Корисник:Падрага/песак

Арапски национализам

Арапски национализам (арап. القومية العربية‎; ал-Qаwмиyyа ал-`арабиyyа) је националистичка идеологија која се позива на достигнућа арапске културе, језика и књижевности на темељу којих се залаже за политичко уједињење Арапског света од Атлантског океана до Арапског мора. Идеологија се јавља крајем 19. века, значајније се прима током великог Арапског устанка против Османског Царства (1916. – 1918.).

На самом почетку арапског национализма одржан је Арапски конгрес у Паризу 1913. године, који је вербализирао захтев за ширу аутономију Арапа у Османском царству. За време Првог светског рата, Арапи у данашњој Саудијској Арабији подижу 1916. године Арапски устанак против Османског царства, те уз британску и француску потпору заузимају крајем рата подручја Јордана, Сирије и Ирака, те читавог Арапског полуотока. Читаво то подручје је међутим под снажним утицајем и чак влашћу Велике Британије и Француске, а њиме владају арапске великашке породице с посве немодерним назорима: модерно образовани интелектуалци ће наредних векова преносити у тај део света националистичке и републиканске идеје какве су биле модерне у земљама у којима су се школовали.

Арапски националисти стављају нагласак на национални идентитет Арапа, радије него на Ислам (знају указивати да су Арапи створили Ислам, а не обрнуто); макар углавном нису атеисти. Стога се - супротно исламистима - залажу за модернизацију која ће настојати успоставити у арапским земљама сувремене и ефикасне установе према узорима из сувременог света, чак и ако ти узори не могу наћи упоришта у исламској традицији.

Арапски националисти су кроз векове били републиканци, те су заиста свргнули монархије у Египту (1952.), Тунису (1957.), Ираку (1963.), Либији (1969.) и Северном Јемену (1970., након Грађанског рата у Северном Јемену између монархиста и републиканаца, који је трајао од 1962. године).

У првој половини 20. века добија арапски национализам и антиколонијалистичку димензију усмерену против колонијалистичких сила Западног света, а у другој половини и антиционистичку (након оснивања Израела у до тада Арапима настањеној Палестини) односно социјалистичку, уз зближавање са СССР-ом. Неки од најпознатијих представника арапског национализма били су египатски председник Гамал Абдел Насер (те се говори о насеризму), либијски пуковник Муаммар ал-Гаддафи, те сиријски филозоф Мицхел Афлаq који се сматра утемељитељем баасизма. Међу арапске националисте убрајају се и Јасер Арафат, дугогодишњи (од 1966. до смрти 2004. године) вођа Палестинске ослободилачке организације, Хафез ал-Ассад, предсједник Сирије 1971. – 2000., те Хабиб Боургуиба, предсједник Туниса 1957. – 1987. године.

Арапском национализму је сродан панарабизам, који позива на зближавање и тесну сарадњу арапских држава.

Утицај арапског национализма је свој врхунац доживио крајем 1960.-их година, да би запао у озбиљну кризу након Шестодневног рата 1967. године када су арапске земље предвођене Египтом и подржаване од Совјетског Савеза доживеле тешки пораз.

Најзначајнији опречни пан-покрет арапском национализму јест сунитски панисламизам који позива на обнову исламског (дакле, не само арапског) калифата.

Везе

• Арапски свет
• Арапска лига
• Панарабизам
• Насеризам
• Баасизам

Литература

• Цхоуеири, Yоуссеф M. 2000. Араб натионалисм: натион анд стате ин тхе Араб wорлд. Блацкwелл Публисхинг. Оxфорд, У.К.. ИСБН 9780631217282. ОЦЛЦ 4713354

• Хиро, Дилип. 1996. Араб натионалисм. Дицтионарy оф тхе Миддле Еаст. Ст. Мартин'с Пресс. Неw Yорк. стр. стр. 24.-25. ИСБН 9780312125547. ОЦЛЦ 34076807

• Кхалиди, Расхид. 1991. Тхе оригинс оф Араб натионалисм. Цолумбиа Университy Пресс. Неw Yорк. ИСБН 9780231074346. ОЦЛЦ 23732543