Добро дошли на
Портал Народноослободилачка борба

Главна страна

Препоручено

Народни хероји

Смрт фашизму — слобода народу

Портал о Народноослободилачкој борби настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује борба народа Југославије, предвођеног Комунистичком партијом, против фашистичког окупатора и домаћих издајника, која је вођена од јула 1941. до маја 1945. године. За то време вођене су многе борбе, а упркос разним репресалијама окупатора Народноослободилачки покрет је стално јачао и на крају рата израстао у Југословенску армију, која је бројала 800.000 људи.

На Википедији на српском језику написани су бројни чланци са тематиком из Народноослободилачког рата — биографије свих народних хероја Југославије, биографије истакнутих личности Народноослободилачког покрета, чланци о бригадама, дивизијама и корпусима НОВ и ПОЈ, борбама и ратним операцијама, споменицима и музејима. Уколико и Ви желите да учествујете у писању чланака о Народноослободилачкој борби позивамо вас да приступите Тиму за Народноослободилачку борбу, где можете видети планове и листе задатака.

Портал је направљен новембра 2008, у време шездесетпете годишњице Другог заседања АВНОЈ-а.

Миладин Поповић (Лопате, код Лијеве Ријеке, 23. септембар 1910 — Приштина, 13. март 1945), револуционар, један од организатора Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији и народни херој Југославије.

Године 1922. се са продицом преселио у Пећ, где је завршио основну школу и нижу гимназију, док је више разреде гимназије похађао је у Призрену. Након матуре, 1933. године је уписао Правни факултет у Београду, где се прикључио револуционарном студентском покрету. Исте године је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине, а наредне 1934. године у чланство Комунистичке партије. Током боравка у Београду, радио је у партијској техници на издавању листа Млади комунист, због чега је почетком 1935. године био ухапшен. Након неколико месеци проведених у истражном затвору, био је протеран у Пећ, где је наставио са својом партијском активношћу.

У лето 1937. године је радио на стварању Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, након чега је био именован за његовог секретара. У јесен исте године се разболео од туберкулозе, због чега је читаву 1938. и половину 1939. провео на лечењу на Голнику. Јуна 1939. је учествовао на саветовању руководства КПЈ на Шмартној гори. Након повратка на Косово и Метохију, крајем августа исте године радио је на борби против фракционаштва, а у септембру је поново био изабран за секретара Обласног комитета за Космет. Маја 1940. године је организовао демонстрације у Пећи, након чега је био ухапшен и спроведен у београдски затвор „Главњачу”, одакле је пуштен због поновног погоршања здравственог стања. Августа 1940. године је био изабран за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а у октобру је учествовао на Петој земаљској конференцији КПЈ.

Након окупације Југославије 1941. године је радио на организовању Народноослободилачког покрета на Косову и Метохији, али је половином јула био ухапшен и интерниран у логор у Албанији. На иницијативу Обласног комитета КПЈ за Космет, а уз помоћ албанских комуниста ослобођен је из логора, након чега је у октобру 1941. био именован за делегата ЦК КПЈ у Албанији са задатком да ради на окупљању комунистичких група, стварању КП Албаније и организовању ослободилачке борбе. Његовом иницијативом најпре је новембра 1941. формирана Комунистичка партија, а потом су фомирани Главни Народноослободилачки одбор, Главни штаб НОВ Албаније и Антифашистичко националноослободилачко веће. Заједно са Енвером Хоџом и другим албанским комунистима, активно је радио на организовању Народноослободилачке борбе у Албанији.

Септембра 1944. године је на позив Врховног штаба НОВ и ПОЈ дошао на Вис, одакле је упућен на Косово и Метохију, где је поново преузео дужност секретара Обласног комитета. У завршном периоду Народноослободилачког рата у Југославији активно је радио је на развоју народне власти на Косову и Метохији, као и масовнијем укуључивању албанског становништва у Народноослободилачки покрет. Као једну од водећих личности партизанског покрета на Космету, у атентату га је 13. марта 1945. године у Приштини убио албански националиста Хаки Таха.

Други конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије у ослобођеном Дрвару, маја 1944. године

Уколико желите да учествујете у писању чланака о Народноослободилачкој борби позивамо вас да приступите Википедијином Тиму за Народноослободилачку борбу су. Чланови Тима су:

Пинки, оснивач и уредник
Горран
Пламен
Дражета
Змија БГД

Вукица Митровић (1912—1941) народни херој

Стеван Филиповић

Споменик борцима Револуције, познат и као Споменик Стевану Филиповићу или Ваљевац, у Ваљеву је споменик посвећен истоименом народном хероју и партизанским борцима ваљевског краја. Урађен по угледу на фотографију која је забележила последње тренутке Филиповићевог говора окупљеном народу 22. маја 1942. пре вешања, рад је хрватског вајара српског порекла Војина Бакића.

Споменик је смештен на централном месту платоа на брду Видрак које се уздиже изнад Ваљева и одатле доминира околином, те је видљив и из самог града. Простор око споменика је парковски уређен. Претходно изградњи споменика на овом простору се налазило старо градско као и војничко гробље, на којем су били сахрањени од тифуса умрли војници и болничко особље Ваљевске болнице за време првих година Првог светског рата. Поједини споменици из овог периода су и данас видљиви у непосредној близини споменика.

Бакићево дело свечано је отворено 23. октобра 1960. године и споменик је културе. Са аспекта уметничког израза и целокупног дела познатог вајара, представља једну фазу у Бакићевом опусу, након његовог раскида са соцреализмом, који карактерише апстраховање органских облика које се очитује у кристализацији форме, својеврсном изналажењу кубистичке доктрине. Споменик Стевану Филиповићу је једно од најпознатијих остварења овог уметника.