Корисник:Марија Котарац/песак

Гуо Можуо(кин. 郭沫若 ; пинyин: Гуо Моруо ; 16. новембар 1892. - 12. јун 1978.), раније познат као Кај Џен (кин. 開貞 ; пинyин: Каи Зхен), потиче из округа Лешан, провинције Сечуан, од племена Хака ( Хакка). Он је био поyнати кинески модернистички писац, драматург, поета, а истовремено је био и историчар, калиграф, учењак и велики активиста у покрету за мир у свету. Гуо Можуо је написао мноштво дела, уредник је "Кинеске историје" и "Пророчанске колекције", а сав његов рад сакупљен је у једно дело од 38 поглавља  – "Гуо Можуов комплетан рад" (кин. 郭沫若全集).  Био је један од оснивача "Нове поезије", кинеске историјске драме, пионир кинеског историјског материјализма, проучавалац древних текстова, археолог, као и један од четири научника који су проучавали пророчанске записе на костима. Био је прва генерација дипломираних на факултету "Ацадемиа Синица". Након 1949. године он је био први декан кинеске Академије наука, заменик премијера централне управне владе, директор комисије за културну едукацију, потпреседник сталног одбора народног конгреса, први председник кинеске федерације књижевности, као и први директор на Универзитету Науке и технологије у Кини.

Биографија

Порекло

Према Лешанском "Гуовом породичном стаблу" (кин. 郭氏家譜), Гуо Можуови преци живели су у округу Нингхуа у провинцији Фуђен, и били су чланови Ханси Хака народа. Претеча Гуо Фу' ан-а је потомак Гуо Цијија. Гуо Можуо је у књизи "Деyинлу - Схенкао пасте оф а цонфуциан хоусе оффициал" рекао: "Моја породица потиче из Фуђена јос пре 158 година, из града Шаван, реке Тонг округа Лешан" , " Од четврте генерације царских конкубина и Сјусан Гонга( Можуов деда) је порасла." Још Гуов прадеда кренуо је да се бави узгојем рамија  када је дошао у Сечуан. Скупљао је дилвју рамију у округу Нингхуа, пративши разбојнике, и трговао је њоме у данашњем граду Њухуа Џен( где је Гуо живео у детињству). Након остваривања успеха са производњом ствари од влакна рамије отворено је 13 "станица".

Младост

Гуо Можуо је ишао у Ченгу Шиши средњу школу. Његов отац Гуо Чаопеј је водио посао, а његова мајка Ду Џаоџен је била кћерка пропадајућег бирократе.

1914. године Гуо Можуо одлази у Јапан на Кјушу Царски Универзитет да студира медицину. У јануару 1921. године, Гуо је суспендован на три месеца под изговором болести како би могао да похадја либералну уметност на истом универзитету. 1921. године објављује прву збирку нове поезије "Богиње" (кин. 女神, пинyин: Нусхен), која је испуњена романтичарским мотивима. "Богиње" су послужиле као основа за кинеску поезију, што је МОжуа учинило једним од најважнијих оснивача кинеске поезије. Исте године је са Ју Дафуом и још некима основао книжевно друштво - "Друштво стваралаштво", и био је важан носилац новог културног покрета. 15. марта 1922. године излази квартални магазин 創造季刊 (Цхуангзао јикан). Гуо Можуове песме тог времена, заједно са Ху Шиом и осталим писцима новог културног покрета и покрета 4. маја, утицале су на стварање ране Тајванске поезије за време Јапанске окупације. Иако је Гуо Можуо волео книжевност, није желео да одустане од својих првобитних студија, па је тако 1923. године дообио диплому из медицине на Царском Универзитету у Кјушуу.

Марта 1926. године одлази у Гуангџоу где је радио као шеф за науку и књижевност на универзитету Гуангдонг. Такође је радио и као професор на шестом националном сељачком покрету. Као представник партијске организације, Јуен Дајјинг, секретар комитета студентског покрета, предложио је да Гуо Можуо иде у "Wхампоа" војну академију где ће се бавити пропагандом. У то време се спрема рат под називом " Северна експедиција ", а Гуо је постављен за секретара командне националне револуционарне војске. Након што је војска Северне експедиције победила Вучанг, Гуо Можуо је унапређен, и постао је заменик директора опште политичке службе националне револуционарне војске. Не дуго затим, отишао је у Нанчанг да ради као директор политичког одељења, и заједно са Чанг Кај Шеком, је био извршни члан специјалне партије Нанчанга и директор политичког одсека генералне команде, што му је донело додатних 200 јуена месечно. Од 1926. до 1927. године служио је као члан националног припремног одбора на Сун Јат Сен универзитету у Вучангу. Након трагедије у Ђуђангу 17. марта и Анћинговог "масакра 23. марта" Чанг Кај Шек одлучује да прочисти партију и Гуо се тада сакрива у кућу Џу Деа где пише текст против Чанг Кај Шека под називом " Молим Вас видите данашњег Чанг Кај Шека!, који излази у централним дневним вестима. Он ту истиче да је "Чанг Кај Шек милитариста, локални тиранин,корумпирани званичник.." и " да је окрутнији од Ву Пејфуа, Сун Чуангфанга, Џан Цуолинга, Џанг Цунгчанга итд. ,и да га треба убити."

