Корисник:Дејана Деле/песак

Адаптивну педагогију,односно прилагођавање педагошког рада у школама према способностима ученика међу првима је систематизовао Роберт Гласер. Притом он указује на пет степени адаптације: први је класична настава без диференцијације, други је формирање групе ученика према способностима и интересовању, док се трећи и четврти степен заснива на организационим и методичким елементима, па и на различитим садржајима наставе. На крају, пети степен адаптације према Гласеру, реализује се кроз диференцирање самих образовних захтева за сваког ученика. Ови нивои диференцијације могу да се остваре, с једне стране ако наставник располаже потребном аутономијом за то, а с друге стране ако су обезбеђени одговарајући програми и образовна технологија, подразумевајући и организационе и психолошко-педагошке компетенције наставника. Ово последње може да представља ограничавајучи фактор у реализацији адаптивне наставе.

Реформистички покрети

Ову етапу, у оквиру периода научног утемељивања, обележавају разни реформистички покрети познати као ″покрети нове школе″. Са историјског становишта, реформистички покрети се јављају крајем 19. и почетком 20. века у многим земљамна, и под различитим називима: радна школа, активна школа, нова школа и сл. Заједничко свим тим варијантама јесте да се рад, најчешће ручни рад, затим духовни рад и уопште активност васпитаника стављају у центар читавог процеса изграђивања и васпитања личности. Наравно, све те варијанте ″нове школе″ одговарале су, не само времену, већ и друштвеној опредељености земаља у којима су се јавиле. Покрет ″нове школе″ не само да је изграђиван у одређеним конкретним условима, већ је требало да задовољи интересе било одређених друштвених група, било појединих народа, појединих идејних и неучних приступа, или свих њих заједно. То се односи и на тзв. социјалкистичку педагогију. Без обзира на разне варијанте и друштвену опредељеност која је условила појаву тих школа, реформистички покрети се јављају као противтежа старој школи, али и као прихватање и ″излажење у сусрет″ педагогије, захтевима друштва, односно њено прилагођавање одређеним друштвеним трендовима. У оквиру епохе модерног доба, 20. век обележавају разни реформистички покрети познати под именом ″покрети нове школе″. Ови покерти се исказују у виду теоријског разматрања и практичне реализације појединих дидактичких идеја, па и дидактичко-методичке концепције у целини. Јављају се у многим земљама: Француској, Белгији, Швајцарској, САД, Немачкој и другим земљама и то под разним називима: Радна школа, Комплексна настава, Пригодна настава, Пројект метода, Винетка метода, Далтон план, Скола по мери, Монтесори метод, Декроли метод, Јена план, Социјалистичка шкоола итд.

• Радна школа је педагошки правац који се, у оквиру ширег покрета ″нове школе″ чине све концепције према којима се у настави ставља акценат на самосталне активности ученика. Та нова школа јавља се под називом активна школа или функционална школа.
• Пригодна настава јавља се као реакција на строго оређене и прописане наставне плане и програме. Присталице нове школе предлажу да се наставни садржаји одабирају сходно конкретном и прогодном тренутку, ради непосредног повезивања школе и живота.
• Пројект метода- посебна варијанта ″нове школе″ на простору САД је пројект-метода, чији је изразити представник Килпатрик. Са приближавањем школе привредном животу, који се састојао у одабирању, обради и извођењу разних пројеката, развила се посебна метода пројекта. Основна њена поставка је учење на сопственом искуству. Ова меотода одбацује предметни систем наставе и преношење готових знања.
• Винетка метода- у предграђу Чикага организована је сасвим нова врста школе која деци омогућава да се развој и напредовање темпом који њима оодговара. Ученици напредују према својим интересовањима, уколико покажу веће интересовање за неку наставну област, могу обрадити програм следећег разреда, тако да се из разреда у разред не прелази само крајем , већ и у току школске годуине. Деца се могу слободно кретати, бирати садржаје и самостално одређивати дужину рада.
• Далтон-план- У предграђу Чикага, у САД, учитељица Хелен Паркхерст организовала је систем наставе утемељен на индивидуалном раду ученика. Ученици добијају задатке из сваке наставне области, подељене на јединици рада, и у оптималном времену, ритмом који њима одговара, решавају одређене проблеме у добро опремљеним лабораторијама, библиотекама или радионицама.

• 
  Хелена Паркхерст

Види још

• Социјална педагогија
• Школска педагогија

Спољашње везе

1. Врсте педагогија
2. Монтесори метод
3. Васпитање