Akciono - refleksivno učenje

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Akciono - refleksivno učenje podrazumeva učenje kroz iskustvo uz povratno sagledavanje naučenog uz pomoć mentora.

Akciono - refleksivno učenje[уреди | уреди извор]

Akciono - refleksivno učenje (ARU) je jedan od najefikasnijih savremenih načina učenja i razvoja pojedinaca i grupa. Rezultat je višedecenijskih istraživanja učenja i kognitivnog razvoja na više kontinenata, a razvio se kao unapređena verzija akcionog učenja.[1] Dok akciono učenje podrazumeva učenje kroz iskustvo, realne probleme i potrebe, akciono - refleksivno učenje se nadovezuje i unapređuje kroz proces refleksije, povratnog sagledavanja naučenog uz pomoć mentora i - ili grupe sa kojom se uči.  Ovaj vid učenja efikasnije formira dugotrajnu memoriju o naučenom i čvršće ga povezuje ga sa praksom i načinom primene. Stoga akciono refleksivno učenje odgovara pragmatičnim zahtevima poslovnog sveta koji traži znanja i veštine koje se odmah mogu primeniti i mogu koristiti dugi period vremena.[2]

Akciono - refleksivno učenje spada u efektivan i složen način učenja jer integriše tri domena učenja, kognitivni, afektivni i psihomotorni, prema čuvenom psihologu Bendžaminu Blumu u jednu metodologiju učenja. [2] Proces učenja je daleko složeniji nego tradicionalni, zahteva više vremena i resursa i samo odabrane biznis škole ga primenjuju.

Akciono-refleksivno učenje podrazumeva da učenici komuniciraju sa mentorima i ostalim članovima radnih grupa radi rešavanja problema, sticanja prakse kritičkog mišljenja i učenja, razvijanja traženih veština, formiranja sopstvenog stila liderstva i osnaživanja zaposlenih. ARU funkcioniše najefikasnije u situacijama u kojima su poslovni problemi veoma komplikovani, okruženje je složeno i neizvesno, proces učenja je integrisan u kulturne promene u organizaciji i polaznici moraju usavršiti svoje veštine strateškog razmišljanja.[3]

U refleksivnoj fazi, fazi preispitivanja i razmatranja naučenog, pažnja se prenosi  sa objekta učenja  na subjekt, na učenika, te se razmatra odnos u kome se nalazi subjekt prema objektu, a često se posle razgovora beleže zapažanja i zaključci. Mora biti dovoljno prostora i vremena da polaznici edukacije, a to su često poslovni ljudi, razmotre svoje osnovne pretpostavke i preispitaju sebe, svoj način mišljenja, pamćenja i učenja, kao i najbolji način za upotrebu stečenog znanja. U grupama za učenje refleksija je kontinuirana i prirodna, najčešće uz mentora.  U inovativnim i naprednim obrazovnim institucijama se svesno izdvaja vreme i stvaraju uslovi za refleksiju, razmišljanje i slušanje. Očekivanje od svih polaznika edukacije i članova grupa za učenje je da rade sa mentorima i između sebe, da postavljaju pitanja i pažljivo slušaju odgovore, razvijaju naviku refleksivnog preispitivanja, kako unutar grupe, tokom učenja, kao i organizacijama i generalno, u životu.[4] Ozbiljnije edukativne institucije omogućavaju polaznicima mentorisani proces pisanja sopstvenog dnevnika kao imanentnog dela refleksivnog procesa. Pokazalo se da držanje dnevnika beleži, reflektuje i podstiče procese učenja i tumačenja, te stimuliše zauzimanje kritičkog stava.[5]

Akciono refleksivno učenje ima široku primenu u:

  • Pomaganju pojedincima da nauče da rade zajedno kao deo tima
  • Stvaranju novih poslovnih strategija
  • Pomaganju timovima da nauče kako se nositi sa konfliktima ili kriznom situacijom 
  • Razvijanju timova sa visokim učinkom
  • Pomaganju prilikom prelaska lidera iz jednog u drugi tim
  • Pripremi mladih talenata za predstojeće izazove
  • Razvoju programa mentorstva
  • Razvijanju specifičnih kompetencija[6]