Гуо Можуо је 4. августа 1927. године дошао у Нанчанг како би учествовао у устанку који започиње 1. августа, и тада сазнаје да је био изабран за члана револуционарног одбора и седам чланова председништва, а истовремено је радио и као директор гланвног политичког одсека, и као председник јавног одбора. 5. августа побуњеничка војска, по првобитном плану, напушта реке Чаошан и Донгжђанг, јужно од Нанчанга. Почетком септембра 1927. устаничка војска нанчанга стиже до Жуејђина (пинyин: Руијин). Џоу Енлај и Ли Јију су уводници у једној малој школи, Гуо се прикључио Комунистичкој партији Кине, а у исто време је и Хе Лунг обећао прикључивање партији. Почетком октобра устничка војска је поражена код Чаошана и Гуо Можуо са још четворо других људи остаје сакривен у округу Пунинг наредних 10 дана, а онда се укрцавају на брод из Шенћуена до Хонг Конга у који стижу крајем октобра. Након месец дана иду из Хонг Конга назад у Шангај. 23. децембра 1927. године Чанг Кај Шекова влада издаје потерницу за Гуо Можуом ,али десет година касније,1937., тај захтев је поништен. Гуо Можуо је након састанка са Џоу Енлајем оболео од тешког тифуса и провео је у болници више од месец дана на лечењу, тако да је пропустио да побегне као што је било догооврено. У фебруару 1928. године опет је разговарао са Џоу Енлајем, и након тога је напустио партију и пребегао у Јапан, где је радио академска истраживања и стекао велики углед, и постао не-партијски вођа културног круга. 24. фебруара Гуо Можуо је променио своје име у Ву Ченг и отпловио од Шангаја до Јапана.

Изгнанство у Јапан

Током свог изгнанства, Гуо Можуо је трпео велика малтретирања и строг надзор од стране јапанске полиције. У исто време почео је да истражује записе на костима животиња и бронзаним предметима. 1930. године написао је дело " Студија о античком кинеском друштву", где је цитирајући Марксистичку теорију развоја друштва доказао да је и Кина прошла кроз перио примитивног, робовласничког и феудалног друштва ( касније се сумњало у ту теорију јер је Хуанг Ценг 1975. године написао да Кина није имала робовласничко друштво). Гуо Можуо је основао историјско материјалистичку школу у Кини, за коју су се касније заинтересовали високи чланови академског круга. Како су припадници Комунистичке партије Кине узимали Марксизам за своју водећу филозофију, Гуов став из књиге се неко време користио као један од материјала за књиге у основним и средњим школама. Гуо је користио своје истраживање древних списа у периоду кад је објавио дела: "Студија о древним карактерима", "Студија о бронзаним предметима из Јинџоуа", "Студија о Ђин Вен Цунгу", као и "Речи изненадне смрти". Сва ова дела постала су популарна у академским круговима, и он је постао члан друштва "четири пророчанске кости" заједно са Ванг Гуовејом, Луо Џењуом, и Дунг Цуобингом. Због тога је он 1948. изабран као први академац на универзитету "Ацадеми синица". У том периоду Гуо Можуо је превео и објавио Марксова дела " Критика политичке економије" и "Немачка идеологија".

Гуо Можуо је оспорио Сја Јенов и Џоу Јангов став о "књижевности народне одбране" и задржао свој став против Чанг Кај Шека. Након што је видео " Декларацију 1. августа" кинеске Комунистичке партиеј, тек тада је променио став, схвативши да су етнички конфликти досегли велике размере. Књижевност народне одбране има слоган који каже_ "Добро, влада је одлучила. Тако ћу и урадити. Ако желе да будем сирена, бићу сирена." Недуго затим он објављује чланак под називом " Под заставом народне одбране". Крајем маја 1937. године из Нанђинга се јавља Ју Дафу и каже:"Председник одбора је искористио предност брзог повратка". Гуо је више од месец дана одлагао одлазак за Нанђинг па је послао писмо у северни Шанси Лији Сингу:" Путовање од 28000 миља моје тело не би могло да издржи, веома ми је жао. Али ја сам још увек исти као пре.." Након што се десио инцидент 7. јула, јапанска влада је престала да надгледа Гуо Можуа. 25. јула Чанг Кај Шек укида потерницу за Гуом, и тог дана је Гуо, који је у изгнанству, првом класом канадске "Јапанске краљице" враћен у Кину; 27. јула у Шангај. 28. јула Националистичка партија јавља војсци и суду да прекине потерницу за њим. Његова жена и деца у Јапану нису обавештени о његовом одласку.

Ратне године(Рат отпора према јапанској агресији и грађански рат)

Поподнева 27. јула 1937 године Гуо Можуо стиже у Шангај и оснива дневни часопис "Спасење" како би промовисао пропаганду за рат отпора. Након повратка кући, Гуо одлази у Нанђинг да посети Чанг Кај Шека након чега пише чланак "Сусрет са председником Чанг Кај Шеком" кога он хвали, и убрзо након тога упознаје Ванг Ћингвеја. Након неуспеха у рату отпора, Гуо 1. јануара 1938. године прелази из Хонг Конга у Гуангџоу, и наставља да пише "Спасење". Гуо добија телеграм да дође у Вухан да се консултује са Чен Ченгом. Након свог доласка он од Хуанг Ћисјанга сазнаје да га је Чен Ченг звао да дође како би га поставио на место председника политичког одељења војног одбора. По наговору Џоу Енлаја, Дунг Бивуа, Лин Боћуа, Ванг Минга, Богуа и других људи са чела Комунистичке партије Кине у Вухану, Гуо пристаје на понуду средином марта. Управа Комунистичке партије Кине у Чангђангу је одлучила да од својих снага направи анти-јапански фронт и да мобилизује велики број познатих који су подржавали рат отпора према Јапану, међу којима су били: Ху Јуџи, Јанг Ханси, Ју Дафу, Сју Бејхунг, Шен Сјаожу, Тјен Хан, Јен Сингхај и Хунг Хунг. 1. априла 1938. године министарство политичких афера званично је деловало у Вухану и инвестирало је у велике културне покрете за рат отпора према јапанској агресији као што су: "扩大宣传周" (пинyин: куада xуанцхуан зхоу), "Допринос 7. јула", и тако даље; сврха свега овога била је да се приказују песме, драме, филмови, и други догађаји који промовишу отпор у рату. Гуо Можуо је посебну пажњу посветио томе да сва ова пропаганда дође и до нижих слојева људи, како би им приближио "10 главних програма за отпор Јапану и спасење нације". Овакав Гуов потез је изаивао гажење код неких директора политичког одсека, предвођених Чен Ченгом.

