Социјалистичка Република Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Социјалистичка Република Србија
Socijalistička Republika Srbija

9. април 194528. септембар 1990.
Застава Србије Грб Србије
Застава Грб
Locator map Serbia in Yugoslavia.svg
Положај СР Србије у СФР Југославији
Географија
Земља СФР Југославија
Главни град Београд
Површина 88.361 km²
Становништво 7.822.795 (1991. год)
Друштво
Званични језици Српскохрватски језик
Валута Југословенски динар
Владавина
Облик владавине Народна република
Социјалистичка република
Оснивање 9. април 1945.
Престанак 28. септембар 1990.
Догађаји
формирање АСНОС-а 9.12. новембар 1944.
оснивање ДФ Србије 9. април 1945.
формирање ФНРЈ 29. новембар 1945.
доношење новог Устава 28. септембар 1990.
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Портал:СФРЈ

Социјалистичка Република Србија је била једна од шест република које су сачињавале Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ).

Била је највећа и најмногољуднија југословенска република, састојала се из три дела - уже Србије и две аутономне покрајине - САП Војводине и САП Косова. Главни град СР Србије био је и главни град СФР Југославије - Београд.

СР Србија настала је де факто одмах по ослобођењу Србије, крајем 1944. године, када је у Београду новембра 1944. одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). Под називом Федерална Држава Србија званично је настала 9. априла 1945. године на заседању АСНОС-а. После проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), 19. фебруара 1946. године променила је назив у Народна Република Србија. Назив Социјалистичка Република Србија добила је, кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. и носила га је до 28. септембра 1990. године када је, доношењем новог Устава, преименована у Република Србија.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја Србије и Србија у Народноослободилачкој борби

Настанак Социјалистичке Републике Србије нерскидиво је везан период Другог светског рата од 1941. до 1944. године, као и борбу југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), јер је као резултат њихове победе дошло је до федерализације Југославије и проглашења републике.

Априла 1941. године Краљевина Југославија је била нападнута и окупирана од стране сила Осовине, предвођених Трећим рајхом. Већ током лета у западној Србији је избио устанак против окупатора, који се убрзо проширо на читаву територију Србије, али пре свега на Шумадију. Током јесени створена је прва слободна територија у тад окупираној Европи, под називом Ужичка република. Окупатор је убрзо окупио веће снаге и под страшним терором покушао да угуши устанак, али се главнина устаничких снага пребацила у Црну Гору и Босну. Током 1942. и 1943. године главна устаничка жаришта на територији Србије су била у јужној Србији.

У лето и јесен 1944. године долази до пробоја партизанских снага из правца река Лима и Дрине. У исто време на Дунав, код румунске границе избијају јединице совјетске Црвене армије. До краја 1944. године заједничким акцијама Црвене армије и јединица НОВ и ПОЈ ослобођена је територија централне и јужне Србије, као и Војводина.

Иако су тада још увек, под покровитљеством Савезника, трајали преговори између руководства НОП-а и краљевске Владе око дефинитивног стауса Југославије на ослобођеној територији је отпочело формирање нових органа „народне власти“. У тек ослобођеном Београду је од 9. до 12. новембра одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) на коме су усвојене одлуке донете на Другом заседању АВНОЈ-а о будућем федералном уређењу Југославије.

Априла 1945. године у Београду је одржано ново заседање АСНОС-а на коме је он преименован у Народну скупштину Србије и тада је званично настала Федерална Држава Србија. После проглашења ФНРЈ, новембра 1945. и доношења Првог устава ФНРЈ, јануара 1946. Народна скупштина Србије је 19. фебруара 1946. године Федералну Државу Србију преименовала у Народну Републику Србију. Новембра 1946. одржани су избори за Уставотворну скупштину на којима је већину однела листа Народног фронта Србије, на челу са Комунистичком партијом, а јануара 1947. године донесен је и Први устав НР Србије.

Даље уставне и друштвено политичке промене, пратиле су промене на савезном нивоу, па је тако 1953. године усвојен Уставни закон којим су извршене одређене измене у политичком систему. Године 1963. донесен је нови Устав Југославије, којим је она из ФНРЈ преименована у СФРЈ, па је с тим у вези донет и нови Устав Србије којим је Народна Република Србија преименована у Социјалистичку Републику Србију. Такође овим уставом је дотадашња Аутономна Косовко-метохијска област добило статус Аутономне покрајине.

Године 1974. донесен је нови Устав СФРЈ, као и нови Устав СР Србије. Овај устав је довео до дезинтеграције Југославије јер је више јачао улогу република него савезне државе. Такође устав Србије је тадашњим аутономним покрајинама - САП Војводини и САП Косову дао још већа овлашћења минимизирајући утицај републике на дешавања у покрајинама.

Током 1980-их година у СР Србији је дошло до нагомилавања проблема насталих Уставом из 1974. године, као и економском кризом. На ово су посебно утицали све већи етнички проблеми у САП Косову, као и јачање сепаратистичког покрета. Током 1987. и 1988. године долази смене у руководству тада владајућег Савеза комуниста Србије и потом долази тзв „антибирократске револуције“ у којој су смењена руководства у САП Војводини и САП Косову. Као резултат овога марта 1989. године Скупштина СР Србије усваја уставне амандмане којима се покрајинама одузимају сви елементи државности.

Почетком 1990. године долази до распада Савеза комуниста Југославије (СКЈ) и отпочиње политички распад СФРЈ, услед првих вишестраначких избора који су током ове године одржани у већини југословенских република. Нови устав Србије донесен је 28. септембра 1990. године и њиме је Социјалистичка Република Србија преименована у Републику Србију, а покрајини Косово је враћен стари назив Косово и Метохија.