Prekomerna upotreba konvencionalnih didaktičkih metoda, poput predavanja i nastave usmerene na nastavnike su jedan od najčešćih razloga zašto institucije ne uspevaju da izgrade timski rad, liderske veštine i veštine rešavanja problema koje su neophodne da bi menadžeri bili uspešni u 21. veku.[7]

Akciono učenje[уреди | уреди извор]

Akciono učenje nije isto što i aktivno učenje. Predstavlja sredstvo za intelektualni, emocionalni i fizički razvoj, koje zahteva od učenika da kroz odgovorno učestvovanje u pravom, realnom i kompleksnom problemu postigne predviđenu promenu, kako bi poboljšao svoje sposobnosti za uočavanje problema na određenom polju.[8]

Akciono učenje je posebno korisno za obrazovanje zaposlenih u kompanijama i organizacijama jer omogućava rešavanju problema i učenju u grupama kako bi se došlo do promena u pojedincima, timovima, organizacijama i sistemima.[9] Kroz akciono učenje ljudi se razvijaju i grade odnose koji pomažu bilo kom sistemu da poboljša svoje postojeće poslovanje.[10]  Akciono učenje podrazumeva kako razvoj pojedinca, tako i razvoj organizacije.[11] Najčešće primene akcionog učenja su u profesionalnom i menadžerskom razvoju i primenjuju ga najkvalitetnije poslovne skole u svetu poput Harvardske poslovne škole, INSEAD, MIT Sloan poslovna škola, IMD.

Reg Revans smatra da se učenje sastoji od dva elementa: programiranog učenja i postavljanja pitanja:[11]

  1. Programirano učenje predstavlja stručna znanja, tj. knjiška znanja[11]
  2. Postavljanje pitanja podrazumeva ispitivanje aspekata prethodno stečenog znanja i iskustva, tokom bavljenja neposrednim problemom.[2] Ovo ispitivanje je takođe način da pojedinac dođe do uvida u sopstveno neznanje.[11]
  3. Učenje je rezultat kombinacije prva dva elementa: svog znanja koje pojedinac akumulira čitanjem ili odlaskom na kurseve i slušanjem predavanja i postavljanja pitanja o programiranom znanju i o okolnostima u kojima se nalazi.[11]

Akciono učenje se zasniva na pretpostavci da nema učenja bez akcije i nema trezvene i namerne akcije bez učenja. Metoda je prvi put predstavljena u radnim organizacijama i ima tri glavne komponente koje čine akcioni program učenja:

  1. Pojedinac koji prihvata odgovornost za preduzimanje radnji po određenom pitanju;
  2. Problem ili zadatak koji sam sebi postavlja;
  3. Skup od šest ili više pojedinaca koji se međusobno podržavaju i pomažu jedni drugima da napreduju u rešavanju problema. [11]

Učenje kroz rešavanje problema[уреди | уреди извор]

Pored akciono refleksivnog učenja, još jedan zastupljen pritup akcionog učenja je učenje kroz rešavanje problema.[12]Ovaj pristup je dobio na popularnosti poslednjih decenija i koristi se u organizacijskom učenju i programima višeg obrazovanja širom sveta.[13]

Učenje kroz rešavanje problema potiče sa Medicinskog fakulteta na Univerzitetu McMaster, koji je krajem 1960-ih uveo ovu metodu učenja kako bi poboljšao dijagnostičke veštine studenata.[14]

Akciono učenje i učenje kroz rešavanje problema se razlikuju od drugih metoda tako što počinju uvođenjem problema koji učenici treba da reše, bez da dobiju dodatne informacije o temi.[15] Sadržaj koji treba naučiti organizovan je oko problema dok ga učenici definišu i formulišu moguća rešenja.[16]

Formiraju se male grupe, najčešće broje pet do osam članova, predstavlja im se problem iz stvarnog života. Uz  vođstvo fasilitatora, učenici postavljaju ciljeve učenja, precizno definišu problem, izlažu hipoteze i razmatraju koje korake treba preduzeti i šta treba da nauče da bi rešili problem. Učenici samostalno uče, prikupljaju resurse i preduzimaju neophodne korake za rešavanje problema. Učenici dobijaju povratne informacije o svojim rešenjima, rezimiraju svoje učenje i razmišljaju o svojim postupcima i rešenjima.[17]