За време свог боравка у Вухану и Чонгћингу, Гуо је обновио тајне идентитете партијских чланова и састао се са Џоу Енлајем и Денг Ђингчаом на састанку. Гуо и Денг су се заједно прикључили странци као уводници.

1938. Ху Фенг истиче да би требало да се нађе писац који би могао да утиче на свет као што је то урадио господин Лу Сун. Џоу Енлај је у тој ситуацији препознао Гуо Можуа као адекватног за ову улогу, па је то и предложио централном одбору Комунистичке партије Кине. Лета 1938. године одбор одлучује да Гуо јесте наследник Лу Суна и да може бити вођа кинеске револуционарне културе.

Вечери, октобра 1938. године, пре пада Вухана Гуо Можуо се повлачи заједно са Џоу Енлајем и одлази у Чонгћинг. 11.јануара 1940. године Гуо критикује Чанг Кај Шека на двогодишњицу издања "Xинхуа". Септембра 1940. године Чанг Кај Шек изненада наређује склањање Гуо Можуа са свих већих позиција које је имао и премештен је у политички одсек да ради мање озбиљно, и од свих је затражено да се придруже Куоминтангу. Тада велики број људи из књижевних и уметничких кругова, укључујући и Гуо Можуа, подносе оставку. Чанг Кај Шек је позвао Гуо Можуа, Јанг Хансјуена и друге да објаве успостављање културног радног одбора политичких афера и да премести људе којима је управљао Гуо Можуо и да апелују да се не прикључују Куоминтангу. Јужни биро Комунистичке партије Кине слаже се са овом одлуком и залаже се за проширење утицаја уједињеног фронта против Јапана. 7. децембра 1940. године културни радни одбор је основан, и јасно је одређено да овај одбор може да се бави проучавање културе и да не може да се меша у политику. У радни одбор су позвани као директор радничког синдиката Гуо, Јанг Ханси и Сје Жењу као заменици председника, а Џоу Енлај као члан управног одбора, уз присуство 40 других људи од којих су неки Шен Јенбинг, Јен Боцан, Ху Фенг, Тао Сингџи, Хоу Вајсјуен и други. Синдикати су често организовали предавања из књижевности, културе, предавања о интернационалним проблемима, и различите врсте других састанака. Не дуго после десио се "  皖南事变" (пинyин: wаннан схибиан)  када је гуо написао песму која између осталог каже: " Ђангнан има невероватну историју, и сви људи су забринути за свет; сузе су пресушиле, и заборављене су." Како би спречили понављање инцидента 12. априла , јужни одсек Комунистичке партије Кине, евакуисао је групу левичарских културних фигура из  Чонгћинга у Јанан, Гуилин, Кунминг, Хонг Конг и друге градове, а Гуо Можуоу је наређено да остане у Чонгћингу и да настави да предводи радни одбор. Џоу Енлај даје инструкције синдикату да "Ради марљиво, да учи марљиво и да марљиво бира пријатеље" и да води рачуна о умерености како би одржао своју снагу. 1941. године како би прославили Гуов 50. рођендан и 25. годину његовог рада Џоу Енлај ангажује Јан Ханшенга да организује прославу која ће бити национални политички догажђај како би се инспирисала културна заједница након инцидента сукоба националиста и комуниста као и пораза Совјетског савеза и немачког ратишта. Јан Ханшенг позвао је око 40 представника, а неки са листе су: Сун Ке, Шао Лици, Чен Брај, Џанг Џиџонг, Џанг Даосје, Фенг Јусјанг, Шен Сјаожу, Хуанг Јенпеј, Денг Чумин, Џаи Боцан, Џан Бођуен, Луо Лунгђи, Ванг Кунлун, Ћу Ву, Хуанг Ћисјанг, и наравно, иницијатор свега, Џоу Енлај. 11. новембра 1941. године био је дан прославе и тада на насловној страни "Xинхуа" дневних новина излази Џоу Енлајев специјални чланак "Шта ја желим да кажем": "25 година Гуовог креативног живота, представља 25 година покрета за нову културу. Лу Сун је био бивши војник револуционарне армије, а Гуо Можуо је био члан револуционарних рангова. Лу Сун је учитељ покрета нове културе, а Гуо је организатор тог покрета. Ако је Лу Сун авангард на затвореном путу, Гуо можуо је водич који предводи све заједно." Поподнева истог дана, чајанка је одржана у ресторану и дворишту Сино-Совјиетске цултурне асоцијације у Чонгкингу. Више од две хилајде учесника учествовало је на конференцији коју су водили: Фенг Јусјанг, Лао Ше, Џанг Даосје, Хуанг Јанпеј, Џанг Шенфу, Џоу Енлај, Шен Јужу и други конференцијски говорници; Било је изложено Гуових 25 година рада, преко 80 монографија, превода, рукописа, са више од 20 милиона речи, и фотографија Гуо Можуовог живота и рада у различитим периодима. Истог дана одржани су и културни догађаји у: Кунмингу, Јанану, Гуилину, Хонг Конгу и Сингапуру. Комеморативни чланци су били објављивани током пола године. За време прославе у Чонгћингу је организовано извођење Гуове драме "Цвет сумрака". Џоу Енлај је предложио усвајање система "Све звезде" (пинyин: qуан минг xинг). Пратеће улоге су играли првокласни глумци, а и сам Гуо је учествовао у пробама и ревизији. Након приказивања у Чонгћингу драма је изазвала сензацију, толику да ју је Џоу Енлај одгледао 7 пута.  Песма из драме " Уморни Сјанг" ушла је у историју. Џоу Енлај је у "Xинхуа" новинама објавио дискусију на тему "Цвет трешње" и стварање историјских драма. То је инспирисало Гуо Можуа да крене да ствара историјске драме, наиме, у првој половини јануара 1942. године завршио је петочинску драму  "屈原" (пинyин: Qу Yуан) за само 9 дана. I овај пут "Qу Yуан" се играо у Чонгћингу, чак је и серијализована и пуштана у Централним дневним вестима од 24. јануара 1942. до 7. фебруара 1942. Почетком фебруара 1942. Гуо је поново за само 9 дана написао петочинску историјску драму "Тигар Фу".  У мају и јуну 1942. године написао је створио је историјску драму са пет чинова "高渐离" (пинyин: гао јиан ли). У првој половини септембра 1942. године Гуо пише историјску драму "Паунова храброст" за 5 дана, и то је једина драма која не одражава политику тог времена. У марту и априлу 1943. године створио је историјску драму "Јужна трава" коју је написала Сја Ванчун. Од ових шест трагичних историјских драма најпознатија је "Qу Yуан". Ванг Јуењи, професор на одсеку за историју Тајкванског универзитета сматра да су дела Гуо Можуа и других током овог периода стварили књижевни културни пут у којем су модерна и традиционална култура.

