Antiaritmici klase II
Antiaritmici klase II grupa su lekova za lečenjem aritmija u zavisnosti od simptoma i ozbiljnosti aritmije. Iako je lečenje aritmija usmereno na njen uzrok, u terapiji je potrebna primena i antiaritmikih lekova iz ove grupe. Ovi lekovi imaju antihipertenzivni učinak i stoga ih treba primjenjivati s oprezom kod bolesnika s hipotenzijom.[1]
Mehanizam dejstva[уреди | уреди извор]
Lekovi klase II uključuju antagoniste beta adrenergičkih-receptora, koji lokirajući beta-1-adrenergičke receptore u srcu vrše blokiranje uticaja simpatikusa na srce i usporavaju srčanu frekvenciju, produžavaju PR–intervala, a u AV–čvoru usporavaju brze depolarizacije.[2]
Indikacije[уреди | уреди извор]
Antiaritmička svojstva koja ima većina beta-blokatora, koriste se za lečenje:[3]
- ventrikularnih tahikardija,
- prevenciju hronične fibrilacije predkomora
- prevenciju paroksizmalne fibrilacije pretkomora.
.jpg)
Oni utiču uglavnom na tkiva s sporim kanalima (SA i AV čvor), u kojima smanjuju stopu automatizma, usporavaju sprovođenje, i produžuju refrakternost. Njihovim dejstvom usporava se srčana frekvencije, produžava PR–intervala, a u AV–čvoru dolazi do usporavanja brze brze depolarizacije.
Beta-blokatori se u načelu dobro podnose, nuspojave uključuju umor, poremećaje spavanja i gastrointestinalne tegobe. Ovi lekovi su kontraindikovani kod bolesnika s bronhijalnom astmom.
Vrste[уреди | уреди извор]
Glavni predstavnik je propranolol,[4] prvi uspešno razvijeni beta blokator, koji je dostupan u generičkoj formi kao propranolol hidrohlorid. U mnogim zemqama registrovan je pod raznim imenima kao: Inderal, Inderal LA, Avlokardil, Deralin, Dokiton, Inderalici, InnoPran XL, Sumial, Anaprilinum, Bedranol SR.
Mere opreza[уреди | уреди извор]
Korištenje antiaritmika nije bezopasno, a da bi se sigurno davali, potrebno je dobro poznavanje pojedinosti o terapijskim i nuspojavama ove grupe antiaritmika.[5]
Vidi još[уреди | уреди извор]
Izvori[уреди | уреди извор]
- ^ Heijman, Jordi; Ghezelbash, Shokoufeh; Dobrev, Dobromir (2017-07-20). „Investigational antiarrhythmic agents: promising drugs in early clinical development”. Expert Opinion on Investigational Drugs. 26 (8): 897—907. ISSN 1354-3784. doi:10.1080/13543784.2017.1353601.
- ^ van Bavel, Joanne J. A.; Vos, Marc A.; van der Heyden, Marcel A. G. (2018-02-23). „Cardiac Arrhythmias and Antiarrhythmic Drugs: An Autophagic Perspective”. Frontiers in Physiology. 9. ISSN 1664-042X. doi:10.3389/fphys.2018.00127.
- ^ „Classifications of Antiarrhythmic Agents: Classifications of Antiarrhythmic Agents”. emedicine.medscape.com. 2021-07-16.
- ^ Stapleton, M P (1997). „Sir James Black and propranolol. The role of the basic sciences in the history of cardiovascular pharmacology.”. Texas Heart Institute Journal. 24 (4): 336—342. ISSN 0730-2347. PMID 9456487.
- ^ „The Sicilian gambit. A new approach to the classification of antiarrhythmic drugs based on their actions on arrhythmogenic mechanisms. Task Force of the Working Group on Arrhythmias of the European Society of Cardiology.”. Circulation. 84 (4): 1831—1851. 1991. ISSN 0009-7322. doi:10.1161/01.cir.84.4.1831.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
