Џон Дјуи

Из Википедије, слободне енциклопедије


Џон Дјуи

John Dewey in 1902.jpg

Информације
Датум рођења 20. октобар 1859.
Место рођења Берлингтон (САД)
Датум смрти 1. јун 1952.
Место смрти Њујорк (САД)
Рад

Џон Дјуи (енгл. John Dewey; Берлингтон, 20. октобар 1859Њујорк, 1. јун 1952) је био амерички филозоф, социјални критичар и теоретичар образовања. У времену у којем је филозофија била у процесу професионализације, Дјуи се одржао као филозоф заинтересован за проблеме свакодневнице, са међународним утицајем у областима политике и образовања.

Биографија[уреди]

Био је и професор универзитета Мичиген и Минесота. Од 1894. професор је у Чикагу где 1896. оснива унивезитетску вежбаоницу, а од 1904. године професор је на Колумбија универзитету у Њујорку и у Високој учитељској школи. Као владин саветник за педагогију боравио је две године у Кини организујући просветни систем, а у истом својству боравио је у Турској и Мексику. До краја живота деловао је у америчком културном и просветном животу као филозоф, педагог и политички ангажован реформатор. У филозофији је заступао прагматизам по којем је критеријум истине корист, а Дјуи је формирао своју верзију прагматизам-инструментализам, теорију која сматра како сваки појам, идеју итд. треба схватити као инструмент акције. Расправљајући о питањима образовања и преношења искуства старијих на млађе генерације, људска би врста врло брзо подлегла природној стихији. Међутим, захваљујући нагомиланом искуству, што се преноси у процесу образовања на младе генерације, она се одржава и мења своју околину.

Његов педагошки значај[уреди]

Појединац изолован од друштва не би могао постојати, па захваљујући томе што се рађа и живи у друштву, током свога живота прима туђа искуства и њима се користи. Свакодневни живот и пракса учи како је потреба васпитања и образовања безусловна. Васпитање развија и формира јединку, па и уводи људско биће у друштвени живот. Дакле, васпитање се може сматрати и као социјална категорија и функција. Али, за спровођење те функције потребне су одређене методе, тј. путеви помоћу којих се постижу најефикаснији жељени циљеви. Социјална средина спроводи стални утицај на појединца, а тај утицај није ни позитиван ни негативан. Код људског бића под утицајем социјалне средине јављају се одређена знања, вештине и навике које делују јединствено и мењају га. Из филозофских и социјално-политичких ставова Џона Дјуиа произилази да васпитање и није ништа друго него непрекидно проширивање и продубљивање дечјег искуства, а развитак детета је прилагођавање постојећем друштву. У васпитном процесу дете је у средишту, па се његове снаге морају испољити, интереси се морају остварити, а способности вежбати. Дете поседује четири инстинкта:

  • социјални
  • конструктивни
  • истраживачки и
  • уметнички.

Васпитање не сме формирати дете према одређеним васпитним циљевима, већ има задатак да уклања сметње које би кочиле слободан развој, слободан раст детета. Дете треба да се слободно развија, а васпитање се равна према непроменљивим законима развоја психичких и телесних функција детета. Према томе, Дјуи је један од теоретичара „слободног васпитања“, теорије која има свој корен Русоовим ставовима, само што су ови имали у своје време другу друштвену улогу.

Дјуи је противник књишког и вербалног знања и учења. Сматра како је полазни извор знања рад, јер радећи се стичу најсигурнија и најефикаснија знања, вештине и навике. Дакле, рад није само могућност за упознавање теорије. Према Дјуовом мишљењу физику ће ученици најбоље савладати у радионици и погону, хемију у кухињи, геометрију у столарској радионици, зоологију узгајањем домаћих животиња, ботанику радовима у врту, пољу, воћњаку и винограду, а историју и географију путовањима.

Дјуи велико значење придаје решавању различитих радних задатака, самосталним посматрањима и закључивањима. Противник је организације рада по разредима, наставним часовима и класичне поделе градива на наставне предмете. Све у школи треба подредити „јединству и целини искуства“, па Дјуи захтева да школа припрема дете не за будућност, већ за садашњост. Школа је социјална институција која свој васпитни и образовни рад организује попут људског друштва. Зато и наставу треба засновати на дечјим нагонима, раду и активностима, па негира систематско усвајање знања.

Дела[уреди]

Написао је велики број дела са проблематиком из различитих области филозофије и педагогије:

  • Критичка теорија етике (1891)
  • Школа и друштво (1899)
  • Студије из Логичке теорије (1903)
  • Како мислимо (1910)
  • Образовање и демократија (1916)
  • Људска природа и понашање (1922)
  • Искуство и природа (1925)
  • Трагање за извесношћу (1929)
  • Уметност као искуство (1934)
  • Логика теорија истраживања (1938)
  • Слобода и култура (1939)
  • Људски проблеми (1946)

Литература[уреди]

Заниновић, М., Педагошка хрестоматија, Школска књига, Загреб, 1985.

Спољашње везе[уреди]