Током културног синдиката, Гуо је наставио да се бави историјским истраживањима. У априлу 1942. године објавио је "Јин Џоу је социјална студија робова", "Моцијеве мисли", "Конфуцијанац династија Ћин и Хан", "Гонгсун Ници и његова узичка теорија", "Лу Бувеј и политика династије Ћин", " Брозано доба", "10 критика" итд. 1943. године почео је разговоре са: Лин Јутангом, Шен Цунгвеном и Ши Џицуеном.

30.марта 1945. године Џанг Џиџунг је распустио Политички и књжевни радни одбор Политичког одсека. У јуну 1945. године Гуо Можуо је отпутовао из Чонгћинга у војне транспортне јединице Сједињених Држава, и окренуо се Индији и Ирану да оду у Совјетски савез да би видели двеста-годишњицу "Совјетске академије наука". 29. јуна присуствовао је банкету у Кремљу, а стигли су и Молотов, Стаљин и Булганин. Такође су посетили и рушевине у Лењинграду и Стаљинграду после рата. Након што је Јапан објавио да се предаје, Гуо Можуо се укрцао у авион 16. августа и  кренуо куци из Совјетски савез ,где је провео 50 дана. У Чонгћинг стиже 20. августа. 3. септембра Мао Цедунг је учествовао у преговорима у Чонгчингу и тада је упознао много личности из света културе, међу којима је био и Гуо Можуо. Гуо је тада видео да је Мао носио стари џепни сат, па му је послао свој сат, који је Мао од тада још дуго носио. У то време Гуо је учествовао у отвореној расправи о Маовом "沁园春•雪" (пинyин: Qин зуан цхун - xуе). Користио је оригиналну риму Мао Цедунга и похвалио изворну реч "Отворено лице је елегантно и очаравајуће", "Какав пут! Дугачак, магловит, не деструктиван и сунчан."

10. јануара 1946. године као представник социјалне елите, присуствовао је састанку за политичке консултације и дискутовао о питању ширења и реструктурисању владе. Он је рекао: " Председавајућа власт је сувише велика, а чланови државног већа немају чак ни право да предлажу".

8. маја 1946. године цела породица је прешла у Шангај. У новембру 1947. године, према аранжманима Комунистичке партије Кине, породица се преселила у Хонг Конг и била је одговорна за руководство Хонг Конговог друштва радиности. 25. августа 1948. године у Хонг Конгшким дневним новинама излази додатак "Павиљној чаја" у коме је три месеца у деловима излазило Гуово дело "Сећање на рат отпора". Гуо Можуо је своје два сина и кћери довео у Хонг Конг, након што је јапанска бивша супруга Ана видела кинеске дневне новине. Она је на крају прихватила овакав договор и одвела своју децу да се сместе у Даљен.

Гуо је 23. новембра 1948. године бродом пошао на источну обалу острва Шиченг, до кога стиже 1. децембра. У град Шењанг стиже 6. децембра, а у Пекинг стиже возом, 25. фебруара 1949. године.

За време грађанског рата између Куоминтанга и Комунистичке парије 1948.године Гуо Можуо је изабран као академик прве Ацадемиа Синица, због својих великих достигнућа у археологији и својим истраживањима везаним за пророчанске записе. Пан Гуангџе, истраживач на Институту модерне историје, на Кинеској академији наука на Тајвану, описао је изборни процес академика Гуо Можуа у свом чланку "Победа знања: од првог избора за академика "Ацадемиа синица".

