Свето предање

Из Википедије, слободне енциклопедије

Свето предање (грч. Ιερά Παράδοση, лат. Traditio) усмено је преношење учења Господа Исуса Христа и догађаја јеванђеоске историје. Оно постоји упоредо са Светим писмом, допуњава га и помаже да се правилно разумије.

Под Светим предањем се подразумијевају сва она духовна блага наслијеђена од светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом. Свето предање је знатно обимније од Светог писма. Апостол и јеванђелиста Јован каже: „А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописивало, мислим, ни у сами свијет не би могле стати написане књиге.“ (Јов. XXI, 25). Православна црква вјерује да је Свето предање старије од Новог завјета и да је у потпуној сагласности са његовом објавом.

У Православној цркви, Свето предање обухвата:[1]

  • кратка излагања и формулисања православног вјеровања;
  • учење о седам светих тајни, као и чинове како се оне врше;
  • апостолска правила (каноне);
  • правила (каноне) седам васељенских сабора;
  • каноне и правила неколико помјесних синода или сабора;
  • правила о црквеној дисциплини Светог Василија Великог и других светитеља;
  • списе светих отаца;
  • литургије и друга црквена богослужења;
  • житија хришћанских светитеља и мученика;
  • побожне обичаје, значења и симболе као изразе православне вјере, наде и љубави.

Данас, оне хришћанске цркве које поред Светог писма признају и поштују Свето предање се називају традиционалне цркве (историјске цркве). То су Православна, Католичка и древноисточне цркве.

Извори[уреди]

  1. ^ Вера светих — Катихизис источне православне цркве, епископ Николај Д. Велимировић, издање Светог архијерејског синода, стр. 8 и 9