Пређи на садржај

Корисник:Биљана87/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Уљане боје[уреди | уреди извор]

Уљане боје настају кад се пигмент меша с различитим сушивим уљима. Уљане боје су масне, полако се суше, доњи слојеви прозиру се кроз горње намазе. Сликање уљеном техником допушта танак, прозиран слој (лазурни), али и наношење боје у дебелим слојевима (импасто), мешање боја и постављање боје изнад боје. Омогућује постизање најбољих изражајних средстава те омогућује неограничени број тонова. Њоме се такође постижу врло јаки контрасти цхиаро-сцуро (светло-тамно), сјајна је (ефект већег волумена)и транспарентна.

Низ ефеката постигнутих уљем није откривен одједном, нити га је открио један једини човек, они се преписују северњачким мајсторима ране Ренесансе. Они технички усавршавају сликање увођењем комбинације боје и уља. Тако читав колорит постаје топлији, светлији, разноликији и истинитији; старе опорости нестаје, а омогућују се мекани прелази, истанчане нијансе и јединствен изричај. Тако су извршили техничку реформу светског значаја и променили сликарство из корена те утицали на све сликаре после њих, пре свега на своје колеге из ренесансне Италије. Ови мајстори заслужују да носе име “очева модерног сликарства” јер је уље од тада основни медиј сликарства.

За развој овог сликарског медија су најзначајнији редом: фламанци Мајстор из Флéмаллеа, браћа ван Еyцк - нарочито млађи брат Јан ван Еyцк, Рогиер ван дер Wеyден, Хуго ван дер Гоес и италијан Доменицо Гхирландаио.

Јоханнес Вермеер, Поглед на Делфт, ц. 1661., уље на платну