 Након оснивања Народне Републике Кине

Након оснивања Народне Републике Кине Гуо Можуо је био на више позиција и радио је као: председник кинеске Академије Наука и кинеске федерације књижевности, члан Централне владе и заменик премијера владе, директор комисије за културну едукацију, директор одсека за филозофију и друштвених наука на кинеској Академији Наука, први директор на историјском институту, члан кинеског одбрамбеног одбора за светски мир, и директор удружења сино-јапанског пријатељства. Био је изабран као члан централног одбора на осмом, деветом и једанаестом конгресу Комунистичке партије Кине. Од првог до петог Националног народног конгреса био је биран као потпреседник сталног одбора, а биран је и као потпреседник првог Националног одбора политичке консултативне конференције кинеског народа, као и четврти члан сталног одбора и други, трећи и пети потпреседник.

1951. године Гуо Можуо је награђен, добивши "Совјетску међународну Стаљинову награду" (енг. "Совиет Интернатионал Сталин призе"; кин. 蘇聯国际斯大林奖).

1. априла 1955. године "Народни дневни часопис" објављује Гуо Можуо чланак под називом "Анти- социјалистички Ху Фенгов програм" у коме је критиковао сваку од Ху Фенгових 300.000 речи.

1958. године Гуо се поново прикључио Комунистичкој партији Кине.

У периоду од 1959. до 1960. године Гуо је успешно стварао историјске драме "Ву Цетјен" и "Цај Венђи" које су за тему имале "преокретање случаја".

1962. године, како би одао комеморацију 300. годишњице смрти Џенг Ченггунга, Гуо Можуо је створио сценарио за филм "Џенг Ченггунг", али због избијања Културне револуције у ближој будућности, није успео да га сними.

Ране 1966. године, уочи самог избијања Културне револуције, Гуо Можуо на Националној радничкој,сељачкој,војничкој и књижевно-уметничкој конференцији одржава самокритични говор изјавивши: "за данашње стандарде, ово што сам ја пре написао, строго говореци, треба комплетно да се спали нез икакве вредности". Сви национални интелектуалци били су шокирани и успаничени након ове његове изјаве.

У почетном периоду Културне револуције Гуо Можуо је био критиковам, и веома брзо је добио специјалну заштиту.

Гуо Можуо 1971. године објављује  академсе тезе " Ли Бај и Ду Фу", које су потврдиле Ли Баја као романтичарског песника, и оспорава гледање на Ду Фуа као на свеца.

Марта 1978. године Гуо Можуо објављује писани извештај "Пролеће науке" који је оригинално започео Ху Пинг, званичник интернационалног одсека за пропаганду, и позвао је све интелектуалце да уче академски.

12. јуна 1978. године Гуо Можуо умире у Пекингу. По његовој жељи, његов пепео је био просут по терасама Даџај народне комуне у округу Сијанг, провинције Шанси.

Утицај и значај

Гуо Можуо имао је високу позицију у историји модерне кинеске књижевности као и кинеске историје и археологије. У литератури је наведен као други званични модернистички књижевник, а у историји је наведен као један од "пет Марксистичких историчара". Гуо Можуо се често поредио се Гетеом и био је веома поштован у културним круговима. На пример, Џоу Јанг му је рекао : " Ти си Гете, али ти си Гете нове Кине у социјалистичко доба." Ша Јесин цитирао је Енгелсову  процену Гетеа како би истакао две стране Гуо Можуа, а то су да је он са једне стране био велики геније а са друге стране обичан грађанин. Има људи који му се диве,а и оних који га презиру. Професор на одсеку са кинески језик, Универзитета у Пекингу, Вен Жумин, и други озбиљни истраживачи и научници називају ово "академском школом" и јавни, супротни, дијаметрални народни став према Гуо Можуовом " поларном читању".

Гуо Можуо такође има веома дубок и велики утицај на тајванске политичке и академске кругове. Осим тајванских учењака, његову наглост у академским истраживањима и стварању књижевности, не критикује само традиционална ауторитативна ера на основу политичке и академске различитости (на пример Чанг Кај Шекова критика њега коју је написао Сунг Мејлинг). Гуо Можуо је наручито занимљив тајванским заступницима реформи; Ли Тенг-хуеј (енг: Лее Тенг-хуи)  верује да све достигнућа која Тајван данас има, јесу управо захваљујући идејама и пракси, као и друштвеним променама подржаних од стране Ху Шија, Лу Суна, Гуо Можуа и других.

