пожега - данас Пожега

Функционери СР Србије[уреди]

Председници[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Списак председника Србије и Председништво СР Србије

Премијери[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Живорад Јевтић: Административно-територијалне промене у ваљевском крају (1944—1955), pp. 52, у „Гласник“, број 23, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 1988. године.

Литература[уреди]