1980-1989.[уреди]

Током последње деценије Титиове владавине Србија је била једна од осам малих „партија-држава“ СФРЈ идеологијом међусобно повезаних, под обоготвореним владаоцем. Везиво је био строго намењено апарату власти. Изван тог апарата Тито је био симбол и заштитник сналажења које је оцртавало Југославију. Његова смрт 4. маја 1980. изазвала је жалост - и запрепашћење, као да су људи, бојећи се да се суоче са стварношћу, хтели да верују да Тито никад неће нестати.[1]

Сахрана маршала Јосипа Броза Тита била је и његова коначна апотеза, јер су се његови колективни наследници правили као да он и даље влада земљом. Међутим, његова посмртна слава није дуго потрајала. У Србији се ускоро више није помињао као Тито већ само као Броз. Стварност се постепено наметнула: открила је кризу која је одмах била очигледна свима. Најпре је изгледала као привредна и финансијска: незапосленост је расла, стварне зараде су падале. Већ 1985. инострани дуг био је преко 20 милијарди долара, а нагомилана инфлација од 1979. премашила је 1000 одсто.[1]

У схватању њених властодржаца, комунистичка Југославија је одувек била прелазна држава којој је било одређено да постане језгро или узор једне шире интеграције. Од 1974, више него икад раније, она се заснивала на порицању не само југословенске политичке нације већ и саме државе. Требало је да се одржи вером у марксизам-лењинизам-титоизам-кардељизам. Систем је потценио снагу стварне садашњости. После Титове смрти, упркос његовом надахнућу, савезно руководство није могло да се извуче из застале машинерије. Једино што је могло да учини било је да спречи стварање било какве свејугословенске алтернативе, и у томе успела све дотле док није сам модел доведен у питање и док нису настали сукоби у политичкој елити око исправне интерпретације модела.[2]

Ранији жртвени јарци - класни непријатељи, капиталистички Запад, стаљинистички Исток - нису више били употребљиви. Називајући све оне који се супротстављају режиму у постојећем тумачењу „националистима“, руководство је и само допринело промовисању национализма као главне алтернативе. Као и другде у Источној Европи, повратак национализма није био само појава једне старе, генетске нити. То није толико био покушај да се обнове везе са стварном традицијом колико да се избрише скорашња прошлост. Био је, такође, производ комунизма који је увек манипулисао национализмом у политичке сврхе.[3]

Квазидржавама, које су републике и покрајине постале на рачун федерације, недостајао је само субјективни карактер национализма. Идеолошки „антиетатизам“ отворио је пут „етатистичкој“ опсесији. Делови културне елите помогли су да се селективно обнови колективна прошлост, што је било у супротности са принципом грађанства, али је помогло да се превазиђе дегенеративни стисак атеистичког комунизма. Док су јавно мњење и медији били забринути због све већег јаза између модела и стварности, нови жртвени јарци су се проналазили ван сопственог народа. Коначно, сваки народ је постао оно чега су се остали бојали.[3]

Политичко вођство Србије је прихватило устав из 1974. јер га је видело као корак ка очувању комунистичке Југославије у којој би Србија имала знатну аутономију, а да не буде сумњичена да угрожава слободни развој других. Хтели су да буду слободни да модернизују политички систем Србије, верујући да ће тиме повећати утицај Републике на савезну политику.[3]

Положај Србије у последњем уставном раздобљу био је нелогичан - аутономне покрајине су могле да ставе вето на одлуке које су се тицале Републике чији су оне биле део, али републичка власт није могла то исто да чини на Косову и у Војводини. Србија је била стварно сужена на оно што се све чешће звало „ужа Србија“ (или „Србија ван покрајина“). Вођство Србије се није тада толико противило самом Уставу, колико селективном и недоследном тумачењу Устава. Што се тиче привреде, хтели су да поново интегришу покрајине како би српску индустријску политику учиниле успешнијом, као и да поново уједине југословенско тржиште да би се примениле реформе које је предложио Међународни монетарни фонд.[4]

Њихове предлоге неповољно су оцењивали они који су тврдили да би то било скретање са „Титовог пута“. Противљење је долазило из Словеније, где реформистичко расположење није ишло даље од сопствених граница. Хрватско конзервативно руководство било је опрезно у вези са било којом политичком реформом. Коначно, предлози нису били у складу ни с извесним политичким дискурсом у самој Србији, који се окретао етничкој нацији а не Републици као стварном политичком чиниоцу.[5]

Опседнуто Титовом заоставштином, у којој је Југославија била претходница „трећег пута“, партијско руководство изгледа да није примећивало шта се дешава у ширем свету. Упркос несугласицама, оно се и даље држало status quo-а у свом ортодоксном облику. Расправе о вођењу привреде нису још прерасле у етничке сукобе; поделе су још прелазиле републичке границе. Међутим, до средине осамдесетих година „Титов пут“ и Титова посмртна апотеза дошли су до краја, а да нико није признао да се то догодило. Разна стремљења су почела да вуку у супротним правцима; Србија је покушала да поново ојача федерацију, а Словенија да је још више ослаби.[5]

Покрајине Србије, посебно Косово, биле су забринуте. Председник Уставног суда Србије је 1981, шест месеци после Титове смрти, тражио покретање расправе о „мањим изменама“ у систему, које би Србији повратиле извесну контролу. За узврат, захтеви су постављени на Косову, за које су Албанци хтели да постане република одвојена од Србије; њихова образована мањина посебно је осећала да се економски јаз шири између њих и осталог дела земље. Што се тиче Срба у Покрајини, они су постали жртве тешке дискриминације. И једни и други су се исељавали.[5]