Промена позиција и ласкава књижевност

1920-их и 1930-их година услед књижевних тврдњи и политичких ставова између Гуо Можуа I Лу Суна водила се борба. Почетком 1928. године неколико вођа постгенерацијског друштва, као што су Фенг Најчао и Ли Чули, користили су Лу Суна као као камен спотицања за промоцију пролетерске револуционарне књижевности. Они су  пласирали снажан напад  на Лу Суна, чланком као што је "Уметност и друштвени живот". Лу Сун који није био спреман на овако нешто, почео је да се осећа мало збуњено, јер се тек преселио из Гуангџоуа у Шангај. Један од његових циљева био је да оснује уједињени фронт са стваралачком заједницом. Лу Сун није могао бити надмашен. Написао је "Пијан у очима", "Мој став,енергија и године" и друге текстове. У полемици, Гуо Можуо, оснивач заједнице, је први "потегао нож" и објавио есеј под називом " Феудална вечност на књижевном и уметничком фронту" у коме каже: "Ера и класна природа господина Лу Суна  била је у потпуности одређена. Он је био феудални остатак капитализма. Капитализам је контрареволуција социјализму, и феудални жар је дупла контрареволуција социјализму. Лу Сун је дуалиста. Контрареволуционарна фигура, раније је рекла да је Лу Сун био контрареволуционар у новом прелазном периоду, рекавчи да је он био хиуманитарац и да је то било потпуно погрешно. Био је фашиста какав се није могао очекивати." Лу Сун тада није одговорио на ово, али је у августу 1932. године у чланку под називом "Једна од Шангајске уместности и књижевност" рекао да је Гуо Можуо "надарена битанга". 19. окробра 1938. године Лу Сун умире. Док је читава нација жалила за њим, Гуо Можуо, који је тада био у Јапану, се одмах пријављује да напише есеј "Народно ремек дело- сећање на господина Лу Суна" за једну ноћ, и он ту истиче да је Лу Сунова смрт немерљиво велики губитак. Након тога је на јапанском написао есеј "Падајућа супер звезда". У њему је рекао: "Лу Сун ме је читав живот вређао, али нажалост он је већ умро, и више неће добијати тако дубоку бригу; након његове смрти морам га хвалити читав живот, нажалост и ја сам већ стар, не могу да му ласкам превише. Такође је рекао и да је јурио Лу суна са његовим условима. 3. Новембра кинески студенти који студирају на Институту технологије у Јапану одржали су комеморативни догађај. Гуо Можуо када је изашао на сцену викао је на скуп "У прошлости, велики људи су се називали Конфуцијем, али Конфуције је испод Лу Суна". Када је била комеморација Лу Суна у "Културној револуцији" Гуо Можуо је рекао: "Да је Лу Сун и даље жив,колико би му било драго! Сигурно би стајао на челу фронта културне револуције, ишао напред заједно са нама, и ишао путем под вођством председника Мао Цедунга, којим до сада још нико није ишао..."

14. августа 1949. године "Народне дневне новине" објављују Гуов говор који је написао 12. августа поводом четврте годишњице Сино-Совјетског савеза, у коме се у осталом каже: "Реакционарни елементи покушавају да подстакну одређена осећања Ханског шовинизма код кинеског народа, и противе се стварању аутономне народне земље од стране других спољашњих монгола", и "ПИтање треба да буде: Након што нас је спољна Монголија оставила, да ли су спољни Монголи срећнији? Чињенице кажу да јесу." и додаје јос " Кинези и Монголци би требало да буду блиска браћа у будућности. Не можемо бити тврдоглави  у вези заосталости суверености и зависности."

У новембру 1949. године Гуо Можуо објављује песму поводом Стаљиновог рођендана под називом "Нек вечно живе моје хвале теби", у часопису "Посматрања", у којима је хвалио Стаљина.

1958. у периоду "Великог скока напред", Гуо МОжуо је написао много песама које хвале Велики скок напред као што је песма "Питања и одговори сунца", међутим он 14. новембра 1963. године у својим писмима Чен Мингјуену, критикује Велики скок напред.

1966. године Културна револуција званично почиње. Гуо Можуо врло брзо објављује говор којим тотално оповргава свој претходни рад: "По мишљењу обичних пријатеља и другова, ја сам један књижевни човек. Још више њих каже да сам писац, песник и историчар. Деценијама сам писао и преводио нешто. Што се тиче речи, плашим се да их има неколико милиона. Међутим према данашњим вредностима, оно што сам пре написао, строго говорећи, треба да буде спаљено без икакве вредности."

У периоду Културне револуције Гуо Можуово дело "Ли Бај и Ду Фу" било је међу веома мало не-револуционарних тематских књига која су могла да буду објављена у целој Кини. Он је у књизи хвалио Ли Баја и својски је покушао да говори иронично о Ду Фуу. Сматра се да је писао историју и књижевност тако да задовољи Мао Цедунгове преференције. Гуо Можуо је био Мао Цедунгов пријатељ, они су некада писали поезију заједно. Он је много хвалио Ма Цедунгову поезију и калиграфију, чак и погрешно написани "黄梁[сиц ]" (пинyин: Хуанг Лианг; срп. Хуанг Љанг) веома хвалио.

5. јуна 1967. године Гуо Можуо је написао завршну похвалу на 25-огодишњицу Мао Цедунговог "Говора на Јенанском скупу уметности и књижевности" који је организовао стални биро азијско-афричких писаца. Завршна изјава је била "Бити добар ученик читавог живота председника Маоа". Рецитовао је и песму "Посвећену овде присутној Ђанг Ћинг, и свим другим пријатељима и друговима"

12. маја 1976. године Гуо Можуо је написао "Схуидиао гетоу  и прослави 10-огодишњице велике пролетеријанске Културне револуције." Али само пет месеци и девет дана касније "четворочлана банда " је ухапшена и Културна револуција је завршена. Он је одмах написао "Схуидиао гетоу - разбити четворочлану банду" где је напао "четворочлану банду" а хвалио Хуа Гуофенга . Ово је главни разлог зашто је касније његова политичка личност преиспитивана.

Књижевна достигнућа

Биографија Гуо Можуа има више од милион речи и састављена је као 38 поглавља " Комплетан рад Гуо Можуа". Подељен је у књижевне серије (20 поглавља, објављена од стране Издавачке куће Народне књижевности), историјске серије (8 поглавља, објављена од Народне издавачке куће) и археолошке серије (10 поглавља, објављена од стране Кинеског научног часописа). Али ипак постоји велики број докумената који не могу да буду укључени.