Aktivno učenje[уреди | уреди извор]

Američki filozof Džon Djui je početkom prošlog veka u svojoj knjizi „Demokratija i obrazovanje“ napisao da učenje podrazumeva nešto što pojedinac uči dok radi.[18] Učenje je aktivna i lično sprovedena radnja.[19] Učenje podrazumeva relativno trajne promene u ponašanju osobe koje se javljaju kao posledica iskustva pojedinca.[20]

Mnogi su smatrali da je najbolji način učenja raditi ono što treba naučiti. Na primer, Morgan i Streb govore o „učenju kroz iskustvo“ ili „učenju radeći“ i objašnjavaju da takvo učenje pomaže učenicima da primene naučeno u svakodnevnom životu.[21]

Aktivno učenje podrazumeva napore učenika da aktivno gradi svoje znanje, stoga se aktivno učenje može definisati i kao aktivnost koju učenici rade kako bi izgradili znanje i razumevanje o određenoj oblasti.[22] Aktivnosti se razlikuju, ali sve zahtevaju od učenika metakogniciju, razmišljanje učenika o sopstvenom učenju koje pruža vezu između aktivnosti i učenja.[19]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Marsick, Victoria J.; O’Neil, Judy (јун 1999). „The Many Faces of Action Learning”. Management Learning. 30 (2): 159—176. ISSN 1350-5076. S2CID 143650392. doi:10.1177/1350507699302004. 
  2. ^ а б Bowerman, Jennifer (2018-04-20). „Action Learning: The need for Action and Reflection for managers and learners in a world of change”. Journal of Eastern European and Central Asian Research. 5 (1). doi:10.15549/jeecar.v5i1.208. 
  3. ^ Yorks, Lyle; O’Neil, Judy; Marsick, Victoria (2002), „Action Reflection Learning™ and Critical Reflection Approaches”, Action Learning Worldwide, Palgrave Macmillan UK, стр. 19—29, ISBN 978-1-349-42870-0, doi:10.1057/9781403920249_2, Приступљено 2021-10-01 
  4. ^ Marquardt, Michael; Waddill, Deborah (септембар 2004). „The power of learning in action learning: a conceptual analysis of how the five schools of adult learning theories are incorporated within the practice of action learning”. Action Learning: Research and Practice. 1 (2): 185—202. ISSN 1476-7333. S2CID 144612023. doi:10.1080/1476733042000264146. 
  5. ^ Vicary, Sarah; Young, Alys; Hicks, Stephen (2016-02-29). „A reflective journal as learning process and contribution to quality and validity in interpretative phenomenological analysis”. Qualitative Social Work. 16 (4): 550—565. ISSN 1473-3250. doi:10.1177/1473325016635244. 
  6. ^ Rimanoczy, Isabel (2002), „Action Reflection Learning™ in Latin America”, Action Learning Worldwide, Palgrave Macmillan UK, стр. 152—160, ISBN 978-1-349-42870-0, doi:10.1057/9781403920249_10, Приступљено 2021-10-01 
  7. ^ Gosling, Jonathan; Mintzberg, Henry (децембар 2006). „Management Education as if Both Matter”. Management Learning. 37 (4): 419—428. ISSN 1350-5076. S2CID 143618504. doi:10.1177/1350507606070214. 
  8. ^ Revans, Reg (2017-03-02). ABC of Action Learning. ISBN 9781315263533. doi:10.4324/9781315263533. 
  9. ^ Yeadon-Lee, Annie; Worsdale, Graham (2012-10-01). „An analysis of the use of action learning on an MBA programme”. The International Journal of Management Education (на језику: енглески). 10 (3): 178—185. ISSN 1472-8117. doi:10.1016/j.ijme.2012.07.001. 
  10. ^ Pedler, Mike (2017-05-15). Action Learning for Managers. ISBN 9781315263403. doi:10.4324/9781315263403. 