Незадовољство је експлодирало априла 1981. Албански студенти у Приштини придодали су етничку и иделошку димензију социјалном и економском незадовољству. Неспремне и збуњене, власти су реаговале брутално на експлозију албанског национализма. Ред је на изглед био поново успостављен употребом силе, тешким казнама, чисткама, симболичним гестовима, извикивањем уобичајених парола и површним префарбавањем пукотина. Побуна, пошто је означена као „контрареволуционарна“, наводно није утицала на радне људе.[6]

Поново разматрати првобитну територијалну поделу Југославије и дати Косову статус републике није било могуће. Према идологији и према Уставу, републике су биле искључиво за „конститутивне“ народе. Косово као република отворило би праву Пандорину кутију. Било би магнет за албанско становништво широм Југославије, с ужег подручја Србије, из Црне Горе и, посебно, из Македоније, чија би оданост федерацији била угрожена. Довело би до сличних захтева пола милиона Срба у Хрватској (који су се разликовали од Хрвата, али и од становника Србије, бар колико се разликовало становништво Црне Горе). Могло би да дође и до зближавања трију јужних република - Србије, Црне Горе и Македоније.[7]

Пошто су грубо разбуђене власти постале свесне стварног стања, политичко деловање на Косову је било уздржаније, а албански националисти повукли су се у илегалу. Ништа више није чињено да се заташка малтертирање тамошњих Срба и њихово исељавање. Број исељених Срба је споран и различит[a], као и разлози за то. Одлазили су због притисака, али и у потрази за вишим животним стандардом.[7]

Једно је сигурно да је број Срба у Покрајини, који је до 1961. био стално између 23 и 27%, 1981. пао на 13,2%. Сви су знали да је првобитни разлог за то био природни прираштај албанског становништва Косова, највиши у Европи са 35 промила. Међутим, исељавање Срба са Косова је код њих, као и у Србији, узето као доказ да је под југсловенском, па чак и српском комуниситчком влашћу, настављен процес који је започео још у време турске власти.[7]

Политички прваци у Србији кориситили су албанску „контрареволуцију“ да нагласе потребу за променама у уставним односима између Србије и њених покрајина. Тврдили су да слаба Србија потхрањује српски национализам, што није добро за Југославију, и да права опасност не долази од „државности“ федерације, већ од „државности“ њених саставних делова. Њихов „реформистички“ став, по коме је политичка реформа ишла у корак с економском реформом, довео их је у сукоб с онима који су бранили status quo, а међу овима су били Срби из војвођанске партијске хијерархије, српски комунисти из Босне, као и мањина у Партији из саме уже Србије.[8]

Начин на који се стара подела на реформисте и конзервативце претвроила у сукоб између оних који су бранили status quo, већином изван уже Србије, и оних који су се залагали за повратак извесној централизацији (или поновној „федерализацији“), већином из Србије, постао је видљив на Дванаестом конгресу СКЈ 1982. Тада је постало јасно да прваци Србије неће пристати да ико после Тита буде арбитар у политичким сукобима унутар њихове републике.[9]

Упркос сталним хапшењима албанских „иредентиста“, исељавање Срба са Косова се наставило, локални кадрови су сумњичени и после чистке, док се антагонизам између двеју заједница продубљивао. Срби са Косова почели су да траже подршку у Београду ван владиних кругова; свештеници и интелектуалци непосредно су се уплели у потпомагање њихових циљева. Баш као што су косовски Албанци веровали да има само република (Косово), једнака осталим републикама, може дати оно што траже, тако су косовски Срби захтевали подршку од републике (Србије), једнаке са свим осталима.[9]

Била је успостављена веза између косовског питања и статуса Србије. Проблем односа између Срба и Албанаца на Косову прерастао је у проблем односа између Срба и свих осталих у Југославији. Нелагодност због неефикасности довела је до преиспитивања природе савезног оквира.[b] У том преиспитивању, Косово је поново постало национални симбол, као што је било у време балканских ратова, готово три четвртине века раније. Територију је требало „сачувати“, као што је некад битку требало „осветити“. Само име Косово постало је чаробна реч која је тренутну кризу повезивала са сећањем на неправде из прошлости и са носталгијом за давнашњом славом.[10]

Већ је 1985. било распрострањено мишљене да југословенски комунизам није успео. Београд је био центар независне критичке мисли у Југославији. Главни град је користио слободу коју је неконформистичким интелектуалцима давало републичко руководство у потрази за шире заснованом легитимношћу, и тако је „београдска критичка интелигенција“ постала предводник покрета за људска права. Језгро тог покрета било је у Одбору за заштиту слободе мисли и изражавања, у коме је било чланова Српске академије наука и уметности[c], са Добрицом Ћосићем на челу. Њихов први задатак био је да бране оне који су широм Југославије прогањани због дисидентског става, без обзира на природу става, али су постављали и политичке захтеве који су стварно били радикална критика комунистичког система.[11]