Поезија

Нова поезија Гуо Можуа се пробила у језику. У време када је написао свој првенац "Богиње", Ху Ши је написао "Покушај". Чак је време објављивања било блиско па се Гуо Можуо и Ху Ши  сматрају оснивачима нове кинеске поезије. Неки млади песници чак иду и даље. На пример, Вен Јидуо је у свом делу "Богиње - дух свог времена" рекао да сматра да је Гуо Можуо надмашио Ху Шија. Он је рекао:"Ако говоримо о новој поезији, песме Гуо Можуа могу се назвати новим". Међутим, постоје неки истраживачи који сматрају да су ове песме Гуа тешке за читање, површне и неконвенционалне. На његово познато дело "Богиње", утицао је амерички песник Витман (ам. Wхитман) из 19. века. Витманови слободни стихови су дуги и колоквијални, а песма " Богиње" наглашава ритам у стиховима. Сваки стих садржи одређене речи да истакне ритам без риме.

Дела: "Овде присутној Ђанг Ћинг и свим другим пријатељима и друговима", "Схуидиао Гетоу - Разбити четворочлану банду", "Схуидиао Гетоу - Прослава 10-огодишњице пролетеријанске културне револуције", "Председник Мао у авиону, посао фотографије", "Питања и одговори сунца", "Проклети врапци", "170.000 тона челика и гвожђа", "Тамно црвена (16 карактера за ред)", "Четири зла и остатак света", "Риба у реци Љуси", "Ман Ђангхунг - Вође", "Универзум пун хвале", "Добродошлица пролећу", "Пупољак шљивиног цвета", "Богиње", "Звезде", "Плоча", "Фронт", "Повратак", Збирка "Борба", "Xинхуа песма", "Стотину цветова", Збирка "Камиле", "Нека вечно живе моје хвале теби - генералу Стаљину".

Проза

"Планинске белеске", "Талас", "Утисак о Нађингу"

Фикција

"Пагода", Трилогија "Плутање", "Маслина", "Испод нивоа линије", "Папак", "Подземни смех"

Аутобиографија

"Можуова аутобиографија"

Драме

" 3 бунтовне жене (Џуо Венђун, Ванг Џаођун, Ње Јинг)", "Цвет лобање", "Ћу Јуен", "Ху Фу", "Паунова храброст", "Цај Венђи", "Ву Цетијен", "Џенг Ченггонг"

Преводи

Гетеов " Фауст", Гетеове "Патње младог Вертера", Шелејеве песме

Историјска достигнућа

Средином тридесетих година, Гуо Можуо се пребацио са теоријских питања на текстуална истраживања, фокусирајући се на археолошке материјале, а не на древне документе и није цитирао Марксове класике. Објавио је комплетне записе на костима из династије Шанг, "Дво-недељни сажети преглед језика династије Ђин", "Студија о карактерима на пророчанским костима", "Студија о бронзаним производима" и друге књиге, учиниле су га експертом за проучавање пророчанских записа на костима и бронзаним предметима. Гуо Можуови прегледи на рано кинеско друштво утицали су на каснију историју Кине. Његова дефиниција "феуданог друштва" није била иста као и средњовековног европског друштва. Није се чак ни односило на Марксову теорију, али је постало најбоље дефинисана дефиниција "феудалног друштва" код кинеских историчара у будућности.

Критике

Гуо Можуо објавио је "Студију кинеског древног друштва" 1930. године, што је изазвало велике критике. Гуо Можуо је био критикован зато што је користио Марксизам механички. Друштвени типови и редослед Маркса предложени у предговору "Увод у политичку економску критику" нису заправо били универзални. Гуо Можуо није знао за промене Марксових идеја и користио је оно од чега је и Маркс лично одустао. Поглед на историјске фазе говори да се сваки друштвени развој дешава на исти начин.

Гуо Можуо изједначава примитивно друштво,кланско друштво и азијско друштво. Заправо, карактер "азијског друштва" је моћна земља. Гуо Можуово одбијање према периоду пре настанка државе показује његово негодовање према овој теорији. Гуо Можуо је веровао да је династија Западни Џоу била робовско друштво у да нема довољно доказа. Описао је карактеристике античког грчког ропства у раној историји, и није експлицитно то дефинисао као "робовско друштво". Користио је појаву робова као доказ робовске радне снаге која се није разликовала ни међу "домаћим робовима" ни међу радницима у производњи.

Гуо Можуо је такође погрешно разумео Морганову теорију еволуције породичне структуре. Ли Ђи га је критиковао за погрешно изједначавање кланског друштва са матријархалним, и продужавањем "хибридног периода" све до "Менгђу" периода, све до 3000 год. пре нове ере у Кини. Заправо Морган за овај хибридни период сматра рани период игнорисања да људи и животиње још увек нису различити, и клански период сматра патрилинеарним. Касније, Гуо Можуо ретко помиње матријархални систем и кланско друштво династије Шанг.

Гуо Можуа је такође критиковао и француски синолог Ма Боле. Када је користио литературу, игнорисао је њену аутентичност и одбацивао одређена документа као лажна. Он је за династију Западни Џоу рекао да је робовско друштво, понајвише због свог нагађања, доказе за то није имао, а и било је логичких проблема у том његовом закључку. Он је мислио да негирањем династије Источног Џоуа као феудалног система значи да је он доказао да је дианстија Западни Џоу имала робосвки систем. Није могао ни да докаже да су сељаци династије Западни Џоу били узимани као робови. На почетку Џоуа пољопривреда је била разбијенија него што је Гуо Можуо замишљао.

