Цвет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цветови врсте Clivia miniata, из фамилије љиљана

Цвет је репродуктивни биљни орган, који представља кратак изданак са ограниченим растом, са листовима специфично измењеним функцијом. Основна функција цвета је репродукција биљке. Цветови су карактеристични само за биљке цветнице. Упоредноморфолошка испитивања су показала да се првобитни цвет може филогенетски извести из спорофилних цвасти папрати. Прашници и карпеле, као делови цвета са најважијом улогом, су хомологи микроспорофилима и макроспорофилима. Код примитивних скривеносеменица (магнолија) још увек се може наћи издужена цветна оса на којој су спорофили (прашници и карпеле) спирално распоређени, што подсећа на примитивно стање код голосеменица. На прогресивнијем ступњу се јавља скраћивање спорофилне осе, смањује се број спорофила и формира се комплетан цветни омотач (перијант).

Грађа цвета[уреди]

На потпуно развијеном цвету разликујемо цветну осу, на чијем се вршном делу налазе скраћене интернодије које носе густо збијене цветне листиће. Терминални део цветне осе који носи цветне листиће назива се цветна ложа (рецептакулум) која може бити равна, испупчена или удубљена, а остали део цветне осе назива се цветна дршка. Када не постоји цветна дршка цвет називамо седећим. Цветни листићи могу бити стерилни и фертилни. Стерилни граде цветни омотач, у њих убрајамо чашичне и круничне листиће. Фертилни су прашници и карпеле.

1-слободни крунични листићи; 2- тучак; 3- прашници
симпеталан цвет
актиноморфан цвет
зигоморфан цвет

За цветну ложу (receptaculum) причвршћени су делови цвета:

Цветни омотач[уреди]

Чашични и крунични листићи заједно чине цветни омотач (перијант). Перијант може бити:

  • перигон, код кога су сви делови једнаки (пр. код лале где су чашични листићи исти као крунични) или
  • да се круница јасно разликује од чашице.

Постоје и цветови који су без перијанта па се називају голи цветови.

Листићи чашице се уочавају још док је цвет у облику пупољка. Они штите унутрашње нежне делове цвета. Обично су чврсти, зелени са дебелим слојем воска и кутикуле на површини.

Поред заштитне они могу имати и друге функције као што су:

1. разношење плодова, као нпр. што код маслачка образују велики број длачица помоћу којих плодови лебде у ваздуху и ветар их носи;

2. могу да врше фотосинтезу;

3. код цветова који немају круничне листиће они преузимају њихову улогу (нпр. код кукурека) и тада су јарко обојени.

Код већине биљака крунични листићи су крупнији од чашичних и живо су обојени. Својом бојом и мирисом они примамаљују инсекте. Цветови који се опрашују ветром имају неугледну и закржљалу круницу.

Крунични листићи могу бити:

У зависности од тога колико се равни симетрије може поставити кроз средину цвета, могу се разликовати:

Кроз средиште актиноморфног цвета могуће је поставити безброј равни симетрије, док је зигоморфан само са једном равни симетрије.

Крунични листићи уместо хлорофила, уобичајеног лисног пигмента, садрже неке друге пигменте као што су каротеноиди од којих потиче њихова јарка боја.

Фертилни цветни листићи[уреди]

1- антера; 2- филаментум; 3- крунични листић
1- прашници; 2- тучак
Rudbeckia fulgida

Свака врста биљке има цветове прилично строго одређених особина, као што су величина, облик, боја и распоред листића, што омогућује полинатору да препозна врсту коју треба да опраши. То је веома важно јер ће до оплођења доћи само ако полен једног цвета дође на жиг тучка цвета исте врсте.

Прашници[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Прашник

Прашници су делови цвета у којима се образује поленов прах (поленова зрна). Скуп свих прашника једног цвета назива се андрецеум.

Цветови који немају прашнике су једнополни – женски цветови, а они који имају само прашнике су једнополни – мушки цветови.

Прашник се састоји од:

Прашнички конац на врху носи прашницу. Прашница се састоји од две полуантере (thecae), које су међусобно раздвојене ткивом, спојницом (конектив). Свака тека има по две поленове кесице, у којима се ствара полен.

