Српска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије

Српска православна црква је једна од помесних православних цркава и заједно са осталим православним црквама чини јединствену Цркву.

Своју аутокефалност Српска православна црква стекла је иницијативом Светог Саве 1219. године. Данас она је у рангу патријаршије и има епархије и парохије у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, затим у осталим републикама бивше Југославије као и у Европи, Северној Америци, Аустралији и свуда где живе православни Срби.

[уреди] Устројство

За више информација погледајте Устројство Српске православне цркве

Патријарх српски Павле

На челу Српске православне цркве налази се патријарх. Сада је то патријарх Павле. Особи са титулом патријарха се протоколарно обраћа са: Његова светост Господин. Патријарх Павле (световно име: Гојко Стојчевић) је 44. патријарх српски.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ, највише тело Српске православне цркве, чине сви архијереји, (епископи и митрополити, и састаје се два пута годишње на пролећном (у мају месецу) и јесењем заседању. Свети архијерејски Сабор доноси све значајне одлуке за живот цркве.

Такође, постоји и стални Свети архијерејски Синод који чине шест архијереја и патријарх и који се за време свог мандата баве свакодневним питањима живота Цркве. Синод се састаје чешће него Сабор.

[уреди] Епархије

За више информација погледајте Епархије Српске православне цркве

Територија на којој делује Српска православна црква подељена је на:

6 митрополија
31 епархију, укључујући четири епархије на простору Северне Америке и једну аустралијску
једну аутономну архиепископију у Охриду која има
- једну митрополију
- 6 епархија

Епархије се даље деле на архијерејска намесништва, од којих се свако састоји из неколико парохија, манастира и локалних цркава. Парохија је најмања јединица у црквеној организацији. То је заједница верника која се окупља на светој литургији коју води свештеник.

[уреди] Митрополити

Митрополит београдски и карловачки Павле (Стојчевић)
Митрополит дабробосански Николај (Мрђа)
Митрополит црногорски и приморски Амфилохије (Радовић)
Митрополит средњезападноамеричка Христифор (Ковачевић)
Митрополит загребачки, љубљански и целе Италије Јован (Павловић)
Митрополит амерички, канадски и новограчанички Лонгин (Крчо)

[уреди] Владике (епарси)

Централне епархије СПЦ - њихове границе се не поклапају са државним границама.
црно - Београдска митрополија
ОА - Охридска архиепископија

Епархије и манастири Српске Православне Цркве у Војводини

Владика аустралијски и новозеландски Иринеј (Добријевић)
Владика банатски Никанор (Богуновић)
Владика бањалучки Јефрем (Милутиновић)
Владика бачки Иринеј (Буловић)
Владика бихаћко—петровачки Хризостом (Јефтић)
Владика браничевски Игнатије (Мидић)
Владика будимски Лукијан (Пантелић)
Владика будимско—никшићки Јоаникије (Мићовић)
Владика ваљевски Милутин (Кнежевић)
Владика британски и скандинавски Доситеј (Мотика)
Владика врањски Пахомије (Гачић)
Владика горњокарловачки Герасим (Поповић)
Владика далматински Фотије (Сладојевић)
Владика жички Хризостом (Столић)
Владика западноамерички Максим (Васиљевић)
Владика западноевропски Лука (Ковачевић)
Владика захумско—херцеговачки Григорије (Дурић)
Владика зворничко—тузлански Василије (Качавенда)
Владика источноамерички Митрофан (Кодић)
Владика канадски Георгије (Ђокић)
Владика милешевски Филарет (Мићевић)
Владика нишки Иринеј (Гавриловић)
Владика осечкопољски и барањски Лукијан (Владулов)
Владика рашки и призренски Артемије (Радосављевић)
Владика славонски Сава (Јурић)
Владика средњеевропски Константин (Ђокић)
Владика сремски Василије (Видић)
Владика тимочки Јустин (Стефановић)
Владика шабачки Лаврентије (Трифуновић)
Владика шумадијски Јован (Младеновић)
Владика умировљени захумско-херцеговачки Атанасије

[уреди] Викарне владике

Викарни владика хвостански Атанасије (Ракита)
Викарни владика јегарски Порфирије (Перић)^[1]
Викарни владика липљански Теодосије (Шибалић)^[2]
Викарни владика дукљански Јован (Пурић)^[3]
Викарни владика моравички Антоније (Пантелић)^[4]

[уреди] Владике Охридске аутономне архиепископије

Охридски архиепископ и скопски митрополит Јован VI (Вранишковски)
Епископ полошко-кумановски Јоаким
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске Марко
Викарни Епископ стобијски Давид

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Српске православне цркве

Почетке стварања српске националне цркве можемо пратити од краја 9. века. Тада је у Србији устаљено словенско богослужје а већина парохијског свештенства је домаћег порекла. Црква у Срба потпадала је јурисдикцијски под Охридску архиепископију. Јачањем српске државе за време првих Немањића јавља се свест о потреби стварања аутокефалне цркве. Свети Сава (световно Растко Немањић) је 1219. године од васељенског патријарха рукоположен за „архиепископа српских и приморских земаља“. Црква у Срба добија достојанство архиепископије.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи.

Стварањем Душанове царевине српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије 1346. године на црквеном сабору у Скопљу.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Нестанком српске државе српска црква постаје уз верско и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође - етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине.

Власти су више пута укидали патријаршију, али и обнављали. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Васељенске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци - Фанариоти. Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација у Срба и тај период у хисториографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Васељенска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

[уреди] Српски светитељи

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика коју су пострадали исповедајући православну веру. Потпунији списак можете погледати на страници Свети Срби.

[уреди] Храмови и манастири

За више информација погледајте Списак манастира Српске православне цркве

Српска православна црква има велики број храмова и манастира.

Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Храм Светог Саве на Врачару, Саборна црква и Црква светог Марка у Београду,... манастири: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Дечани, Сопоћани, Пећка патријаршија, Девич, Милешева, Раваница, Љубостиња, Ћелије, Троноша, Острог, Цетињски манастир, Хопово, Крушедол, Враћевшница, Манасија, Ђурђеви Ступови, Лепавина, Крка, Крупа, Драговић, Бањска, Пива, Савина, Соко, Горњак, Витовница, Радовашница, Тавна, Моштаница, Добрун...

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

[уреди] Православне Патријаршије

Православна црква директни је наследник и настављач апостолске традиције те стога с правом сматра да је православље остало верно изворном хришћанству након 1054. године. Поред тога Српска православна црква има и своје специфичне одлике у односу на друге православне цркве, а једна од њих је и крсна слава коју немају остали православни народи.

Друге православне цркве са рангом патријаршије су: Васељенска патријаршија, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Бугарска, Румунска и Грузинска. Православна црква у Грчкој има ранг архиепископије.