Спајајући демократију и национализам, они су постепено кренули од заштите људсикх права до туговања над судбином свога народа, и од супротстављања комунистичким митовима до залагања за српске митове. Чинећи то, ишли су путем романа који су изражавали све веће разочарење Срба начином на који су комунистички владари водили заједничку државу.[d] Било је историчара, који су природно мање читани, али о којима се сито толико говорило, који су сада испитивали историју КПЈ, њену улогу у Другом светском рату, њен приступ националном питању и, посебно, њено поступање према српском народу. Они су се концентрисали на антијугословенску фазу Коминтерне, на кампању против „великосрпског хегемонизма“, на борбу против Михаиловићевог покрета и на територијалну поделу југословенске федерације, тако да је 1988. издаја Срба од Комуниситчке партије већ била постала актуелна тема у Београду.[12]

Друга тема била је континуитет „аустро-католичког“, антисрпског правца од државника, генерала и прелата Хабзбуршке монархије до националистичких интелектуалаца и ревизионистичких историчара савремене Хрватске, преко трагичних дана ратне НДХ и, чак, владавине Тита и Кардеља, на које се гледало као на Хрвата и Словенца. Било је непромишљених и сирових уопштавања у коалицији комунистичког и католичког правца.[13]

„Бијела књига“, коју су 1984. припремили тврди хрватски бранитељи постојећег устава, била је прави Index expurgatorius - антологија неприхватљивих списа 120 аутора (већином из Србије) после Титове смрти. Њена намена је била да уједини југословенске комунисте у борби против целог фронта политичких противника, али њу је српско руководство видело као још једно мешање у унутрашње послове, што озбиљно подрива њихов утицај.[13]

Иван Стамболић (1936-2001) је, после Титове смрти, дошао на чело Централног комитета СК Србије. Он и његова екипа залагали су се и за тржишне реформе и за промену статуса Србије у договору са осталим чланицма федерације. До 1984. његове примедбе нису се односиле на Устав већ на његово тумачење на штету Србије од стране осталих република и двеју покрајина.[13]

Они зато нису били попустљиви према националистима. Стамболићев штићеник Слободан Милошевић (р. 1941), секретар Комитета СК Београда, био је искрени противник националиста и заступник тврде комуниситичке линије, који се супротстављао свим покушајима да се преиспита скорија прошлост. Када је Стамболић изабран за председника Председништва Србије 1986, подржао је Милошевића као свог наследника на челу Централног комитета СК Србије.[13]

Одазивајући се на званичне иницијативе, Српска академија наука и уметности је маха 1985. образовала радну групу која је требало да припреми нацрт меморандума за расправу о економској и политичкој ситуацији у Југославији. Још 1983. Комисија, коју је именовао СКЈ да расправља о сутавној реформи, тражила је отворену дебату о променама које је разматрала Скупштина Југославије. Српско руководство изразило је жељу да у томе учествује и Српска академија наука и уметности, у нади да ће тако смањити јаз између политичког врха и интелектуалне опозиције, и добити подршку за своје предлоге. Слични кораци предузимани су и у Словенији. Радна група је, дакле, кренула академским темпом да саставља нацрт. Септембра 1986. недовршена верзија је, под сумњивим околностима, доспела до најтиражнијег југословенског листа Вечерње новости. Она није садржала много шта новога.[14]

Тај документ, који је пре био опис катастрофалне ситуације него политички програм, тражио је демократску и интегративну федерацију. Србија у том тренутку није могла да буде „држава“ као остале републике због начина на који је била подељена. Услед претеране децентрализације, Срби су подвргнути „геноциду“ у једном делу своје Републике и суптилнијим облицима асимилације у другим деловима Југославије. Хрватска и Словенија окривљене су за заверу да се одржи подређени положај Србије и српског народа. Србија би сада морала да преузме иницијативу да се измени ситуација тиме што би вратила покрајине - које би остале аутономне - под власт Републике, и да створи програм о интеграцији српског народа без обзира на границе.[15]

Документ није одбацивао Југославију или комунистичко наслеђе. Није тражио промену унутрашњих граница, нити укидање аутономних покрајина. Међутим, писци овог нацрта повезали су разне делове српске националистичке визије; такође су открили заверу којом се све објашњавало. Мало ко је прочитао овај документ, али је његова порука, појачана у вулгаризованој форми кроз медије широм Југославије, била позив најугледније групе српских инетелктуалаца упућен Србима да се уједине у одбрани угрожене нације.[15]

Покренута је званична кампања против „Меморандума“ и против саме Академије, која је морала да одложи своју већ заказану прославу стогодишњице. Притисак на поједине чланове и на саму установу да осуде документ био је контрапродуктиван. Већина академика није ништа знала о Меморандуму, али су одбили да га одбаце да би истакли своју независност. Јавно мњење је схватило да је Академија тиме подржала текст.[e] Када су српски активисти дошли са Косова у Београд у потрази за подршком, Ћосићев Одбор је организовао петицију која би покренула јавно мњење. Она је испала прави „ко је ко“ истакнутих интелектуалаца које је коначно објединило њихово залагање за људска права појединих прогањаних Албанаца са духовном визијом српске нације и критиком режима.[16]

Подршка косовским Србима усмерена је кроз Удружење књижевника Србије, које је чак више него Академија, било установа совјетског типа какве су постојале у свакој јединици федерације. Удружење је 1986. изабрало ново предесдништво које су чинили истакнути опозициони писци, укључујући Ћосића и неколико чланова његовог Одбора. С пролећа 1987. орагнизовало је низ „књижевних вечери“ о Косову, а Ћосићев говор на једној од њих одјекнуо је широм Југославије. Главна тачка тог говора била је да је Косово животно питање за српски народ и за будућност Југославије; југословенска држава неће опстати ако дозволи да једна мањина терорише већински народ у једној од република.[17]

