Цветна ложа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цветна ложа (сиво обојена) у односу према плоднику (црвено обојен) код три типа цветова: хипогини (I), перигини (II) и епигини (III)

Цветна ложа (receptaculum) је веома скраћена осовина цвета. На њој се налазе остали органи цвета или група цветова главичасте цвасти.[1]

Карактеристике[уреди]

Код већине скривеносеменица је тешко уочљива као стабљика, већ је најчешће скраћена у виду посуде, која је понекад благо засвођена или дискоидална. Код голосеменица, као и код неких примитивних скривеносеменица, она је конусна.[2] Некада је веома издужена као код врста рода Myosurus, а може бити и издубљена као код руже, вишње и шљиве. У цветној ложи код хипогиних цветова проводни снопићи из цветне дршке се шире добијајући изглед широког изврнутог конуса, док је код епигиних цветова проводни систем сложенији, јер је плодник смештен дубоко у цветној ложи. У овом случају проводни снопићи пролазе кроз цветну ложу све до нивоа чашичних и круничних листића.[3] Код перигиног цвета, цветна ложа је издубљена и опкољава плодник, али за разлику од епигиног, не сраста са њговим зидом.[4]

Улога[уреди]

Осим што окупља друге органе цвета, цветна ложа учествује и у формирању плода. Главни део јабуке је сачињен из цветне ложе,[3] а код јагоде ситне плодове повезује разрасла и сочна цветна ложа, која је јестива.[5]

Примери[уреди]

Код кајсије, цветна ложа је длакава[6], код шипка такође има чекињасте длаке и разрасла је у облику пехара у коме се налазе плодови орашице[7], док је код пољског прстењака дугуљасто купаста и садржи љуспасте листиће[8].

Извори[уреди]

  1. ^ the free dictionary: receptacle, Приступљено 30. 4. 2013.
  2. ^ Botany online: „Flowers“; 31.7.2003.
  3. ^ а б Татић, Б.& Петковић, Б. 1991. Морфологија биљака. Научна књига. Београд.
  4. ^ zivotinjsko-carstvo.com: „Репродуктивни биљни органи - тучак“, стр. 2.
  5. ^ zivotinjsko-carstvo.com: „Биљни органи - плод и семе“, стр. 3.
  6. ^ Serbian Brandy: „Прављење ракије од кајсија“; 21.9.2009.
  7. ^ Бионет-школа: „Шипак“, Приступљено 30. 4. 2013.
  8. ^ Агро: Серијал; „основи хербологије“ (12); преузето из књиге „Основи хербологије“ аутора М. Којића и В. Јањића 1994. Институт за истраживање у пољопривреди „Србија“. Београд.