Пређи на садржај

Кумануди

С Википедије, слободне енциклопедије
Кумануди
Држава Србија
Оснивач породице Димитрије Кумануди
Порекло Трапезунт, Једрене (Адријанопољ)
Османско царство
Националност Српска (грчког порекла)
Данашњи потомци Кумануди

Кумануди су српска породица грчког порекла из које потичу Константин Кумануди, министар финансија и председник београдске општине, Андрија Кумануди, директор Народне банке, и др.

Породица Кумануди је грчког порекла. У Србију су дошли из Једрена 1829, а пореклом су из Трапезунтa. Славу нису славили. Славили су имендане, које славе сви православни хришћани. Осим тога држали су „завет“ на Св. Харалампија и Св. Варвару, јер су породицу док је живела у Дринопољу (Једрене, Адријанопољ) сачували од куге.

Димитрије Кумануди

[уреди | уреди извор]

Димитрије Кумануди је са Деспином рођ. Карамузи имао сина Атанасија Куманудија (рођ. 1812) и Ђорђа[1].

Атанасије Кумануди

[уреди | уреди извор]

Атанасије Кумануди, трговац, прво је са 12 година био запослен (школовање у занату) код Терзибашића у Београду. Имао је синове Јована, Стефана и Константина.

  • Проф. др Стефан Кумануди, професор класичне филологије у Атини.
  • Константин Кумануди
  • Јован Кумануди.

Др Стефан Кумануди

[уреди | уреди извор]

Проф. др Стефан Кумануди (1818-1899) био је веома угледан професор класичне филологије на Атинском универзитету.

Рођен у Једрену, Стефан Кумануди (или Стефанос Куманудис) студирао је филозофију, латински и немачки језик у Минхену, а затим у Берлину и Паризу. Постављен је за професора латинског језика на Атинском универзитету и 36 година био секретар Археолошког друштва Грчке. Отпочео је прва систематска археолошка ископавања у Атини и ударио темеље Археолошког музеја у Атини, једног од најважнијих те врсте у свету. Његов речник грчког (Συναγωγή νέων λέξεων υπό λογίων πλασθεισών από της Αλώσεως μέχρι των καθ’ ημάς χρόνων) проглашен је за дело културне баштине и прештампано 1980. у Атини. Његов латинско-грчки речник и данас је у широкој употреби у Грчкој.[2]

Константин Кумануди

[уреди | уреди извор]

Костантин Коста Кумануди био је минисар финансија, председник београдске општине.

Јован Кумануди

[уреди | уреди извор]

Јован Кумануди оженио се Хризантом Зинзифа, родом из Битоља, чији ујак је био директор царине Гута. Њихова деца су Андрија, Димитрије, Милева и Катарина. Јован Кумануди је умро у Београду 1866. године[3]. Био је „правителствени банкар” 1844. године[4] (што нема везе с Народном банком која је основана 1884. године). Као „правителствени банкар” вршио је плаћања у име српске државе (углавном исплату данка Порти) и замену оштећеног новца из државне благајне[5] Поседовао је више некретнина у Београду (неколико кућа, међу њима и Грчку краљицу, коју је наследила кћи Милева, и једну пивару на Јалији). Са Миланом Миловуком је издавао Трговачке новине (1861-1862).[6]

Андрија Кумануди, син Јованов, био је директор Народне банке ("правитељствујушчи банкар"), власник, између осталог, кафане „Грчка краљица”, раније „Деспотов хан“ у данашњој Кнез Михаиловој улици. После је ова кафана била власништву Милеве Кумануди (уочи Другог светског рата).

Димитрије Кумануди, син Јованов (* 1855 – † 1924). У младости радио у дипломатији. Љубитељ коња, суоснивач Дунавског кола јахача "Кнез Михаило".[7]

Ђорђе Кумануди

[уреди | уреди извор]

Ђорђе Кумануди, брат Атанасијев, имао је синове Димитрија, Атанасија, Куманудија, Александра Куманудија и Ђорђа Куманудија[1].

  • Димитрије Кумануди.
  • Атанасије Кумануди.
  • Кумануди Кумануди.
  • Александар Кумануди.
  • Ђорђе Кумануди.

Породичне куће и имања

[уреди | уреди извор]

Андрија Кумануди директор Народне банке ("правитељствујушчи банкар"), био је власник, између осталог, кафане „Грчка краљица“, раније „Деспотов хан“ у данашњој Кнез Михаиловој улици. После је ова кафана била власништву Милеве Кумануди (уочи Другог светског рата).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Д. Поповић, О цинцарима, Београд 1937, стр. 399.
  2. ^ Σοφία Ματθαίου, Στέφανος Α. Κουμανούδης (1818-1899): Σχεδίασμα βιογραφίας. Αθήνα: Η εν Αθήναις αρχαιολογική εταιρία 1999.
  3. ^ Миливоје М. Костић, Успон Београда, књ. 1, Београд 1994, 179
  4. ^ Љубодраг А. Поповић, Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851, Архив Србије, Београд 1999, 131
  5. ^ /М. М. Костић, Успон Београда, 118
  6. ^ М. М. Костић, Успон Београда, 119-120
  7. ^ "Политика", 12. јан. 1924, стр. 5

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]