Хрватски и словеначки интелектуалци нису одговорли ни на један покушај београдских колега да се покрене свејугословенска солидарност са ма којом од српских иницијатива, а најмање су прихватили „истину“ о Косову. Изневерено очекивање подршке из Словеније претворило су се у осећање издаје. Како се национализам поново појавио у Хрватској, тамошњи интелектуалци покушали су да умање усташке покоље да би отклонили сваку љагу са својих конфедералних планова, на шта су колеге из Србије раговале преувеличавањем српских губитака, да би ојачали своју тезу о жртвовању. Београдски медији приредили су праву оргију геноцидних открића.[17]

Све је то ишло заједно са „повратком традицији“ која је омогућила некада критичкој интелигенцији да повеже реторичку одбрану српске државе и народа са дубоко укорењеним осећањима. Народна култура, којом су се још једино занимале музикологија, етнографија и туризам, оживела је и одмах се претворила у кич субкултуру. Први добитник традиционализма била је Српска православна црква, која се од 1980. постепено враћала са друштвених маргина на које је била потиснута. Зато што је себе увек сматрала чуварем српског идентитета, она је била прва установа која је 1982. стала у одбрану косовских Срба. Док је један део једноставно имао циљ да Цркви врати стари положај у друштву, други део су чинили млађи теолози који су се појавили на београдској интелектуалној бини још пре него што су постали епископи. Они су патње Срба из различитих крајева и времена повезали у јединствену националистичку теологију. За њих је свети кнез Лазар изабрао царство небеско 1389. у име целог народа, чија је трагична историја од тада била разапета између неба и земље.[18]

Стање на Косову 1987. поново је било експолозивно. Овог пута Срби су били ти којима је било доста свега. Критичка интелигенција претворила се у потпуно развијену опозицију, захтевајући у општим терминима крај дезинтеграције Југославије, њену демократизацију, промену противсрпске политике и реформе које би Србију учиниле једнаком осталим републикама.[19]

Априла 1986, непосредно пре него што је постао председник Председништва Србије, Стамболић је отишао на Косово. Пошто се ухватио у коштац са задатком да обезбеди подршку ЦК СК Југославије за захтеве своје републике, покушао је да уразуми тамошње Србе, користећи при том уобичајену реторику српских комуниста који су се супротстављали српском национализму. За то време, Милошевић је у Београду напао протестне митинге као националиситчке. Тачно годину дана касније, Стамболић га је послао на Косово да се сретне са незадовољним Србима јужне покрајине.[19]

Приморан да се у Косову Пољу, 25. априла 1987, обрати разјареној маси која се жалила да је пендречи (углавном албанска) милиција, Милошевић је говорио без припреме, доста збуњен. Окривио је бирократе; мешао је патриотско помињање земље њених предака са комуниситчким упозорењем да се пазе националиста. Међутим, запамћен је само по једној реченици:

Нико не сме да вас бије!

Порука коју је народ схватио била је да треба да узме судбину у сопствене руке.[19]

По повратку Милошевић је наставио са јавним нападима на Академију. У исто време, подстакнут популарношћу коју је тек задобио, организовао је своје конзервативне следбенике из Партије да припреме заверу против Ивана Стамболића, како би се нови легитимитет тражио кроз жестоку одбрану српских циљева. Српска привреда је осамдесетих година склизнула ка нивоу неразвијених република. Према свим важећим показатељима, чак је и ужа Србија пала испод југословенског просека. Ипак се њен допринос федерацији рачунао и даље као да је развијена република. Њено руководство до тада није било успело да се идентификује са њеним невољама, нити је могло да сузбије све бројније критике. Оно је покушавало да нађе излаз из кризе кроз бескрајна договарања на савезном нивоу о уставним и тржишним реформама, за које се све више мислило да не воде ничему.[20]

Милошевић је схватио колику потенцијалну снагу има опозиција и да је потребно предузети радикалне кораке да би се спречила пропаст режима. Брзо је деловао, првенствено да поврати дисциплину у Партији; унапредио је нове кадрове који су му били одани. Задобио је подршку конзервативаца из војске и старије генерације партизана која је била верна револуцији и одбрани Југославије. Они су у њему видели некога ко може да користи масе и ко неће дозволити другима да манипулишу њима. Он се залагао за повратак на Титов ранији успешан концепт уједињавања народа Југославије и за повратак „државности“ Србији, што је била реакција на теорију одумирања државе у складу са каснијим тито-кардељевским концептом.[20]

Септембра 1987. постигао је пуну контролу над Централним комитетом СК Србије и спретно прешао на националиситчку страну. Пошто је легитимизирајућа моћ титоистичких принципа била исцрпљена, његово позивање на повратак ранијем титоизму могло је да га означи као вођу који би испунио задатак да уништи бар онај део Титовог наслеђа који је од 1974. повезиван са Кардељем. Београдска интелигенција је све дотле могла да комбинује своју оданост демократији са својом оданошћу народу, против режима који није учинио ништа ни за једно ни за друго. Сада је Милошевић бранио интересе Србије; на Косову је као кривце за кризу оптужио бирократе; дозволио је либерализацију српске културе што је било без преседана. Већина београдских „критичних интелектуалаца“, који су се некада поносили да су на првој линији фронта у борби за демократију у Југославији, сада је оставила демократију по страни. Изгубила је своју критичку способност. [21]

Завођење интелектуалаца био је један од многих Милошевићевих начина да стекне легитимитет. Имао је шта да понуди већини људи: опоравак Партије који је могао да се тумачи као корак у правцу демократије, одбрану Србије која је могла да користи и одбрани Југославије, прилику за унапређење млађим политичарима, као и алтернативу отвореном аниткомунистичком национализму, тј. реформисано јединствено социјалистичко тржиште.[22]