Гуо Можуо касније одустаје од неких својих становишта у делу "Истраживања античког кинеског друштва". Он признаје да је потценио ниво развијености пољопривреде за време династије Шанг, као и претеране друштвене промене за време династија Шанг и Џоу, и прихвата постојање Јингтиан  система, али и даље инсистира на томе да Западни Џоу није био феудално друштво.

Књиге

"Студија о карактерима на пророчанским костима", "Комплетни записи на костима из династије Шанг", "Дијалектички развој карактера античке Кине", "Подела кинеске древне историје", "Студија о античком кинеском друштву", "Ђашен триста година сећања"(1944 године), "Бронзано доба", "10 књига критике", "Робовска ера", "Ли Бај и Ду Фу", "Кинеска историја", "Друштвена организација и друштвена револуција" која је преведена од Хе Шангјуа.

Калиграфија

Гуо Можуо је био познат по својој калиграфији. Његов стил је јединствен и зове се " Гуов ти ". Његови записи су коришћени у многим местима у Кини, као што су: Царски музеј, Пекиншка четврта средња школа, Шењанг четврта средња школа, Суејнинг средња школа, Кинеска банка, Хунгдао средња школа, Кинеска књижара, Кинеска академија наука, Гуо Можуо је био познат по својој калиграфији. Његов стил је јединствен и зове се " Гуов ти ". Његови записи су коришћени у многим местима у Кини, као што су: Царски музеј, Пекиншка четврта средња школа, Шењанг четврта средња школа, Суејнинг средња школа, Кинеска банка, Хунгдао средња школа, Кинеска књижара, Кинеска академија наука, Универзитет науке и технологије Кине, Шењанг царска палата, Маузолеј жутог цара, Банпо налазиште, Ђилин универзитет, Фуџоу универзитет и други.

Породица

Џанг Ћунгхуа

1912. године, Гуо Можуо и Џанг Ћунгхуа ступили су у уговорени брак. Пет дана касније, Гуо Можуо напушта дом али се они не разводе. Наредних 68 година, Џанг остаје у Гуовом родном крају, и кад се 1938. године Гуо вратио, он се њој извинио, а она није нашла другог партнера. Џанг је умрла у Лешану 1980. године, не остављајући за собом потомство.

Сато Фуко

1916. године, Гуо Можуо живео је у Јапану са Сато Фуко ( 1893-1994). Сато Фуко је тада прекинула однос са родитељима. Гуо Можуо јој је дао име Ана. 1937. године, када је избио Кинеско-јапански рат, Гуо Можуо одлази из Јапана без речи прекинувши контакт са Аном. Након анти-јапаског рата 1948. године, Сато Фуко са децом долази у Хонг Конг да нађе Гуо Можуа. Када је сазнала да Можуо има другу породицу одлучује да оде. Након 1949. године, Сато Фуко неколико пута одлази у Пекинг како би се са Гуом договорила око обавеза према деци након што су се они развели. Касније Џоу Енлај лично говори да су она и њено петоро деце добродошли да дођу да раде у Кини. Од тад Сато Фуко живи у Даљену са својим сином Гуо Хефуо, мења име у Гуо Ана, и чак једном бива изабрана као члан шестог националног одбора Кинеског народног политичког консултативног конгреса. Након избијања Културне револуције, њен положај је био угрожен. У том периоду желела је да се врати у Јапан да посети своју 100-годишњу мајку, али није успела у томе. Тек 1974. године, сад већ 80-огодишња Ана враћа се у Јапан. Следеће године, враћа се у Пекинг да посети Гуо Можуа који је у то време био хоспитализован, и то је последњи пут да су се видели.

Гуо Можуо и Ана имали су петоро деце. Најстариљи син Гуо Хефу (1917-1994) био је хемичар Кинеске академије наука. Други син Гуо Бо био је архитекта и фотограф. Трећи син Гуо Фушенг био је инжењер на Животињском институту кинеске академије наука. Кћерка Гуо Шуџенг и четврти син Гуо Џиџонг који је био професор на музичкој академији.

Ју Лићун

1934. године Гуо Можуо упознаје своју унуку Ју Личен у Токију и имали су добар однос. Ју Личен се 1937. године враћа у Кину и убрзо умире. Исте године и Гуо Можуо се враћа у Кину након Кинеско-јапанског рата и упознаје Ју Лићун са којом се жени лета 1939. године. Њих двоје имали су четири сина и две кћерке. Најстарији син Гуо Хањинг (1939-2010) био је теоретски физичар на Кинеској академији наука. Најстарија кћерка Гуо Јујинг дипломирала је биофизику на универзитету Наука и технологија у Кини. Гуо Шијинг(1942-1968) био је ухапшен од стране Црвене гарде  на Пекиншком пољопривредном универзитету, и убрзо након тога пада са четгвртог спрата и гине. Трећи син Гуо Мињинг (1943-1967) био је мајстор виолине, он је извршио самоубиство након Културне револуције. Друга кћерка Гуо Пингјинг дипломирала је на Кинеском народном универзитету политичких наука. Четврти син Гуо Ђењинг(1953.-) дипломирао је на Пекиншком универзитету информатику и сада живи у  Америци.

Остали

Гуо Можуо је имао много љубавница укључујући и Пенг Јулан, Ју Лиђун, Хуанг Дингхуеј и тако даље. Такав његов однос са женама, где жени једну за другом, критиковало је доста људи.