Кафе Жербо
| Кафе „Жербо” | |
 | |
Информације
| |
|---|---|
| Локација | Трг Верешмарти 7, Будимпешта,  Мађарска
|
| Статус | отворена |
| Отварање | 1858. |
Кафе „Жербо“ је најпознатији кафе у Будимпешти. Основан је 1858. године и чувен је по посластицама које је осмислио Емил Жербо. [1]
Историја[уреди | уреди извор]
Посластичарницу је 1858. године отворио Хенрик Куглер, треће дете кондиторске династије. Своје знање и вештине усавршавао је у једанаест европских престоница укључујући Париз. Након тога је отворио посластичарницу на Тргу Јожефа Надора која је убрзо проглашена за једну од најбољих у Пешти. Међу специјалитетима које је нудила, били су кинески и руски чајеви, као и његове ледене креације које су убрзо проглашене „најбољим сладоледом у Пешти“.[2]
Да би био ближе центру града, Куглер је 1870. преселио радњу на Трг Верешмарти. Тадашњи купци највише су волели његову кремасту, чоколадну кафу, јединствене ликере и шећерне бомбоне. [3] Такође, познате су биле Куглер пите и мињони, које је по први пут било могуће понети кући, умотане у папир.[4]
Познати људи тог времена радо су уживали у Хенријевим посластицама, између осталих Ференц Деак и Франц Лист и Елизабета Баварска.
Године 1882. током путовања у Париз, Куглер је први пут срео Емила Жербоа и одмах препознао његов таленат и предузетнички дух. Куглер га је 1884. године позвао у Будимпешту и прогласио га свог пословног партнера. Касније је Жербо постепено преузео Куглерову радњу и задржао оригинално име.
Емил Жербо је такође потицао из кондиторске породице. Рођен је у Женеви, а искуство је стицао у Немачкој, Француској и Енглеској. Увео је низ иновација, проширио понуду бројним производима попут чоколадног бисвита мачји језик и чери пралина.[3] Да би понудио ову широку палету својој клијентели, ангажовао је велики број запослених за продају и услуге. До краја 1899. имао је око 150 запослених, од којих су многи дошли у Будимпешту само да уче и раде са Жербоом. Због свог смисла за посао, постепено је опремио пекару савременом механизацијом. Тако је име Жербо постало синоним за квалитет и пекарску уметност. Пошто је његова клијентела волела папирне кутије за пите за понети које је увео још Хенрик Куглер, Жербо је наставио са овом традицијом и почео сам да их дизајнира.[2]
Жербо је био и међународно признат. Био је члан жирија и на Светској изложби у Бриселу 1897. и у Паризу 1900. године. Био је и одликован француским орденом Легије части. Такође је награђиван бројним домаћим и међународним наградама.[5]
Након смрти Хенрика Куглера 1908. године, Жербо је основао јавну компанију под називом „Куглеров наследник Жербо“ да би наставио посао.[2] Пошто је Жербо ценио савремене услове рада, од 1909. године уз коњске запреге користи и аутомобиле.
За дизајн ентеријера своје посластичарнице, Жербо је 1910. године послушао савет од Хенрика Дарилека који је углавном користио мермер, егзотично дрво и бронзу. Штукатура плафона је направљена у рококо стилу Луја XIV. Лустери су инспирисани Маријом Терезијом.[3] Гостима су били понуђени како француски столови, тако и у стилу сецесије које је Жербо донео са светске изложбе у Паризу.
Жербо је умро 8. новембра 1919. и завештао радњу својој жени Естер која је била на њеном челу до 1940. године. Посластичарница је национализована 1948. и преименована у „Верешмарти“, по песнику Михаљу Верешмартију. То име је носила до марта 1984. године, када јој је враћено историјско име. Немачки бизнисмен Ервин Франц Милер је 1995. године је купио кафе „Жербо“ и реновирао га. Тако су нестали трагови последњих 50 година, а данас кафе блиста у стилу који је изградио Емил Жербо.[6]
Галерија[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Miris espresa iz istorijskih kafea”. rtv.rs. Приступљено 20. 11. 2021.
- ^ а б в „ŽERBO – više od poslastičare već 150 godina”. magazinsana.rs. Приступљено 20. 11. 2021.
- ^ а б в „funzine.hu”. Practical Gourmet: Gerbeaud Szele. Приступљено 22. 11. 2021.
- ^ „Gerbeaud legend”. gerbeaud.hu. Приступљено 22. 11. 2021.
- ^ „1897”. gerbeaud.hu/. Приступљено 22. 11. 2021.
- ^ „1995”. gerbeaud.hu. Приступљено 22. 11. 2021.
