Шипак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Rosa canina
цвет дивље руже
цвет дивље руже
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Rosales
породица: Rosaceae
потпородица: Rosoideae
род: Rosa
Биномијална номенклатура
Rosa canina
L.
Екологија таксона
Животна форма:
ентомофилна врста

Шипак (шипурак, дивља ружа, пасја ружа, дивљи шипак, пасја драча, плотна ружица, бела ружа, шепурика), лат. Rosa canina је биљка из породице ружа (Rosaceae).

Име рода (Rosa) овој биљци дали су још стари Римљани, а име врсте потиче од латинског caninus = пасји.

Опис биљке[уреди]

Корен је веома развијен и дубоко продире у земљиште.

Стабло Листопадни жбун висок 2-3 m са дугим, дебелим и разгранатим гранама које расту усправно. Гране су обрасле јаким трновима који су при основи широки и српасто се повијају према доле (ређе су прави). Кора на старим гранама је смеђа, а на младим мркозелена, често црвена. Гране носе спирално распоређене јајолике пупољке са бројним тамним љускама.

Листови су непарно перасто сложени, дуги до 9cm. Обично садрже 7 (или ређе 5 или 9) лиски које су сјајне и голе или на наличју ретко маљаве, дуге 1,5-2,5cm и 1,0-1,5cm широке. Нерватура је мрежаста. Лисна дршка је жлездаста, бодљикава и са залиском.

Цветови су са бледоружичастим или белим круничним и зеленим чашичним листићима и могу бити појединачни или груписани 3-5, пречника 2-8cm. Цветних листића има по 5, а цветна ложа је разрасла у облику пехара. Цвета од маја до јула.

Плодови су орашице (збирна орашица) дуге до 2cm. У себи садрже већи број угластих, длакавих орашчића. Плод је познатији под народним називом шипак (шипурак) па се и читава биљка тако зове. Сазрева у септембру и октобру.

Размножавање[уреди]

Размножава се семеном и вегетативно.

Станиште[уреди]

Дивља ружа је веома распрострањена биљка у природи. Расте у зони шибљака, по шумским пропланцима, међама, ливадама, пожариштима и поред путева. Није избирљива на тип земљишта, а и подноси и веће надморске висине. Расте или појединачно или у мањим групама.

Распрострањеност[уреди]

Расте у Европи, знатном делу Азије и у северној Африци. Заступљена је у свим државама бивше Југославије.

Подврсте[уреди]

Ово је веома полиморфна врста и описано је велики број подврста, варијетета и форми, као и неколико хибрида са другим ружама. Подврсту R. canina L. 1753 subsp. vulgaris је Панчић описао као београдску ружу (Rosa belgradensis Panc) 1865[1].

Хемијски састав дроге[уреди]

као дрога се употребљавају:

  • плод (Cynosbati fructus или Rosae caninae fructus) који се бере недозрео и
  • семе (Cynosbati semen).

Главни лековити састојак у плоду је L-аскорбинска киселина, односно витамин Ц, које има око 0,5%. Поред тога дрога садржи:

Употреба[уреди]

Бере се зрео плод докле год је тврд и сјајнонаранџасте боје, а такав је почетком јесени. Некада се из плода накнадно одстрањује семе. То се ради јер је плод лакше сушити без семена. Суши се у благо загрејаној сушници. Сув шипак се чува у јутаним или натрон врећама на сувом месту, заштићен од сунчеве светлости како не би изгубио на квалитету.

Употребљава се код гастритиса, пролива, а нарочито као превентива у лечењу авитаминоза. У народној медицини је значајна компонента састојака за избацивање вишка течности и пражњање црева.

Плод има специфичан мирис и слатко-кисели укус па се користи за прављење џема или чаја. Од плодова се може правити и лековито вино које представља одличан витамински напитак. Ипак, најчешће се користи као чај за уживање и освежење који повољно делује на рад срца и бубрега. Може се узимати у већим количинама без штетних последица.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Опис врсте Rosa belgradensis Panc) 1865, Приступљено 30. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Шилић, Ч: Атлас дрвећа и грмља, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.
  • Михајлов М, Руњајић-Антић Д, Тасић С, 1991. Приручник за сакупљање лековитог биља, Институт за проучавање лековитог биља „др Јосиф Панчић“: Београд.

Спољашње везе[уреди]