Затим је сменио кључне медијске личности, тако да су се најмоћнији београдски листови и телевизијски канали придружили његовим партијским присталицама у кампањи за потпуно уклањање Стамболића. Милошевићево преузимање контроле било је завршено у децембру када је на место председника Председништва Србије дошао један пензионисани генерал. Другим руководствима то није сметало. Албанци са Косова нису имали разлога да подрже Стамболића. Милошевића су подржали комунисти из Црне Горе; многи комунисти у Србији су дошли из Црне Горе или су, као и сам Милошевић, били рођени у Србији од родитеља који су дошли из Црне Горе. У осталим републикама ове промене сматране су унутрашњим питањем Србије. За Хрвате, Милошевић је изгледао мање опасан од Стамболића. Члановима савезног руководства или се прилично свиђао, или није давао повода да му се супротставе.[22]

Он је сада био спреман да понуди решење за сложене проблеме: Косово, незадовољство међу Србима свуда и привредну кризу. Пошто је преузео на себе већи део српског опозиционог потенцијала, почео је да говори како је потребно повратити централизовану власт прво у Србији, а онда у федерацији. Кренуо је пуном брзином 1988. Имитирајући оно што је Тито био учинио двадесет година раније, ставио се на чело народног незадовољства, инсценирајући своју „антибирократску револуцију“. Измакао је тепих испод ногу антикомунистичког национализма, дозвољавајући и подстичући јавно исказивање српског национализма. Масовни митинзи који су организовани преко партијског апарата и медија спремили су терен за замену руководства аутономних покрајина и сестринске републике Црне Горе. Наводећи људе да га непосредно подрже, Милошевић је прибегао заштити српских националних интереса, изражавајући све разне фрустрације народа. Његова способност да стварно покрене масе претворила је сивог апаратчика, какв је до тад био, у најпопуларнијег српског вођу. Створен је култ његове личности.[23]

Безличне партијске хијерархије Војводине, Косова и Црне Горе срушиле су се једна за другом од октобра 1988. до јануара 1989. Док су на Косову милошевићевци добили потпуно нерепрезентативно руководство, у Војводини је појава млађих лица поздрављена као позитивна промена. Преузимање водећих положаја у Црној Гори од Милошевићевих млађих присталица, Момира Булатовића (р.1956) и Мила Ђукановића (р.1962), било је исто толико популарно, али је преузроковало јаку реакцију словеначког руководства зато што се Милошевићева акција проширила ван граница Србије.[24]

Када је Скупштина Југославије усвојила последњи од уставних амандмана чији су нацрти направљени готово две године раније, на ушћу Саве у Дунав у Београду, новембра 1988, организован је масовни скуп, коме је присуствовало више од пола милиона људи. Била је то политичка представа на којој је Милошевић употребио борбену реторику у одбрани Југославије: Југославија је стварана у борби и биће одбрањена на исти начин. Стварање Југославије 1918. никада се није обележавало под влашћу комуниста. Сада су први и последњи пут, на седамдесету годишњицу, стварање и историја државе Јужних Словена обележени низом телевизијских документараца од догађајима Првог светског рата који су довели до 1. децембра 1918. и обимним зборником докумената који илуструје теме из југословенске историје до тада.[24]

У то време ЦК СК Југославије није се супротскављао плановима за ревизију Устава Србије, којом је требало да се смање повластице покрајина укидањем њиховог вета у правним и административним питањима. Ово је ступило на снагу марта 1989, после чега је уследио нови талас масовних протеста на Косову, директни сукоб са полицијским снагама и број жртава који се кретао од званичних 24 мртвих до тврдњи да их је било 1000. Председништво Југославије увело је федерално ванредно стање у Покрајини. Србија је била „поново уједињена“, а већина Срба је осећала да им је враћено достојанство. Међутим, покрајине су задржале своје представнике у Председништву Југославије, што је новоформираном Милошевићевом табору омогућило да има четири од осам гласова на својој страни (Србија, Косово, Војводина и Црна Гора).[25]

Од 1987. Југославија је била под притиском Запада да успостави централну контролу над снабдевањем новца и кредита. Председништво ЦК СКЈ тада је поднело предлоге који су били нека врста компромиса да би се задовољили и браниоци и реформатори система. До краја 1988. Скупштина Југославије усвоијла је неких 120 амандмана после дугих распава и нагодби, али требало је да их ратификују све републике и покрајине да би постали саставни део уставног закона. Марта 1989. формирана је нова савезна влада под председништвом реформисте, Хрвата Анте Марковића. Радила је на нацрту стабилизационог плана да би задовољила услове Међународног монетарног фонда. Милошевић, који је важио за реформатора, дао је свој план - повратак федерализацији као предуслов успешне реформе; сматрао је да ће Србија трпети последице Марковићевих планова онаквих какви су били.[26]

Савезна влада била је само извршилац воље савезног партијског руководства. Милошевићева амбиција да се појави као нови Тито над Југославијом била је неостварива у датим околностима. Да би то постигао, била му је потребна пуна подршка, коју је покушао да задобије од пролећа 1989, најпре помоћу половине неопходних гласова у Председништву Југославије, а затим на ванредном партијском конгресу. Међутим, легитимитет једнопартијске владавине се већ био срушио широм Источне Европе. Југославија је изгубила свој стратешки значај и била је у дубокој економској кризи. Због тога Милошевићеви потези не само да ништа нису могли да реше, нити да спасу Југославију, већ су убрзали њен распад.[26]

