Умишљај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 21.01.2012. и налази се у категорији Право.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Умишљај (лат. dolus) је један од најважнијих кривичноправних института. Он је у исто време и субјективни елеменат бића кривичног дела и степен кривице (мада му наша кривичноправна доктрина неоправдано и нетачно признаје само ову последњу функцију).


Појам умишљаја[уреди]

Умишљај је тежи степен кривице и он се увек захтева за постојање кривичног дела. Изузетно, код неких кривичних дела, предвиђен је и нехат као блажи облик кривице. Тј., одговара се за кривично дело (његов блажи облик) и када нема умишљаја, већ само нехата.

Појам умишљаја заснива се на два конститутивна елемента - вољи и свести.

Свест је интелектуални елемент и он означава да је учинилац био свестан свог дела и свих последица које из њега произлазе. Свест треба да обухвати све битне елементе бића кривичног дела (радњу, последицу, узрочну везу, итд.). Интелектуални елеменат, по правилу, не мора да обухвати нормативна обележја бића (за разлику од дескриптивних). Довољно је да учинилац има представу о чињеничном стању које је законодавац хтео да обухвати кривичноправном нормом. Умишљај не обухвата свест о противправности.

Воља је волунтаристички елемент и он претпоставља постојање одлуке учиниоца да предузме радњу којом ће остварити кривично дело. У односу на интензитет вољног елемента врши се разликовање између различитих врста умишљаја.


Врсте умишљаја[уреди]

Наше право познаје више врста умишљаја:

Директни умишљај[уреди]

Dolus directus постоји онда када је учинилац био свестан свог дела и хтео његово извршење. Директни умишљај, за разлику од евентуалног, подразумева већи степен воље за извршењем кривичног дела. Постоје 3 ситуације у којима се јавља директни умишњај:

  • У првој ситуацији, остваривање бића кривичног дела је једини разлог, једини циљ предузимања радње. Директни умишљај постоји чак и када ушинилац није сигуран да ли ће дело успети да доведе до краја. Битно је, дакле, да постоји његова воља. Пример: Учинилац хоће да дође до пара тако што ће опљачкати банку и он креће са извршењем радње кривичног дела, без обзира на то што ће га чувари, можда, спречити у томе.
  • Директни умишљај постоји и онда када учиниоцу остварење бића кривичног дела служи само за постизање неког другог циља. Пример: Фалсификовање исправе како би могао да уђе у земљу под другим именом.
  • У трећој ситуацији, директни умишљај постоји онда када учинилац хоће једно дело, али уз то дело сасвим извесно долази до извршења и другог дела. Можда учинилац и неће да до тог другог дела дође, али је његов интензитет воље за извршењем примарног дела толико изражен, да му се и над њим признаје директни умишљај. Обзиром на то када долази до наступања последице другог дела разликују се две ситуације:
  1. последица другог дела наступа истовремено са последицом првог (нпр. жели да изврши атентат на једно лице које се налази у авиону; диже авион у ваздух, самим тим убијајући и све остале који се налазе у њему);
  2. последица другог, наступа знатно касније од последице првог дела (школски пример: на изолованом месту убија мајку, а поштеди њено мало дете, које ће извесно, после неког времена, без помоћи мајке изгубити живот).

Евентуални умишљај[уреди]

Dolus eventualis постоји онда када је учинилац свестан да може изазвати последицу кривичног дела, па на њу пристаје (дакле, за разлику од директног умишљаја, где он жели баш такву последицу која је наступила, овде је он не жели, али и ако се догоди он пристаје на њу - вољни елеменат је слабији).

Разликовање између директног и евентуалног умишљаја значајно је из два разлога: нека кривична дела се могу извршити само са директним, а друга само са евентуалним умишљајем; а директни умишљај, по правилу, значи виши степен кривице у односу на евентуални, па је самом тим и казна већа.

Алтернативни умишљај[уреди]

Ова врста умишљаја је такође врло значајна, иако га наше право не предвиђа изричито. Он постоји онда када учинилац предвиђа могућност наступања најмање две последице, од којих наступање једне искључује све остале. Уколико је дело управљено ка добрима исте вредности (нпр. пуца ка две особе знајући да ће сигурно погодити једну), право узима да постоји оно дело које је и остварено, међутим постоји спор да ли у односу на остале објекте постоји покушај.

Када је реч о објектима различите вредности и наступи лакша последица, узима се да постоји покушај тежег дела (хоче да или убије лице, или му нанесе тешке повреде, па наступи ово друго, узеће се да постоји покушај убиства).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]