  11. ^ а б в г д ђ King, Daniel (2010-08-26). „Book review: Action Learning for Managers Mike Pedler. Aldershot and Burlington: Gower, 2008. 87 pp. £9.99. 2nd edn. ISBN 9780566088636”. Management Learning. 41 (4): 493—494. ISSN 1350-5076. S2CID 144694623. doi:10.1177/1350507610377055. 
  12. ^ Milsom, Brian (2014-01-02). „Facilitating action learning: a practitioner's guide”. Action Learning: Research and Practice. 11 (1): 101—103. ISSN 1476-7333. S2CID 145082185. doi:10.1080/14767333.2013.874798. 
  13. ^ Waddill, Deborah; Banks, Shannon; Marsh, Catherine (април 2010). „The Future of Action Learning”. Advances in Developing Human Resources. 12 (2): 260—279. ISSN 1523-4223. S2CID 144194176. doi:10.1177/1523422310367809. 
  14. ^ LUDVIGSEN, J.B. (1980), ENERGY METABOLISM IN BOARS, GILTS AND BARROWS, AND BARROWS FED DIETHYLSTILBOESTROL AND METHYLTESTOSTERONE, Elsevier, стр. 115—118, ISBN 9780408106412, doi:10.1016/b978-0-408-10641-2.50029-x, Приступљено 2021-10-01 
  15. ^ „Figure 2—source data 3. Examples of [2Fe-2S], [3Fe-4S], and [4Fe-4S] cluster binding motifs that are not found in Cgr2 (Zhang et al., 2010; Nakamaru-Ogiso et al., 2002; Lee et al., 2004; Pandelia et al., 2011; Schnackerz et al., 2004; Leech et al., 2003; Gorodetsky et al., 2008; Lee et al., 2010; Weiner et al., 2007; Klinge et al., 2007; Dickert et al., 2002; Conover et al., 1990; Schneider and Schmidt, 2005; Iwasaki et al., 2000; Banci et al., 2013; Dailey and Dailey, 2002; Jung et al., 2000).”. doi:10.7554/elife.33953.013 Слободан приступ. 
  16. ^ Neufeld, V R; Barrows, H S (новембар 1974). „The "McMaster Philosophy"”. Academic Medicine. 49 (11): 1040—50. ISSN 1040-2446. doi:10.1097/00001888-197411000-00004. 
  17. ^ Scott, Kimberly S. (2017-03-01). „An Integrative Framework for Problem-Based Learning and Action Learning: Promoting Evidence-Based Design and Evaluation in Leadership Development”. Human Resource Development Review (на језику: енглески). 16 (1): 3—34. ISSN 1534-4843. S2CID 151817246. doi:10.1177/1534484317693090. 
  18. ^ „Historical Introduction to Mathematical Literature. By G.A. Miller. Pp. xiv+ 302. 7s. net. 1916. (New York: The Macmillan Company; London: Macmillan and Co., Ltd.)”. The Mathematical Gazette. 8 (125): 318—319. октобар 1916. ISSN 0025-5572. JSTOR 3604201. S2CID 119517965. doi:10.2307/3604201. 
  19. ^ а б Martin, Ian (1999-12-01). „Vseživljenjsko učenje za aktivno demokracijo: Razširitev političnega diskurza”. Andragoška spoznanja. 5 (4): 55—57. ISSN 2350-4188. doi:10.4312/as.5.4.55-57. 
  20. ^ Bačić, Arsen (2020-11-24). „Prikaz knjige: Branko Smerdel, "Ustavno uređenje Europske Hrvatske", II. izmijenjeno i dopunjeno izdanje, Narodne novine, Zagreb, srpanj 2020.”. Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu. 70 (5): 709—715. ISSN 0350-2058. S2CID 230632112. doi:10.3935/zpfz.70.5.05. 
  21. ^ Morgan, William; Streb, Matthew (март 2001). „Building Citizenship: How Student Voice in Service-Learning Develops Civic Values”. Social Science Quarterly. 82 (1): 154—169. ISSN 0038-4941. S2CID 146294926. doi:10.1111/0038-4941.00014. 
  22. ^ Brame, Cynthia J. (2019), „Active Learning”, Science Teaching Essentials, Elsevier, стр. 61—72, ISBN 9780128147023, doi:10.1016/b978-0-12-814702-3.00004-4, Приступљено 2021-10-01 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Akciono_-_refleksivno_učenje&oldid=26726380”