Драшков рабош (лист)
| Тип | хумористички лист |
|---|---|
| Уредник | Јово Метличић; Викентије Бутиер; Кажимир Л. Лукетић |
| Оснивање | октобар 1883. |
| Језик | српски |
| Укидање | октобар 1887. |
| Седиште | Сплит |
Драшков рабош је српски сатирични „Лист за сваког“ који је излазио од 15. октобра 1883. до 28. септембра 1887. године [1] у Сплиту (Спљету).[2]
Историјат[уреди | уреди извор]
Драшков рабош је први политичко-сатирични лист који су издавали Срби у Сплиту. Лист је био борбен и излагао сатири догађаје и људе у Далмацији и Хрватској, као и политичке противнике у Србији и у Црној Гори.[3] [4]
Политичка позадина[уреди | уреди извор]
Драшков рабош је нагињао радикалима и због тога је нападао Напредну и Либералну странку. Сматра се да је и сам кнез Никола Петровић материјално помагао овај лист. Везаност за династију Петровића види се и по томе што су сарадници листа користили за псеудониме имена из Његошевог „Горског вијенца“. На пример, Метличић је био познат као „Војвода Драшко“.[5] [2]
Лист је подржавао и династију Карађорђевића из Србије. Метличић и његови сарадници су се залагали за српство и ћирилицу. Због тога је лист често био забрањиван, а угашен је због „велеиздајничког процеса“.[2]
Уредник Јово Метличић је гајио симпатије и према Русији. У листу је штампао „Курс руског језика“ због чега је редакција била оптужена и изведена пред суд, али су уредници на крају били ослобођени. Метличић је 1891. године заувек отишао у Русију.[3]
Периодичност излажења[уреди | уреди извор]
Лист је излазио сваке прве и треће среде у месецу.
Изглед листа[уреди | уреди извор]
Лист је био димензија 47X30cm.
Насловну карикатуру свог листа Метличић је објављивао у две варијанте: на цртежу текст је био исписан и латиницом и ћирилицом. Поред главе листа, Драшков рабош је од 4. марта 1885. године штампан ћирилицом. Ћирилична слова су набављена захваљујући прилозима Срба трговаца из Далмације.[2]
Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.[6]
Тематика[уреди | уреди извор]
- Досетке
- Шале
- Анегдоте
Садржај листа[уреди | уреди извор]
Лист није доносио илустрације, али је био богат афоризмима. Посебно су били занимљиви афоризми они у којима је јунак био краљ Милан Обреновић:
| „ |
Носи круну, а главе нема[3] |
” |
Рубрике[уреди | уреди извор]
Мрвице
Мудреке гласовитијех људи
Питања и одговори
Место и година издавања[уреди | уреди извор]
Сплит, октобар 1883 - октобар 1887.[7]
Штампарија[уреди | уреди извор]
Лист је штампан у Штампарији Рушо и Марић.
Уредници[уреди | уреди извор]
Власник, издавач и одговорни уредник је био Иво Метличић, Србин католик из Каштела. [1] Сем Метличића лист је уређивао и Викентије Бутиер. Замењивао га је док је овај боравио у Русији 1887. године. Лист је уређивао и Кажимир Л. Лукетић.
Сарадници[уреди | уреди извор]
Сарадник Драшковог рабоша је био и Јован Јовановић Змај.
Лујо Бакотић о Драшковом Рабошу[уреди | уреди извор]
Лујо Бакотић је записао да је 1883. почео у Сплиту излазити литерарно политички српски лист Драшков Рабош, који су уређивали Срби католици. Крајем октобра 1887. године, на интервенцију босанске владе и по наредби Министарства унутрашњих послова, аустријска власт је ухапсила власника, Јову - Иву Метличића и уредника Викентија Бутијера. Ухапшени су због неких старијих чланака, које је цензура пропустила. Државни одветник је против њих подигао оптужницу 6. маја 1888. године за злочин велеиздаје. Оптуживни су и за објављивање руског превода Драгишићеве песме У бој!, иако је та песма писана против Турака. Сви поротници су били Хрвати. Државни тужилац Италијан Чезаре де Пелегрини је инсистирао да лист својим чланцима вређа католичку цркву и осећаје католика у Далмацији. После 6 дана расправе поротници су једногласно рекли не и оптужница је одбачена. Бакотић је поротнике хвалио као праве Хрвате, слободне од клерикалне тесногрудности и црно-жуте аустријанштине. Млади правници који су били приправнции суду у Сплиту су јавно, писмено изјавили своје симпатије главном браниоцу оптуженика др Игњату Бакотићу и његовим брањеницима. После неколико дана сви су отпуштени из службе. [8] Иако су власник и уредник листа ослобођени, њихово претходно утамничење је оставило видне последице на здравље обојице. [1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Тоља 2011, стр. 301.
- ^ а б в г Рошуљ, Жарко (2014). Час описа часописа VI: Жанрови у српској шаљивој периодици ( 1830-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 86—89; 273—280.
- ^ а б в Рошуљ, Жарко (2017). Час описа часописа VII: Лексикон српске шаљиве периодике (1830-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 69—70.
- ^ Кисић, Милица; Булатовић, Бранка (1996). Српска штампа : 1768-1995. : историјско-библиографски преглед. Штампа и српско друштво 19. и 20. века. Београд: Медија центар. стр. 93. ISBN 86-82827-01-8.
- ^ „Сатира и репресија”. РТС. Приступљено 11. 9. 2020.
- ^ „Дубровчани су писали ћирилицом!”. Магазин Седмица. Приступљено 11. 9. 2020.
- ^ Рошуљ, Жарко (2011). Час описа часописа V: Краљеви и политичари у српској шаљивој периодици (1868-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 274—276.
- ^ Бакотић 1991, стр. 88-90.
Литература[уреди | уреди извор]
- Бакотић, Лујо (1991). Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења. Добра вест, Нови Сад.
- Тоља, Никола (2011). Дубровачки Срби католици, истине и заблуде.