Словенија и Хрватска нису хтеле никакве погодбе о реструктурисању Југославије, нарочито не са новим, одлучним и јаким прваком у Београду. Словенија, која је већ била нека врста хомогене нације-државе, пошто се у њој народност поклапала са територијом, била је спремна само да прихвати конфедерацију са најмањим заједничким именитељем и правом на отцепљење чланица. Реагујући на страх од обновљене јаке Србије под Милошевићем, словеначко руковдство, већина интелектуалаца и јавно мњење, желели су да побегну из Југославије, као да су слутили да јој се приближава насилан крај.[27]

Криза у Србији била је наизглед превазиђена помоћу новоискованог народног јединства; комунисти су под Милошевићем стекли нови легитимитет, преузимајући на себе њену одбрану. Сваљујући кривца на систем од 1974, пре него на Југославију, и својим непосредним обећањем јавном мњењу, Милошевић је могао да повеже интелектуалце националисте, људе који су били угрожени економским реформама, оне који су желели повратак комунизму од пре 1974. и оне који су се једноставно ослањали на власт. Истовремено, могао је да употреби и злоупотреби организацију и реторику Комунистичке партије, стварајући тако коалицију око себе.[28]

Милошевићева обраћања Србима садржавала су и политичку претњу другим републичким руководствима. Они су их схватили као антијугословенска, а у најмању руку као дискурс уперен против преостале Југославије. Међутим, већина становника Србије и уистину већина Срба и даље је била за југословенску опцију, не правећи разлику између српства и југословентсва. Упркос многим примедбама, заједничка држава је и даље била најбољи оквир за решење њиховог националног питања. Ово је учврстило Милошевића у намери да принесе начин на који је издејствовао јединство Србије и на Југославију. Његова стратегија била је да постигне јединство унутар Партије, да свргне бирократе, да уклони сепаратисте и промени устав, за целу Југославију, као што је учињено за Србију. Маја 1989. Милошевић је и формално постао председник Србије.[28]

У Војводини је одржан партијски конгрес на коме је покренута инцијатива за одржавање ванредног конгреса СКЈ. Делегати за ванредни конгрес били су бирани сразмерно броју чланова у свакој од република. Својом контролом над партијским машинеријама целе Србије и Црне Горе, и уз помоћ са других страна, Милошевић је могао да рачуна на већину и да наметне промене које ће му омогућити да има власт над свим југословенским институцијама.[29]

Поновно уједињење Србије, повратак њене државности, национално јединство Срба и Милошевићево вођство били су потом крунисани огромном прославом шестотогодишњице Косовске битке. Атмосферу су припремили Црква и книжевници. Црква је, први пут од рата, званично и јавно прослављала Видовдан. Национални романтични књижевници узлетели су у опасне сфере. Силан скуп на месту самог боја, на саму годишњицу, 28. јуна 1989, представљао је изврсно окружење за ову консекрацију. Милошевић се обратио маси људи чији је број процењен на између пола милиона и милион Срба који су дошли из целе Југославије и целог света, повезани на једном месту снажним симболима и великим надама. Његова реторика мешала је пароле социјалистичког развоја са речником народног јунаштва, додајући понеку претњу за сваки случај.

Шест векова касније, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене.[30]

Искористио је прилику да се представи не само као вођа Србије и Срба већ и као истински вођа Југославије, одмах до бледог Председништва Југославије постројеног на овом скупу, који је био представљен и као југословенски и као српски догађај. На помолу је била агонија Југославије. Србија је ушла у испашталиште Милошевићеве ере.[30]

Политика[уреди]

Привреда[уреди]

После завршетка Другог светског рата врши се нагли развој у свим видовима привреде.

Исто тако се развија и туризам од којих је планински и бањски имао највише могућности за развој због многих природних лепота и извора лековите воде. Од бања су најпознатије: Врњачка, Бања Ковиљача, Матарушка, Сокобања и Нишка Бања.

Друштво и култура[уреди]

У Социјалистичкој Републици Србији се веома доста улагало у културу и спорт. Спортисти и тимови из СР Србије постизали су значајне резултате у светским размерама. Највећи успех постигли су фудбалери београдске Црвене звезде када су 1991. године освојили Купа европских првака, у Барију и Интерконтинентални куп у Токију.

Музика је такође била доста популарна. Међу певачима народне музике истицали су се - Лепа Лукић, Тозовац, Цуне Гојковић, Силвана Арменулић, Мирослав Илић и други. Међу певачима забавне и рок музике: Корни и YU група, Смак, Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, ЕКВ и други.

Демографија[уреди]

Конститутиван народ су били Срби, а у покрајинама поред Срба конститутивну једнакост (и то од Устава из 1974. до доношења новог Устава из 1990) имале су и народности. У Војводини: Мађари, Словаци, Румуни и Русини, а на Косову и Метохији: Албанци (до пописа из 1971, користио се назив Шиптари) и Турци. На ужем подручју Србије (изван покрајина) званичне народности биле су: Албанци и Бугари, али само у општинама у којима су представљали значајан део становништва.

