Урош Јекић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Урош Јекић
Датум рођења(1896-12-19)19. децембар 1896.
Место рођењаПаклењ, Краљевина Србија
Датум смрти1980.(1980-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (83/84 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Урош Јекић (Паклењ 19. децембар 1896 — Београд, 1980) био је српски неуропсихијатар, управник Неуропсихијатријске клинике у Београду, професор психијатрије на Медицинском факултету у Београду, председник Црвеног крста Србије, председник Српског лекарског друштва, учесник Првоги Другог светског рата.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. децембра 1896. године у селу Паклењ, недалеко од Рашке, у коме је провео детињство и завршио основну школу. Школовање је наставио у Београду и завршио шест разреда гимназије. Као учесник Великог рата након албанске голготе,послат је заједно са групом српских ученика избеглих из Србије у Француску, где је завршио седми и осми разред гимназије и потом матурирао.[2]

Одмах након положене матуре Урош је започео је студије медицине на факултету у Бордоу. Током студија показао је склоност ка истраживању човекове психе, и то исказао одбраном докторске тезе настале из истраживања људске психе, под називом Le cocodylate de saude a haute doses. Resultats therapeutiques dans les etats depressifes melancoliques, на факултету у Бордоу 1923. године, Професор Питр, истакнути психијатар из Бордоа, препознао је уЈекићу склоност ка психијатрији и дао му савет да своје будуће усавршавање и истаживање посвети неуропсихијатрији.[1]

Након повратка у Србију 1924. године Јекић је започео специјалистичко усавршавање у области психијатрије у Општој државној болници у Београду. По положеној специјализацији, па све до 1945. године, радио је у ду­шевној болници у Топоници, недалеко од Ниша, на захтев др Владимира Вујића, тада доцента Медицинског факултета у Београду.[1]

Током Другог светског рата више пута је хапшен од окупатора и нишке полиције. Након што је његовог 16-годишњи син јединца страдао као припадник партизанских јединац, 1944. године исте године и Јекич се се придружио народноослободилачки покрет.

У првој послератној српској влади др Јекић је постављен за министра здравља, а од 1949. године ради на Неуропсихијатријској клиници Медицинског факултета у Београду. Исте године унапређен је у звање ванредног професора Медицинског факултета на Катедри за неурологију и психијатрију. а 1958. године добио је звање редовног професора.[3]

Након смрти проф. др Вујић је постављен за управника Неуропсихијатријске клинике, и на тој функцији је био све до пензионисања 1968. године.[2]

Преминуо је 1980. године, а сахрањен је на гробљу у Београду.[4]

Дело[уреди | уреди извор]

У Топоници др Јекић је прво радио као одељењски лекар да би касније постао шеф особља а затим и управник болнице са две плате: четири хиљаде динара од краљевског двора, и три хиљаде динара од болнице, које су биле нека врста награде за тежак рад.[5] Била је то прилика да се Јекић као млади лекар докаже.

За две деценије проведене у установи у Топоници др Јекић је стекао увид у усамљеност душевних болесника и сивило просторија у којима бораве, монотонија живота који су принуђени да воде, што је утицало на слабљење њиховог интересовање за спољашњи свет и живот уопште, и да им је живот у природи неопходан за оздрављење њихове психе. Знајући ово др Јекић овако описује свој рад у Топоници на унапређењу живота психијатријских болесника..у овом периоду рада увео сам нове методе лечења кроз рад. На педесетак хектара плодне земље, која је раније припадала ратним ветеранима из балканских ратова, организовао сам плантажну производњу грожђа и поврћа..[5].

Професор Јекић је од 1948. године био председник Црвеног крста Србије, а од 1949. до 1954. председник Српског лекарског друштва, даби од 1955. године постао почасни председник СЛД.[6]

Био је и дугогодишњи председник Правосудне комисије Медицинског факултета и председник Друштва за менталну хигијену Србије. У Светској здравственој организацији активности др Јекића су предузете у циљу сузбијања алкохолизма и његове напоре да хуманизује болничку психу.[1]

Аутор је великог број стручних и популарних радова о алкохолизму. Осим великог броја предавања које је одржао на Коларчевом универзитету, заједно са својим колегама учинио је много на унапређењу судске психијатрије и повезивању правосуђа са психијатријском струком.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Milovanović S, Milovanović D. Razvoj srpske psihijatrije od srednjeg veka do početka Drugog svetskog rata. JAMA Srbija i Crna Gora 2005; 1(3):301-5.
  2. ^ а б „Profesor dr Uroš Jekić | Klinika za neurologiju”. neurologija.bg.ac.rs. Приступљено 2024-02-01. 
  3. ^ Jekić B. Profesor dr Uroš Jekić. In: Milovanović D, editor. Nastava neuropsihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Katedra, klinike i insituti. Beograd: Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu; 2006. p.21-2
  4. ^ Milovanović D. Sećanje: Akademik Jovan D. Ristić. Srp Arh Celok Lek 2004; (9-10):374-6.
  5. ^ а б „Početak rata spasao princa Đorđa”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-12-13. 
  6. ^ Preradović M, Špirić Ž, Radovanović M. Sedamdeset godina psihijatrijske službe Vojske Jugoslavije. In: Preradović M, Raičević R, Špirić Ž, editors. Sedamdeset godina Vojne psihijatrijske službe. Beograd: Javno preduzeće PTT Srbija; 2002. p.7-10.
  7. ^ Srđan MILOVANOVIĆ, PRVI SRPSKI PSIHIJATRI, Institut za psihijatriju, Klinički centar Srbije, Beograd, BIBLID: 0370-8179, 134(2006) 9-10, p. 457-465

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Урош_Јекић&oldid=27314855”