Срцопуц
| Срцопуц | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Систематика | ||||||||||||
|
||||||||||||
| Биномијална номенклатура | ||||||||||||
| Antennaria dioica (L.) Gaertn. |
||||||||||||
| Синоними: | ||||||||||||
|
Gnaphalium dioicum |
||||||||||||
| Екологија таксона | ||||||||||||
Срцопуц, смиље или зечје ножице лат. Antennaria dioica је вишегодишња зељаста биљка из породице главочика (Asteraceae).
Име рода је пореклом из латинског од antenna = пипак (по облику длачица), а име врсте из грчког језика од dioicus = дводоман.
Садржај |
Опис биљке [уреди]
Стабло је усправно и обрасло свиленкастим, густим длакама. Доњи листови су сакупљени у розету при основи стабла, а остали су наизменично распоређени по стаблу. Сви листови су на лицу зелени, а на наличју сребрнасто длакави. На врху стабла су главичасте цвасти сакупљене од 3 до 12 у штит. Пошто је биљка дводома разликују се женске главице, које су са скоро кончастим црвеним цветовима, од мушких чији су цветови неугледни и цевасти. Плод је ахенија глатка или рапава дужине до 1 mm.
Станиште [уреди]
Ова биљка расте по сувим и сунчаним местима или у ретким и светлим листопадним шумама планинских предела. Веома је распрострањена.
Хемијски састав дроге [уреди]
Као дрога се користи:
- вршни део са цвастима (Antennariae dioice flos) или
- цео надземни део биљке (Antennariae dioice herba), који се ређе употребљава.
Срцопуц је хемијски недовољно проучена биљка, али је позанто да садржи:
- горке материје, смоле, мало етарског уља
- танине
- алкалоиде
- пигменте, мао што је каротин;
- фитостероле
- витамине Ц и К
- сапонине.
Употреба [уреди]
Срцопуц се користи у народној медиицни за заустављање унутрашњих крварења из носа, плућа, система за варење као и спољашњих рана које крваре. Улази у састав грудног чаја за лечење хроничног бронхитиса и против кашља. Делује као седатив на снижавање крвног притиска, а као добар тоник за јачање организма.
Ако се правилно користи, у прописаним дозама, нема нежељеног деловања. Код особа преосетљивих на полен биљака из фамилије главочика може доћи до појаве алергије или контактног дерматитиса.
Литература [уреди]
- Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
- Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
- Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
- Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
- Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
- Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
- Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
- Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
- Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
- Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
- Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
- Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
- Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.