Територијална организација[уреди]

Међуопштинске регионалне заједнице у Социјалистичкој Републици Србији (1974—1990)
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Територијална организација Србије (1945—2007)

Социјалистичка Република Србија неколико пута је мењала територијалну организацију. Према закону из септембра 1945. године ужа Србија се се састојала из 16 округа и подручја града Београда. Окрузи су били - београдски, ваљевски, врањски, крагујевачки, крушевачки, лесковачки, моравски (Јагодина), новопазарски, нишки, пиротски, подрински (Шабац), пожаревачки, тимочки (Зајечар), топлички (Прокупље), ужички и чачански.[31] Године 1966. се укудају срезови и оштине постају основне територијалне јединице. После доношења новог Устава, 1975. године дошло је до формирања међуопштинских-регионалнх заједница које су формиране слободним удруживањем општина и било их је укупно осам на територији уже Србије, без подручја града Београда:

  • Јужноморавска МРЗ - седиште Лесковац,
  • МРЗ Краљево - седиште Краљево,
  • МРЗ Ниш - седиште Ниш,
  • Подрињско-колубарска МРЗ - седиште Ваљево,
  • Подунавска МРЗ - седиште Смедерево,
  • МРЗ Шумадије и Поморавља - седиште Крагујевац,
  • МРЗ Титово Ужице - седиште Титово Ужице,
  • МРЗ Зајечар - седиште Зајечар.

Имена градова[уреди]

У време постојања Социјалистичке Републике Србије поједини градови су носили другачија имена. Неки градови носили називе по истакнутим личностима из тада владајуће комунистичке идеологије, док су поједини градови у својим називима имали одређене географске одреднице, јер су и у другим југословенским републикама постојали градови са истим именом. Неки од тадашњих назива су били:

  • Прибој на Лиму - данас Прибој
  • Ранковићево (од 1949. до 1955. године; по Александру Ранковићу) - данас Краљево
  • Светозарево (од 1946. године; по Светозару Марковићу) - данас Јагодина
  • Титов Врбас (од 1981. године; по Јосипу Брозу Титу) - данас Врбас
  • Титова Митровица (од 1981. године; по Јосипу Брозу Титу) - данас Косовска Митровица
  • Титово Ужице - (од 1946. године по Јосипу Брозу Титу) данас Ужице
  • Ужичка Пожега - данас Пожега

Функционери СР Србије[уреди]

Председници[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Списак председника Србије и Председништво СР Србије

Премијери[уреди]

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Социјалистичка Република Србија

Напомене[уреди]

  1. ^ Према пописима, око 65.000 Срба напустило је Покрајину од 1961, док друге процене (које узимају у обзир нерегистрована насеља) сматрају да је било преко 100.000 само у периоду од 1971-1981.
  2. ^ Нарочито у оном слоју „интелектуалаца“ које у Великој Британији штампа са нежним презиром назива „брбљивом класом“
  3. ^ Као наследник Српске краљевске академије (основане 1886), она је после Другог светског рата, као и њене сестринске академије у Загребу (основана 1866) и Љубљани (основана 1938), претворена у државну институцију совјетског типа која је руководила читавом мрежом културних и научних центара. Ове три старије академије у целини су задржале у свом чланству истинске научнике, писце и уметнике. Коначно је сваки део федерације добио сопствену академију.
  4. ^ Укључујући Нож Вука Драшковића (тада комунистичког новинара) и бестелера Данка Поповића Књига о Милутину. Чак и структурна изумност многопревођеног Хазарског речника (1984) Милорада Павића била је, како се испоставило, привлачна постмодернистичка ујудурма да се судбина Срба постави у контекст једне немогуће метанарације
  5. ^ Једина два академика која су га јавно одбацила били су нуклеарни физичар Павле Савић, члан Комунистичке партије од пре рата, и независни историчар Васа Чубриловић, најстарији члан САНУ, чије се предавање у Српском културном клубу 1937. још није било појавило

Референце[уреди]

  1. ^ а б Павловић (2004a), стр. 222.
  2. ^ Павловић (2004a), стр. 222-223.
  3. ^ а б в Павловић (2004a), стр. 223.
  4. ^ Павловић (2004a), стр. 223-224.
  5. ^ а б в Павловић (2004a), стр. 224.
  6. ^ Павловић (2004a), стр. 224-225.
  7. ^ а б в Павловић (2004a), стр. 225.
  8. ^ Павловић (2004a), стр. 225-226.
  9. ^ а б Павловић (2004a), стр. 226.
  10. ^ Павловић (2004a), стр. 226-227.
  11. ^ Павловић (2004a), стр. 227.
  12. ^ Павловић (2004a), стр. 227-228.
  13. ^ а б в г Павловић (2004a), стр. 228.
  14. ^ Павловић (2004a), стр. 228-229.
  15. ^ а б Павловић (2004a), стр. 229.
  16. ^ Павловић (2004a), стр. 229-230.
  17. ^ а б Павловић (2004a), стр. 230.
  18. ^ Павловић (2004a), стр. 230-231.
  19. ^ а б в Павловић (2004a), стр. 231.
  20. ^ а б Павловић (2004a), стр. 232.
  21. ^ Павловић (2004a), стр. 232-233.
  22. ^ а б Павловић (2004a), стр. 233.
  23. ^ Павловић (2004a), стр. 233-234.
  24. ^ а б Павловић (2004a), стр. 234.
  25. ^ Павловић (2004a), стр. 234-235.
  26. ^ а б Павловић (2004a), стр. 235.
  27. ^ Павловић (2004a), стр. 235-236.
  28. ^ а б Павловић (2004a), стр. 236.
  29. ^ Павловић (2004a), стр. 236-237.
  30. ^ а б Павловић (2004a), стр. 237.
  31. ^ Живорад Јевтић: Административно-територијалне промене у ваљевском крају (1944—1955), pp. 52, у „Гласник“, број 23, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 1988. године.

Литература[уреди]