Поленово зрно настаје прво мејотичким, а затим и митотичким деобама па се као резултат тога ствара поленово зрно које има две ћелије: вегетативну и генеративну. Зид поленовог зрна има два слоја интину (унутрашњи) и егзину (спољашњи). На егзини се налазе различите скулптуре које су специфичне за сваку врсту биљака. Полен се ослобађа пуцањем зида антера, као прах, свако зрно испада посебно.

Тучак[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Тучак

Тучак је изграђен од једног или више оплодних листића који су међусобно срасли, тако да у унутрашњости затварају шупљину. У тој шупљини, као у влажној комори, налазе се семени замеци. Функција тучка је да заштити семене заметке од исушивања, што је, између осталог, омогућило скривеносеменицама да живе у сушним пределима. Скуп свих оплодних листића у једном цвету назива се гинецеум (gynoeceum).

Код већине биљака, на тучку се разликују три дела:

Према броју оплодних листића који граде цвет разликују се две основне врсте цветова

  • монокарпни и
  • поликарпни.

У зависности од положаја плодника према осталим деловима цвета, разликују се:

  • натцветни,
  • сретцветни и
  • потцветни плодник.

Двојно оплођење цветница[уреди]

У оквиру цветница двојно оплођење је карактеристично за скривеносеменице (не и за голосеменице). Семени заметак се развија у плоднику и из њега после оплођења настаје семе. Део плодника за кога је причвршћен (један или више) семени заметак назива се плацента. Састоји се од нуцелуса (унутрашњи део) и један или два омотача (интегументи) који га обавијају. Интегументи не затварају потпуно нуцелус, већ на врху остаје отвор – микропила. У нуцелусу се образује ембрионова кесица. Из нуцелуса се издвоји једна ћелија, која се дели мејозом дајући хаплоидне ћелије. Једро једне од тих ћелија се даље три пута митотички дели чиме настане 8 једара. Једра се групишу тако да се на крајевима налазе по три, а у средини су два једра. Око јадара се образују ћелијски зидови тако да настане 7 ћелија (једна, она у центру, је са два једра). Три ћелије на једном крају ембрионове кесице су антиподе, три на другом граде јајни апарат (јајна ћелија и две синергиде), а у средини је ћелија са два једра названа централна (секундарна) ћелија ембрионове кесице.

Поленова зрна на различите начине доспевају на жиг тучка и то представља опрашивање. Ту прво упијају воду, а затим луче протеине који служе за препознавање врсте (ти протеини изазивају алергијске реакције код људи - поленска кијавица). Уколико се полен нађе на цвету друге врсте, он не клија.

Вегетативна ћелија поленовог зрна затим клија у поленову цев која продире кроз стубић тучка ка плоднику. За то време се генеративна ћелија подели на две сперматичне ћелије. Поленова цев пролази кроз микропилу семеног заметка и сперматичне ћелије се ослобађају у ембрионовој кесици. Једна сперматична ћелија се споји са јајном ћелијом дајући зигот, а друга са централном ћелијом. Тако, настају диплоидан зигот (2n) и триплоидна ћелија (3n), која је последица спајања централне ћелије (2n) и сперматичне ћелије (n). Деобом те триплоидне ћелије настаје ендосперм, хранљиво ткиво за исхрану клице (ембриона).

Цвет као украс[уреди]

Ваза са цвећем

Цвеће се данас користи дословно на сваком месту где се жели постићи лепша атмосфера, у кући, дворишту, башти, услужним објектима, пословним просторима и свугде где човек борави и жели уживати у лепом призору којег цвеће даје. Одређене врсте цвећа, међутим, захтевају нарочиту пажњу при одржавању јер постоји опасност да се због неодговарајућих услова цвеће осуши и угине. Потребне су разне вештине при уређивању цвећа да би оно изгледало најлепше могуће. То укључује одабир цвећа које се слаже једно са другим (на основу основних правила дизајна и сопственог укуса и инстинкта), вештину сечења и слагања цвећа, уколико га формирамо у букете, тако да остане свеже што је дуже могуће, итд.

Мода игра велику улогу у овој уметности - оно што се некад сматра лепим, може да се промени врло брзо.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
  • Којић, М: Физиолошка екологија културних биљака, Научна књига, Београд, 1987.
  • Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.


Спољашње везе[уреди]